USTAVNI SUD

Podnosilac je predao zahtev na osnovu člana 113.7 Ustava, navodeći da kao rezultat neizvršenja Odluke br. 123/02 Nezavisnog nadzornog odbora za civilnu službu Kosova i odbijanja odlučivanja po pitanju na meritoran način, svi sudski stepeni su prekršili ustavna prava garantovana: članom 22.1 [Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima], članom 31.1 [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje], članom 32 [Pravo na pravno sredstvo], članom 54 [Sudska zaštita prava] kao i članom 6 Evropske konvencije za ljudska prava.

Sud je u ovom slučaju zaključio da je podnosilac zahteva ispunio proceduralne kriterijume tražene članom 113.7 Ustava, Zakona i Poslovnika o radu i upustio se u meritum zahteva.

U ovom slučaju, sud se pozvao na član 54 Ustava, kojim podvlači činjenicu da “Svako ima pravo na sudsku zaštitu u slučaju kršenja ili uskraćivanja nekog prava koje je garantovano ovim Ustavom, kao i pravo na efikasne pravne mere ukoliko utvrdi da je pravo prekršeno”. Podnosilac zahteva je tražio od organa Opštine Kamenica, kao i od sudskih organa, rešavanje njegovog pitanja, međutim uprkos njegovim naporima, njegove akcije su bile ignorisane i iz toga sledi, da on nije ostvario stečeno pravo upravnom odlukom izdate od strane NNOCSK.

Sud je konstatovao da u ovom slučaju ne postoji nijedan čvrst i stabilan razlog organa Skupštine Opštine Kamenica za odlaganje postupka u vezi sa izvršenjem odluke Nezavisnog nadzornog odbora za civilnu službu Kosova. Organi Skupštine opštine Kamenica, ne pokretanjem mehanizama za sprovođenje pomenute odluke, nisu uspeli da dokažu da su spremni da ispoštuju odluke nezavnisnog i nadležnog organa za odlučivanje po ovom pitanju, tim više što su sve sudske instance njegovo rešavanje uputile na ovaj organ (NNOCSK).

Ustavni sud je ocenio da, Vrhovni sud, prebacivanjem odgovornosti za rešavanje pitanja, na SO Kamenica i NNOCSK, je doveo do toga da je podnosilac zahteva ostao bez konkretnog rezultata od strane Vrhovnog suda, jer podnosilac nije ostvario svoje pravo, zbog toga što mu nije pružena “sudska zaštita prava” kao što je predviđeno zahtevima iz člana 54 Ustava. Dok, prenos odgovornosti sa ove instance i upućivanje rešavanja slučaja u NNOCSK, ne može se smatrati razlogom za odbijanje ocene žalbe podnosioca, jer je ovaj nezavisni organ doneo odluku u skladu sa administrativnim procedurama, kao što je posle konstatovao i sam Vrhovni sud, Rešenjem Rev. br.188/2009 od 7. decembra 2011. god. Ali, ova odluka NNOCSK nije nijednom sprovedena od strane SO Kamenica. Bilo je jasno da je podnosiocu zehteva onemogućeno korišćenje efektivnih pravnih sredstava, stoga, Ustavni sud je ocenio da je neuzimanje u obzir ovih važnih činjenica bilo u potpunoj suprotnosti sa zahtevima člana 32 Ustava.

Kako bi još više pojasnio svoju konstataciju, sud se pozvao na član 13 Evropske konvencije za ljudska prava, koji određuje da: “ Svako kome su povređena prava i slobode predviđeni u ovoj Koncenciji, ima pravo na delotvoran pravni lek pred nacionalnim vlastima, bez obzira jesu li povredu izvršila lica koja su postupila u službenom svojstvu” . ESLJP je naglasio da, član 13 Konvencije garantuje dostupnost pravnog leka, na naconalnom nivou, za sprovođenje suštine prava i sloboda Konvencije, u bilo kom obliku koji može biti propisan u domaćem pravnom poretku. Efekat člana 13 na ovaj način traži pružanje domaćih pravnih lekova za rešavanje sadržaja “argumentovane žalbe” prema Konvenciji kako bi dali odgovarajuću naknadu (vidi Kudła p. Poljske [GC], br. 30210/96, § 157, ECHR 2000 XI). Međutim, pravni lek člana 13 treba da bude delotvoran u praksi kao i u zakonu (vidi,na primer, İlhan p. Turske [GC], br. 22277/93, § 97, ECHR 2000-VII). iznad, § 158).

Konačno, Ustavni sud je zaključio da nesprovođenje odluke br. 123/2008 NNOCSK-a i bezrazložno odlaganje rešavanja ovog pravnog pitanja od stane organa SO Kamenica sadrži kršenje člana 31 u vezi sa članom 32 Ustava i člana 6 u vezi sa članom 13 Konvencije. Dok, propust pravosudnih oragana i nemogućnost stvaranja okolnosti za “delotvoran pravni lek” i “sudsku zaštitu prava”, doveo je do toga da sud donese odluke sa kršenjem člana 32 u vezi sa članom 54 Ustava, člana 6 u vezi sa članom 13 Konvencije.