USTAVNI SUD

Podnosilac zahteva je podneo zahtev u skladu sa članom 113.7 Ustava tvrdeći da mu je povređeno pravo na penziju za lica sa ograničenim sposobnostima presudom Vrhovnog suda, kojom je potvrđeno negiranje penzije na osnovu pogrešne ocene njegovog stanja ograničene sposobnosti. Podnosilac zahteva je tvrdio da je medicinskom dokumentacijom potkrepio svoj zahtev. Vrhovni sud je utvrdio da je Ministarstvo za rad i socijalnu zaštitu (MRSZ) imalo nadležnost da odluči, zaključujući da je njegova odluka bila ispravna, Sud je odbio da reši činjenični spor, ističući da je njegova uloga da obezbedi saglasnost sa ustavnim garancijama, citirajući Akdivar protiv Turske, Sud je odlučio da je zahtev neprihvatljiv kao očigledno neosnovan u skladu sa pravilima 36.2(b) i 36.2(c) Poslovnika o radu pošto podnosilac zahteva nije potkrepio bilo kakvu ustavnu povredu, i nije precizno naveo koja su mu ustavna prava povređena od strane javnih ograna u saglasnosti sa članom [48] Zakona o Ustavnom sudu, niti je pokazao prima facie da je niži sud ili MRSZ bio pristrasan, ili da su postupci na drugi način bili nepravični, ističući da prosto nezadovoljstvo podnosioca zahteva ishodom ne predstavlja dovoljan osnov za podnošenje zahteva, citirajući Mezotur-Tiszacugi Tarsulat protiv Mađarske