USTAVNI SUD

KI139/24, Podnosilac zahteva: Avdylvehab Bytyqi, Ocena ustavnosti presude [PAKR. br. 43/2024] od 12. marta 2024. godine Apelacionog suda Kosova;

KI139/24, rešenje o neprihvatljivosti od 5. novembra 2024. godine;

Ključne reči: individualni zahtev, krivični postupak, delotvorna pravna sredstva; iscrpljivanje pravnih sredstava; neprihvatljiv

Okolnosti slučaja se odnose na oglašavanje krivim podnosioca zahteva od strane Osnovnog suda u Đakovici za izvršenje krivičnog dela „silovanje“ iz člana 227. stav 4. tačka 4.4 u vezi sa stavom 1. Krivičnog zakonika Republike Kosovo. Kao rezultat toga, podnosiocu zahteva je izrečena kazna zatvora u vremenskom trajanju od 6 (šest) godina. Shodno njegovoj žalbi uloženoj Apelacionom sudu, poslednje navedeni je presudom [PAKR. br. 43/2024] potvrdio stav i zaključak Osnovnog suda.

Podnosilac zahteva je osporio pred Sudom presudu Osnovnog suda i presudu Apelacionog suda, navodeći da su iste u suprotnosti sa članovima 23. [Ljudsko dostojanstvo], 24. [Jednakost pred zakonom], 26. [Pravo na lični integritet], 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] i 53. [Tumačenje odredbi ljudskih prava] Ustava u vezi sa članom 6. (Pravo na pravično suđenje) Evropske konvencije o ljudskim pravima, između ostalog, jer (i) je Apelacioni sud održao pretres bez njegovog prisustva; i da je (ii) Osnovno tužilaštvo podiglo optužnicu a da ga nijednom nije ispitalo tokom prethodnog postupka istrage.

Sud je prvo ocenio da li je podnosilac zahteva ispunio uslove prihvatljivosti, odnosno da li je iscrpeo sva raspoloživa pravna sredstva pre nego što je podneo zahtev Sudu. S tim u vezi, Sud je

podsetio da stav 7, člana 113. [Jurisdikcija i ovlašćene strane] Ustava i stav 2, člana 47. (Individualni zahtevi) Zakona o Ustavnom sudu, kao i tačka (b) stava (1) pravila 34 (Kriterijumi prihvatljivosti) Poslovnika o radu, propisuju obavezu za iscrpljivanjem „svih pravnih sredstava propisanih zakonom“.

Stoga, Sud je u smislu načela subsidijarnosti, ocenio da li je u okolnostima konkretnog slučaja podnosilac zahteva imao na raspolaganju „pravna sredstava propisana zakonom“ da pokrene svoje navode protiv presude [PAKR. br. 43/2024] Apelacionog suda pre nego što se isti obratio Ustavnom sudu. S tim u vezi, Sud je istakao da stav 3, člana 419. (Vanredni pravni lekovi) Zakonika o krivičnom postupku Kosova predviđa mogućnost da stranka može podneti zahtev za zaštitu zakonitosti Vrhovnom sudu u roku od tri (3) meseca od dana prijema pravosnažne presude. Razlozi za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti prema članu 432. (Razlozi za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti) Zakonika o krivičnom postupku uključuju: (i) povredu krivičnog zakona; i (ii) bitne povrede odredaba krivičnog postupka, kao što je propisano gore navedenim odredbama. Sud se takođe pozvao na svoju sudsku praksu, prema kojoj proizlazi da je Vrhovni sud zahtevom za zaštitu zakonitosti u većem broju slučajeva odlučio da proglasi, kao osnovane, zahteve okrivljenih za zaštitu zakonitosti i vrati na preispitivanje odluke Apelacionog suda. Stoga, Sud  je ocenio da je zahtev za zaštitu zakonitosti kao pravno sredstvo u krivičnom postupku (i) dovoljno siguran, ne samo u teoriji već i u praksi, da ponudi rešenja u vezi sa navodima podnosioca zahteva; i (ii) dostupno i efikasno pravno sredstvo, jer omogućava stranama da (a) isprave greške koje su možda napravili niži sudovi; i (b) uspešno reše njihove navode za povrede krivičnog zakona i krivičnog postupka.

Konačno, Sud je ocenio da je podnosilac zahteva imao mogućnost da podnese zahtev za zaštitu zakonitosti Vrhovnom sudu protiv presude Apelacionog suda, kojim je mogao da iznese svoje konkretne navode u vezi sa (i) njegovim učešćem na pretresu; i (ii) njegovim ispitivanjem od strane Osnovnog tužilaštva. Ovo iz razloga što se ova dva navoda podnosioca zahteva odnose i na pitanje sprovođenja odredaba krivičnog postupka, za koje je podnosilac zahteva mogao da podnese zahtev za zaštitu zakonitosti, kao delotvorno pravno sredstvo, Vrhovnom sudu.

Shodno tome, Sud je utvrdio da podnosilac zahteva nije iscrpeo pravna sredstva i shodno tome proglasio njegov zahtev neprihvatljivim, kao što je definisano u stavu 2, člana 47. Zakona i pravilu 34 (1) (b) Poslovnika o radu.