USTAVNI SUD

KI75/21, Podnosilac: “Abrazen LLC”, “Energy Development Group Kosova LLC”, “Alsi & Co. Kosovë LLC” i “Building Construction LLC”, ocena ustavnosti presude Vrhovnog suda ARJ-UZVP. br. 44/2020 od 23. jula 2020. godine

Ključne reči: individualni zahtev, obrazloženje sudske odluke, mera obezbeđenja, odluka o odlaganju izvršenja odluke RUE-a

Okolnosti konkretnog slučaja povezane su sa odlukom Regulatornog ureda za energiju o utvrđivanju podsticajnih tarifa za proizvodnju električne energije putem solarnih/fotonaponskih panela, kojom su dotični podnosioci prijave dobili preliminarna ovlašćenja i nalazili se na listi čekanja da budu informisani o uvrštavanju u šemu podrške za raspoložive ciljeve. Podnosioci zahteva su se nalazili u ovoj kategoriji. Protiv ove odluke RUE-a, Sami Kurteshi je podneo tužbu Osnovnom sudu u Prištini, kojom je tražio (i) da se poništi gore navedena odluka RUE-a; i (ii) da se odloži izvršenje iste do meritornog rešavanja spornog pitanja, navodeći da kao rezultat ove odluke može doći do poskupljenja električne energije, čime bi njemu, kao potrošaču električne energije, bila naneta nepopravljiva šteta.

Osnovni sud je usvojio kao osnovan zahtev za odlaganje izvršenja odluke do donošenja konačne sudske odluke. U obrazloženju svoje odluke, taj sud je opisao zakonske kriterijume utvrđene u članu 22. Zakona 03/L-202 o upravnim sporovima (ZUS), ali uprkos tome što se poziva na “verodostojne dokaze”, nije dostavio nijedan od njih, niti je obrazložio kako isti rezultiraju ispunjenjem kriterijuma utvrđenih članom 22. ZUS-a, odnosno (i) da će se izvršenjem naneti šteta tužiocu, koja bi se mogla teško popraviti; i (ii) da odlaganje nije protivno javnom interesu, niti će se odlaganjem naneti bilo kakva šteta protivničkoj strani, odnosno zainteresovanom licu.

Protiv gore navedenog rešenja, žalbe su izjavili RUE i podnosioci zahteva, u kojoj su naveli da presudi Osnovnog suda nedostaje obrazloženje u vezi sa (i) odlučnim činjenicama i zakonskim kriterijumima za dozvoljavanje odlaganja izvršenja odluke RUE-a, kako je propisano članom 22. ZUS-a; i (ii) nedostatkom procesne legitimacije tužioca, kako je propisano, između ostalog, članom 34. ZUS-a. Apelacioni i Vrhovni sud su postupajući po žalbi i zahtevu za vanredno preispitivanje, respektivno, uvažili stav Osnovnog suda. Međutim, uprkos navodima podnosilaca zahteva, nijedna od tih instanci, (i) osim opisivanja zakonske odredbe, odnosno člana 22. ZUS-a, nije objasnila kako su zakonski kriterijumi za odlaganje izvršenja odluke bili ispunjeni u okolnostima konkretnog slučaja; i (ii) nije pružila nikakvo obrazloženje u vezi sa suštinskim navodom podnosilaca zahteva o nedostatku procesne legitimacije tužioca prema članu 34. ZUS-a.

Podnosioci zahteva su pred Sudom osporili utvrđenja redovnih sudova, navodeći povredu člana 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] Ustava u vezi sa članom 6. (Pravo na pravično suđenje) Evropske konvencije o ljudskim pravima, uglavnom usled izostanka obrazložene sudske odluke, u suprotnosti sa procesnim garancijama utvrđenim gore navedenim članovima.

Prilikom ocene navoda podnosilaca zahteva, Sud je prvo izložio opšta načela svoje sudske prakse i sudske prakse Evropskog suda za ljudska prava u pogledu obrazloženja sudskih odluka, a zatim primenio ista na okolnosti konkretnog slučaja. U tom smislu, Sud je utvrdio da Osnovni sud, prilikom odlaganja izvršenja odluke na neodređeno vreme, odnosno do meritornog rešavanja predmeta, osim opisivanja zakonskih odredbi, nije izneo nikakvo obrazloženje po pitanju kriterijuma koji moraju biti ispunjeni da bi se odlučilo o suspenziji određene odluke, odnosno oni koji su precizno utvrđeni u članu 22. ZUS-a, niti je uopšte razmatrao da li je tužilačka strana, između ostalog, imala procesnu legitimaciju, kako se zahteva članom 34. ZUS-a. Pored toga, i uprkos činjenici da je izostanak ispitivanja ova dva člana ZUS-a, dosledno istican pred sudskim instancama relevantnim žalbama od strane podnosilaca zahteva, i Apelacioni i Vrhovni sud su jednostavno potvrdili stav Osnovnog suda, ne osvrćući se ni na jedan od argumenata stranaka koji su izneti u relevantnim žalbama, odnosno neobjašnjavajući kako su za obustavljanje izvršenja odluke do meritornog rešavanja predmeta bili ispunjeni kriterijumi utvrđeni u članovima 22. i 34. ZUS-a, respektivno.

S tim u vezi, Sud je naglasio da iako na osnovu sudske prakse Suda i Evropskog suda za ljudska prava, sudovi sa apelacionom nadležnošću kada potvrde odluku niže instance ne moraju nužno izneti objašnjenja o svakom argumentu stranke, oni moraju da pokažu “dovoljno pažnje” prilikom takve ocene i, u tom kontekstu se oni navodi stranaka koji su bitni i/ili odlučujući za meritum određenog predmeta, moraju nužno ispitati i obrazložiti. U okolnostima ovog slučaja, redovni sudovi su odobrili suspenziju odluke do meritornog rešavanja predmeta, opisujući samo zakonske odredbe, i ne pružajući nikakvo obrazloženje u vezi sa ispunjenjem kriterijuma koji su jasno utvrđeni u članovima 22. i 34. ZUS-a, respektivno.

Konačno, zasnovano i na objašnjenjima navedenim u objavljenoj presudi, Sud je utvrdio da su odluke redovnih sudova donete u suprotnosti sa procesnim garancijama utvrđenim članom 31. Ustava u vezi sa članom 6. Evropske konvencije o ljudskim pravima, zbog izostanka obrazložene sudske odluke i vratio predmet Osnovnom sudu na ponovno razmatranje.