USTAVNI SUD

KI01/22, podnosilac zahteva: Nehat Bublica, Ocena ustavnosti presude Ac. br. 3609/21 od 18. novembra 2021. godine Apelacionog suda  

KI01/22, rešenje od 16. novembra 2022. godine, objavljeno 9. decembar 2022. godine

Ključne reči: individualni zahtev, fizičko lice, građanski postupak, pravo na pravično suđenje, očigledno neosnovan zahtev, neprihvatljiv zahtev

Okolnosti konkretnog slučaja se odnose na građanski spor, odnosno tužbu za raskid braka koju je pokrenula bivša supruga podnosioca zahteva. Podnosilac zahteva je i ranije podnosio zahtev Sudu, ali za druga pitanja, pored ovog aktuelnog. U sporu pokrenutom pred sudom, podnosilac zahteva je bio tuženi. Tužbu je podnela bivša supruga podnosioca zahteva Osnovnom sudu u Prištini, koji je presudom C. br. 3709/2020, usvojio njenu tužbu za raskid braka na osnovu odredaba Zakona Kosova o porodici, odnosno člana 69. Zakona. Na ovu presudu, podnosilac zahteva je uložio žalbu Apelacionom sudu, koji je presudom [Ac. br. 3609/20], odbio njegovu žalbu i potvrdio presudu Osnovnog suda.

Podnosilac zahteva je pred Ustavnim sudom tvrdio da su osporena presuda Apelacionog suda i presuda Osnovnog suda donete uz povredu njegovih prava zagarantovanih članovima 24, 31, 32. i 37. Ustava, jer (i) u svojstvu tuženog, on nije obavešten od strane Osnovnog suda u vezi sa podnošenjem tužbe za razvod braka od bivše supruge, sve do održanog ročišta 8. februara 2020. godine, i ii) da je maltretiran od strane policije Kosova zbog krivične prijave podnete protiv njega 24. avgusta 2020. godine, za koju ističe da je podneo zahtev KI149/21 Ustavnom sudu.

Ustavni sud je prvo ocenio uslove prihvatljivosti zahteva prema Ustavu, Zakonu i Poslovniku o radu, smatrajući da je podnosilac zahteva ovlašćena strana, da je iscrpeo dostupna pravna sredstva, da  je naglasio članove Ustava i osporeni akt javnog organa koji osporava pred Sudom i podneo je zahtev u roku od 4 (četiri) meseca. Osvrćući se na tvrdnje podnosioca ovog zahteva, Sud je primetio da se suština njegovih navoda odnosila na pravo na pravično suđenje, odnosno na povredu (i) načela jednakosti strana u postupku, i (ii) prava na obrazloženu sudsku odluku. U pogledu prve tvrdnje (i) Sud je, nakon što je razradio opšta načela u skladu sa sudskom praksom Evropskog suda za ljudska prava (ESLJP), u pogledu „jednakosti strana u postupku“, smatrao da je podnosilac zahteva uredno saslušan pred prvostepenim sudom i da je isti imao mogućnost da ospori nepovoljne dokaze, kao i da iznese dokaze i argumente koji idu u prilog rešavanju svog predmeta. Štaviše, Sud podseća na činjenicu da su se na glavnoj raspravi podnosilac zahteva i bivša supruga složili da se razvod braka između njih izvrši bez sudskog sporazuma na osnovu zakona od strane samog Osnovnog suda, koji je nakon što je ocenio razloge tužbenog zahteva, utvrdio da su ispunjeni svi uslovi za raskid braka razvodom prema Zakonu Kosova o porodici. Što se tiče druge tvrdnje (ii) za pravo na obrazloženu sudsku odluku, Sud je smatrao da je Apelacioni sud razmotrio i odgovorio na sve tvrdnje podnosioca zahteva koje je izneo u žalbi, dajući obrazloženje za svaki od njih, kako u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, koje nije osporavao ni sam podnosilac zahteva tokom glavne rasprave sprovedene u prvom stepenu, tako i u pogledu primene materijalnog i procesnog prava. Pored toga, Sud je naglasio da činjenica da je Apelacioni sud napravio bilo kakvu grešku tehničke prirode tokom procesa donošenja odluke, ne slabi njegovo obrazloženje do te mere da se obrazloženje smatra nedovoljnim i nekompatibilnim sa standardom prava za „obrazloženu sudsku odluku“, zagarantovanog članom 31. Ustava i članom 6.1 EKLJP-a. Pored ovih navoda, podnosilac zahteva je izneo i druge navode, od kojih je jedan bio ponovljeni navod iz prethodnog zahteva KI149/21, za koji je Sud odlučio 10. novembra 2021. godine, pa stoga isti nije uzeo na razmatranje, podsećajući da njegove odluke predstavljaju presuđenu stvar u smislu člana 116.1 [Pravni efekat odluka] Ustava. Što se tiče navoda o povredi članova 24, 32 i 37 Ustava, Sud je ponovio svoj stav da samo pominjanje članova Ustava ili međunarodnih instrumenata, koji su direktno primenljivi u domaćem pravnom poretku, ne znači automatski povredu Ustava i tih međunarodnih instrumenata, ako nije dalje argumentovano i razrađeno na nivou ustavnosti kako je i zašto došlo do povrede tih konkretnih članova.

Kao rezultat toga i na osnovu pojašnjenja datih u objavljenom rešenju, Sud je, uzimajući u obzir sve gore navedene razrade i nalaze, zaključio da (I) navodi podnosioca zahteva koji se odnose na povredu prava na pravično suđenje, zagarantovanog članom 31. Ustava i članom 6.1. EKLJP-a, u pogledu jednakosti strana i prava na obrazloženu sudsku odluku, spadaju u treću kategoriju (iii) „nepotkrepljenih ili neobrazloženih” navoda, jer su isti, na ustavnim osnovama bili očigledno neosnovani; (I) navodi podnosioca zahteva o povredi članova 24, 32 i 37 Ustava spadaju u treću kategoriju (iii), podkategorije (a), „nepotkrepljenih ili neobrazloženih” navoda, stoga isti treba da budu proglašeni očigledno neosnovanim na ustavnim osnovama. Shodno tome, zahtev je u celini, u skladu sa članom 116.1 Ustava i pravilom 39 (2) Poslovnika o radu, proglašen neprihvatljivim.