USTAVNI SUD

Podnosilac je podneo zahtev na osnovu člana 113.7 Ustava, navodeći da su mu presudom Okružnog suda prekršena ustavna prava garantovana: članom 21 [Opšta načela], članom 22 [Direktna primena međunarodnih sporazuma i instrumenata], članom 24 [Jednakost pred Zakonom], članom 27 [Zabrana mučenja, surovog, neljudskog ili ponižavajućeg postupanja], članom 29 [Pravo na slobodu i sigurnost]], članom 31 [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje], članom 32 [Pravo na pravno sredstvo], i članom 33 [Načelo legaliteta i proporcionalnosti u krivičnim postupcima].

Sud je našao da podnosilac zahteva nije uspeo da dokaže da navodna kršenja ustavnih prava, koja su navedena u zahtevu, predstavljaju neosporive elemente kršenja njegovih prava. Dakle, zaključeno je da zahtev podnosioca očigledno neosnovan kako bi se sud upustio u meritum istog. Sud je takođe naglasio da nije dužnost Ustavnog suda da oceni zakonitost i tačnost donetih odluka od strane nadležnih sudskih organa, osim ukoliko postoje ubedljivi dokazi da su te odluke donete na očigledno nepravičan način.

Sud je našao da podnosilac zahteva nije pružio dokaze da su Okružni sud u Prištini i Vrhovni sud, ocenili i analizirali pružene dokaze od strane podnosioca zahteva na netačan način. U stvari, podnosilac zahteva nije uspeo da opravda svoj zahtev da su redovni sudovi izvršili kršenje člana 21, 22, 24, 27, 29, 31 i 32. Ustava Republike Kosovo i Evropske Konvencije o Ljudskim Pravima.

Sud je u ovom slučaju citirao slučaj KI 13/09, Sevdail Avdyli protiv presude Vrhovnog suda A. br. 533/2006 od 11. septembra 2006. god. i presude Vrhovnog suda A. br. 533/2006 od 2. decembra 2006. god., 17. juna 2010. god. Konačno, Sud je našao da zahtev nije ispunio proceduralne kriterijume prihvatljivosti, kako se zahteva članom 46. Zakona, kao i pravilom 36.2 (b) i (d) Poslovnika o radu, zato što podnosilac zahteva nije uspeo da dokaže da navedena kršenja ustavnih prava, sadrže dovoljne razloge kako bi se Sud upustio u dalje meritum istog.