USTAVNI SUD

KI 99/2o Podnositeljka zahteva: Tatjana Stefanović ocena ustavnosti presude AC-I-16-0150 Žalbenog veća Posebne komore Vrhovnog suda Kosova za pitanja koja se odnose na Kosovsku agenciju za privatizaciju  od 21. februara 2020. godine rešenja Rev. br. 359/2019 Vrhovnog suda od 15. januara 2020. godine

KI 99/20, rešenje o neprihvatljivosti od 8. septembra 2021. godine, objavljeno 18. oktobar 2021. godine

Ključne reči: individualni zahtev, ocena ustavnosti osporenog rešenja PKVS, očigledno neosnovan.

Zahtev je zasnovan na članu 113.7 Ustava, članu 22. i 47. Zakona o Ustavnom sudu Republike Kosovo br. 03/L-121 i pravilu 32 Poslovnika o radu Ustavnog suda.

Podnositeljka zahteva navodi da je Žalbeno veće PKVS-a, odbijajući njenu žalbu, kao neosnovanu, povredilo njeno prava zaštićena članovima  24, 31 32 i 46 Ustava kao i član 6 i član 1 protokola 1 EKLJP. Glavni navod podnosioca zahteva je bio u vezi sa navodnom povredom člana 31. Ustava u vezi sa članom 6. EKLJP-a odnose na donošenje osporene presude, odnosno presude [AC-I-16-0150] od 21. februara 2020. godine Žalbenog veća u suprotnosti sa članovima 71. i 72. Zakona o radu Br. 03/L-212.

Što se tiče ovih navoda, odnosno donošenja osporene presude u suprotnosti sa odredbama Zakona o radu Br. 03/L-212, Sud prvo ističe da oni nisu precizno razjasnili i izneli na odgovarajući način činjenice o povredi ustavnih prava ili odredbi. Štaviše, Sud primećuje da su gore navedene navode o povredi Zakona o radu Br. 03/L-212, razjasnili redovni sudovi.

Sud takođe podseća da podnositeljka zahteva navodi povredu članova 24, 32 i 46. Ustava kao i član 1 protokola 1. EKLJP-a, iznoseći pred Sudom uopštene navode bez tačnog i adekvatnog razjašnjenja činjenica i navoda o povredi ovih ustavnih prava.

U okolnostima ovog slučaja, podnositeljka zahteva osim pozivanja na gore navedene članove Ustava i njihov sadržaj, a pored formulacije uopštenih navoda, nije jasno i adekvatno obrazložila kako su ovi članovi povređeni osporenom presudom. Stoga, Sud smatra da navodi podnositeljke zahteva o povredi gore navedenih članova Ustava spadaju u kategoriju „nepotkrepljenih ili neobrazloženih“ navoda. U smislu ove kategorije navoda, Sud je, na osnovu stava (1) (d) i (2) pravila 39 Poslovnika i svoje sudske prakse, dosledno naglašavao da su (i) strane obavezne da tačno i adekvatno razjasne činjenice i navode; kao i (ii) da dokažu i dovoljno potkrepe svoje navode o povredi ustavnih prava ili odredbi.

Shodno tome, na osnovu gore navedenog i uzimajući u obzir posebne karakteristike slučaja, navode podnositeljke zahteva i činjenice koje je ona iznela, Sud, zasnivajući se i na standarde utvrđene u svojoj sudskoj praksi u sličnim slučajevima i sudskoj praksi ESLJP-a, utvrđuje da navodi podnositeljke zahteva o povredi (i) člana 31. Ustava u vezi sa članom 6. EKLJP-a, kao rezultat pogrešnog tumačenja važećeg zakona u okolnostima njegovog slučaja, predstavljaju navode „četvrtog stepena“; dok (ii) o povredi članova 24, 32. i 46. Ustava kao i član 1 protokola 1. EKLJP-a čine „nepotkrepljene ili neobrazložene“ navode i kao takvi, isti su očigledno neosnovani na ustavnim osnovama, kao što je propisano članom 113.7 Ustava u stavom (2) pravila 39 Poslovnika.