USTAVNI SUD

KI158/20, Podnosilac: Opština Gnjilane, ocena ustavnosti presude AC-I-17-0689 Žalbenog veća Posebne komore Vrhovnog suda za pitanja koja se odnose na Kosovsku agenciju za privatizaciju od 24. juna 2020. godine    

KI158/20 Rešenje o neprihvatljivosti od 20. maja 2021. godine, objavljeno 04. juna  2021. godine

Ključne reči: individualni zahtev, imovinski spor, pravo na pravično suđenje, zaštita imovine, očigledno neosnovan zahtev, neprihvatljiv zahtev

Podnositeljka zahteva je pred Ustavnim sudom osporila ustavnost presude [AC-I-17-0689] Žalbenog veća Posebne komore Vrhovnog suda za pitanja koja se odnose na Kosovsku agenciju za privatizaciju od 24. juna 2020. godine, navodeći povredu prava zagarantovanih članovima 22. [Direktna primena međunarodnih sporazuma i instrumenata], 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje], 32. [Pravo na pravno sredstvo], 46. [Zaštita imovine], 54. [Sudska zaštita prava] i 102. [Opšta načela sudskog sistema] Ustava Republike Kosovo,  kao i članovima 6. [Pravo na pravično suđenje], 13. [Pravo na delotvorni pravni lek] i članom 1. Protokola br. 1 Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. U ovom slučaju je Sud, iz načina argumentovanja i izgradnje slučaja, primetio da se navodi podnositeljke zahteva odnose na: (i) navode o povredi prava na “pravično suđenje”, odnosno prava na obrazloženu odluku zagarantovanog članom 31. Ustava i članom 6.1 EKLJP; (ii) navode o povredi prava na delotvorna pravna sredstva zagarantovanog članom 32. Ustava i članom 13. EKLJP; (iii) navode o povredi prava na imovinu zagarantovanog članom 46. Ustava i članom 1. Protokola br. 1 EKLJP; i (iv) druge navode o povredi prava zagarantovanih Ustavom.

Povodom navoda (I), Sud je smatrao da se navod podnositeljke zahteva o povredi prava na pravično suđenje, odnosno prava na obrazloženu odluku mora proglasiti očigledno neosnovanim jer se ni na koji način ne utvrđuje da osporena presuda Žalbenog veća sadrži nedovoljno obrazloženje ili da je očigledno proizvoljna. Shodno tome, i ovaj navod se mora proglasiti očigledno neosnovanim na ustavnim osnovama u skladu sa pravilom 39 (2) Poslovnika. Povodom navoda (II), Sud je na osnovu prakse ESLJP-a, u mnogim od svojih slučajeva, naglasio da se pravno sredstvo koje nije u direktnoj diskreciji podnosioca zahteva da bude uloženo protiv sudske odluke, ne može smatrati delotvornim (vidi, Ustavni sud, u slučaju KI215/19, sa podnosiocem: Fekë Kuçi, rešenje o neprihvatljivosti od 15. jula 2020. godine, stav 45, u kome je navedeno: “…zahtev za zaštitu zakonitosti koji je podnet državnom tužiocu je pravno sredstvo koje nije neposredno dostupno podnosiocu zahteva, već zavisi od „posrednika“, a u konkretnom slučaju „posrednik“ je državni tužilac, i ono se, kao takvo ne razmatra od strane Suda (vidi, Tanase protiv Moldavije, [VV], stav 122)”. Povodom navoda (III), Sud je utvrdio da se u okolnostima konkretnog slučaja ne radi o pravu koje je stečeno pravosnažnom sudskom odlukom niti o legitimnim očekivanjima jer podnositeljka zahteva nema utuživo pravo kojim dokazuje i pokazuje da uživa pravo svojine na spornim stanovima  (vidi, slično tome, ESLJP, predmet Kopecký protiv Slovačke [VV], načela prikazana u stavu 52). Stoga, u ovim okolnostima, podnositeljka zahteva ne može da tvrdi povredu imovinskih prava budući da su veća PKVS u njenom slučaju razmatrala samo proceduralne aspekte njene žalbe/zahteva, u pogledu zahteva za deeksproprijaciju i vraćanje sporne nepokretnosti u posed. U tom kontekstu, Sud je utvrdio da je navod podnositeljke zahteva koji se odnosi na povredu prava na imovinu zagarantovanog članom 46. Ustava i članom 1. Protokola br. 1 EKLJP, očigledno neosnovan iz gore navedenih razloga.   

U zaključku je Sud, na osnovu standarda uspostavljenih u svojoj sudskoj praksi i sudskoj praksi ESLJP-a, utvrdio da podnositeljka zahteva ni na koji način nije dokazala i nije dovoljno potkrepila svoje navode o povredi prava zagarantovanih Ustavom i EKLJP-om, odnosno gore navedenim članovima. Sledstveno tome, Sud je zaključio da se zahtev u celini mora proglasiti neprihvatljivim kao očigledno neosnovan jer se ovi navodi podnositeljke zahteva kvalifikuju kao navodi koji spadaju u kategoriju (i) navoda “četvrtog stepena” i kategoriju (iii) “nepotkrepljenih i neobrazloženih” navoda. Shodno tome, isti su očigledno neosnovani na ustavnim osnovama, kao što je utvrđeno u stavu (2) pravila 39. Poslovnika.