Rešenje o neprohvatljivosti
Priština, dana 23. januar 2023. godine
Ref.br.:RK 2112/23
REŠENJE O NEPRIHVATLJIVOSTI
u
slučaju br. KI211/21
Podnosilac
Nenad Arsić
Ocena ustavnosti
presude Vrhovnog suda
Pml. br. 280/2021 od 5. septembra 2021. godine
USTAVNI SUD REPUBLIKE KOSOVO
u sastavu:
Gresa Caka-Nimani, predsednica
Bajram Ljatifi, zamenik predsednika
Selvete Gërxhaliu-Krasniqi, sudija
Safet Hoxha, sudija
Radomir Laban, sudija
Remzije Istrefi-Peci, sudija, i
Nexhmi Rexhepi, sudija
Enver Peci, sudija
Podnosilac zahteva
Zahtev je podneo Nenad Arsić iz sela Čaglavica, opština Priština (u daljem tekstu: podnosilac zahteva), koga zastupa Dejan Vasić, advokat iz Mitrovice.
Osporena odluka
Podnosilac zahteva osporava presudu [Pml. br. 280/2021] od 5. septembra 2021. godine Vrhovnog suda Republike Kosovo (u daljem tekstu: Vrhovni sud) u vezi sa presudom [ASP. br. 117/2021] od 12. maja 2021. godine Apelacionog suda Kosova – Posebno odeljenje (u daljem tekstu: Apelacioni sud) i presudom [PS. br. 55/2019] od 24. decembra 2020. godine Osnovnog suda u Prištini – Posebno odeljenje (u daljem tekstu: Osnovni sud).
Predmetna stvar
Predmetna stvar je ocena ustavnosti osporene presude Vrhovnog suda, kojom se navodi da su podnosiocu zahteva povređena osnovna prava i slobode zagarantovane članom 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] Ustava Republike Kosovo (u daljem tekstu: Ustav).
Pravni osnov
Zahtev je zasnovan na stavovima 1 i 7, člana 113. [Jurisdikcija i ovlašćene strane] Ustava, članovima 22. (Procesuiranje podnesaka) i 47. (Individualni zahtevi) Zakona br. 03/L-121 o Ustavnom sudu Republike Kosovo (u daljem tekstu: Zakon) i pravilu 32 (Podnošenje podnesaka i odgovora) Poslovnika o radu Ustavnog suda Republike Kosovo (u daljem tekstu: Poslovnik).
Postupak pred Ustavnim sudom
Dana 23. novembra 2021. godine, podnosilac je podneo zahtev Ustavnom sudu Republike Kosovo (u daljem tekstu: Sud).
Dana 3. decembra 2021. godine, predsednica Suda kroz odluku [Br.GJR.KI211/21] je imenovala sudiju Nexhmija Rexhepija za sudiju izvestioca i Veće za razmatranje, sastavljeno od sudija: Gresa Caka Nimani (predsedavajuća), Bajram Ljatifi i Remzie Istrefi Peci, članovi.
Dana 6. decembra 2021. godine, podnosilac zahteva je podneo Sudu dodatni dokument.
Dana 8. decembra 2021. godine, Sud je obavestio zastupnika podnosioca o registraciji zahteva i kopiju zahteva dostavio Vrhovnom sudu.
Dana 13. januara 2021. godine, podnosilac zahteva je podneo Sudu dodatni dokument.
Dana 16. decembra 2022. godine, sudija Enver Peci je položio zakletvu pred predsednicom Republike Kosovo, pri čemu je započeo njegov mandat u Sudu.
Dana 22. decembra 2022. godine, Veće za razmatranje je razmotrilo izveštaj sudije izvestioca i jednoglasno iznelo preporuku Sudu o neprihvatljivosti zahteva.
Pregled činjenica
Na osnovu spisa predmeta, Specijalno tužilaštvo Republike Kosovo je 6. decembra 2019. godine podiglo optužnicu [PPS. br. 01/2016] protiv podnosioca zahteva, zbog osnovane sumnje da je počinio krivično delo ratni zločin protiv civilnog stanovništva iz člana 142 u vezi sa članom 22. Krivičnog zakona Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije (u daljem tekstu: KZ SFRJ), inkriminisano kao krivično delo ratni zločin, uz ozbiljnu povredu Ženevskih konvencija prema članu 144, stav 2, tačke 2.2 i 2.3 u vezi sa stavom 1, tačkom 1.2 u vezi sa članom 31. Krivičnog zakonika Republike Kosovo (u daljem tekstu: KZRK), kao i zbog krivičnog dela saizvršilaštvo u ratnom zločinu protiv civilnog stanovništva iz člana 142 u vezi sa članom 22. Krivičnog zakona Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije (KZ SFRJ), kažnjivo kao krivično delo ratnog zločina, uz ozbiljnu povredu Ženevskih konvencija prema članu 144, stav 2, tačka 2.4 u vezi sa stavom 1, tačka 1.1 u vezi sa članom 31. KZRK-a.
Dana 24. decembra 2019. godine, održano je prvo saslušanje prema članu 245. Zakonika o krivičnom postupku Kosova (u daljem tekstu: ZKPRK), na kojem se podnosilac zahteva izjasnio da nije kriv.
Neutvrđenog datuma, zastupnik podnosioca zahteva je podneo zahtev za odbacivanje optužnice i prigovor na dokaze prema članu 249. ZKPRK-a.
Dana 20. januara 2020. godine, predsedavajuća sudskog veća je rešenjem odbila zahtev odbrane za odbacivanje optužnice, jer je sud smatrao da optužnica sadrži sve potrebne zakonske elemente.
Prema spisima predmeta, rešenje o potvrđivanju optužnice je postalo pravosnažno 7. februara 2020. godine prema odluci [PN.1.S. br. 15/2020] Apelacionog suda.
Dana 1. decembra 2020. godine, Tužilaštvo je podnelo optužnicu izmenjenu samo u vezi sa kvalifikacijom krivičnog dela. Iz optužnice okrivljenog za dva napred opisana krivična dela, ratni zločin, izvelo je pravnu kvalifikaciju za jedno krivično delo ratni zločin na osnovu činjenice da se radi o događaju koji se desio istog dana, isto vreme i motiva, odnosno za krivično delo ratni zločin protiv civilnog stanovništva u saizvršilaštvu prema članu 142 u vezi sa članom 22. Krivičnog zakona Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, koje se trenutno inkriminiše kao ratni zločin uz ozbiljnu povredu Ženevskih konvencija iz člana 144, stav 2, tačke 2.2, 2.3 i 2.4, u vezi sa stavom 1, tačka 1.1, u vezi sa članom 31. Krivičnog zakonika Republike Kosovo.
Dana 24. decembra 2020. godine, Osnovni sud u Prištini – Posebno odeljenje je presudom [PS. br. 55/2019] oglasio podnosioca zahteva krivim za krivično delo ratni zločin protiv civilnog stanovništva iz člana 142. i 22. Krivičnog zakona bivše Jugoslavije u vezi sa članom 3 zajedničkom Ženevskim konvencijama od 12.08.1949. godine, člana 4, stav 2 tačka a i g Protokola II od 08.06.1977. godine, Aneks Ženevske konvencije, i istog osudio na kaznu zatvora u vremenskom trajanju od 6 (šest) godina, u koje se računa vreme provedeno u sudskom pritvoru od 22.10.2019. godine pa nadalje. Podnosilac zahteva je bio obavezan da plati sudsku taksu u iznosu od 500 evra i iznos od 50 evra u Fond za obeštećenje žrtava rata, dok su oštećeni za realizaciju imovinsko-pravnih zahteva bili upućeni na sudski spor.
Dana 11. marta 2021. godine, podnosilac zahteva je uložio žalbu Apelacionom sudu na presudu Osnovnog suda, zbog pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja, sa predlogom da Apelacioni sud Kosova preinači osporenu presudu i oslobodi optuženog od optužbe za krivično delo koje mu se stavlja na teret, dok je zastupnik podnosioca zahteva uložio žalbu zbog povrede krivičnog zakona iz člana 385, stav 1, tačke 1.1 i 1.2 KZRK-a, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja iz člana 386, stav 1 Zakonika o krivičnom postupku i odluci o kazni sa predlogom da Apelacioni sud osporenu presudu preinači tako što će osloboditi osuđenog od krivičnog dela ili ukinuti i vratiti stvar za preispitivanje. Na odluku o krivičnoj sankciji žalbu je uložilo i Specijalno tužilaštvo, sa predlogom da Apelacioni sud usvoji žalbu i preinači osporenu presudu tako što će optuženom izreći veću kaznu zatvora.
Dana 12. maja 2021. godine, Apelacioni sud je presudom [APS. br. 11/12021] odbio kao neosnovane žalbe Specijalnog tužilaštva Republike Kosovo, podnosioca zahteva i njegovog zastupnika, potvrđujući presudu prvostepenog suda.
Dana 21. jula 2021. godine, protiv presuda prvostepenih i drugostepenih sudova, branilac podnosioca zahteva je podneo zahtev za zaštitu zakonitosti zbog povreda krivičnog zakona, bitnih povreda odredaba krivičnog postupka i povrede odredaba krivičnog postupka koje su uticale na zakonitost odluke suda, sa predlogom da Vrhovni sud usvoji zahtev za zaštitu zakonitosti kao osnovan, osporene presude preinači tako da se podnosilac zahteva oslobodi od optužbe za krivično delo za koje je osuđen ili da se osporene presude ukinu i stvar vrati prvostepenom ili drugostepenom sudu na presuđivanje.
Dana 5. septembra 2021. godine, Vrhovni sud je presudom [Pml. br. 280/2021] odbio kao neosnovan zahtev za zaštitu zakonitosti koji je podneo podnosilac zahteva.
Navodi podnosioca
Podnosilac zahteva osporava presudu [Pml. br. 280/2021] od 5. septembra 2021. godine Vrhovnog suda, navodeći da je ista doneta uz povredu njegovih osnovnih prava i sloboda zagarantovanih članom 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] Ustava.
Podnosilac zahteva navodi povredu člana 31. Ustava, jer je, kako tvrdi, osuđen na osnovu lažnih izjava svedoka, gde s tim u vezi ističe: “Izjave ovih svedoka su potpuno kontradiktorne počev od krivične prijave kojom je osuđeni prijavljen, pa preko njihovih izjava u policiji i kasnije na pretresu. Prvostepeni sud našao je da izjave jesu protivrečne, ali da su kako je vreme odmicalo oštećeni smanjivali intenzitet optužbi, pa im je zbog toga poverovao. Apelacioni sud u svojoj presudi suprotno članom 404, stav 1. ZKPRK uopšte nije odgovarao na žalbene navode koje smo u svojim žalbama izneli osuđeni NENAD ARSIĆ i ja kao njegov branilac. Vrhovni sud Kosova je svojom presudom potvrdio da se radi o kontradiktornim izjavama, ali je našao da se ne radi 0 krupnim razlikama”.
Podnosilac zahteva dalje navodi da je povređen član 120. ZKPRK-a i ističe: “Prvostepeni sud prihvata izjavu o identifikaciji iako je ta izjava lažna, a to je potvrdio i Skender Šala kada je izjavio da su mu dva puta doneli album sa 20 fotografija i nije mogao da prepozna Nenada, ali mu ga je Jakup pokazao. Otkud on može da me prepozna kad me nikada u životu nije video, pa čak i kada su me opisali u kosovskoj policiji, i Skender i Jakup Šala su u svim izjavama rekli da su tu osobu dobro poznavali pre rata i opisali da ta osoba ima plavu kosu, plave oči, da je visok 1,70 - 1,75 i da ima oko 30 - 35 godina, a to nisam ja i ne izgledam tako; o tome sam pitao sudsko veće i dobio odgovor da me je Jakupi tačno opisao, tj. plavom kosom, i u mojim rečima iz završnog govora sam naveo da nisam visok 170-175, već 184. Da je poštovan zakon, tj. član 120, 1 do 5, ja se sada ne bi nalazio ovde da se obraćam vama za pomoć”.
Podnosilac zahteva dalje navodi da je sudija B.A, koji je bio sudija Apelacionog suda kada je odlučeno o njegovoj žalbi, takođe učestvovao u odlučivanju u vezi sa prethodnim postupkom, na šta po njemu nema pravo po zakonu. S tim u vezi, podnosilac zahteva ističe: “On me je onda optužio za gubitak 16.000 maraka, a sada potvrđuje presudu u kojoj se spominje 120.000 maraka, dok sud traži 122.000 maraka, da li je to u redu?”.
Na kraju, podnosilac zahteva traži od Suda da donese odluku o njegovom oslobađanju od odgovornosti zbog nedostatka dokaza.
Relevantne ustavne i zakonske odredbe
Ustav
Član 31
[Pravo na pravično i nepristrasno suđenje]
“1. Svakom se garantuje jednaka zaštita prava pred sudom, ostalim državnim organima i nosiocima javnih.
2. Svako ima pravo na javno, nepristrasno i pravično razmatranje odluka o pravima i obavezama ili za bilo koje krivično gonjenje koje je pokrenuto protiv njega/nje, u razumnom roku, od strane nezavisnog i nepristrasnog, zakonom ustanovljenog, suda”.
[...]
Prihvatljivost zahteva
Sud prvo ocenjuje da li je podnosilac zahteva ispunio uslove prihvatljivosti koji su utvrđeni Ustavom, propisani Zakonom i dalje predviđeni Poslovnikom.
U tom smislu, Sud se poziva na stavove 1. i 7. člana 113. [Jurisdikcija i ovlašćene strane] Ustava, koji propisuju:
Član 113
[Jurisdikcija i ovlašćene strane]
“1. . Ustavni sud odlučuje samo u slučajevima koje su ovlašćene strane podnele sudu na zakonit način.
[...]
7. Pojedinci mogu da pokrenu postupak ako su njihova prava i slobode koje im garantuje ovaj Ustav prekršena od strane javnih organa, ali samo kada su iscrpeli sva ostala pravna sredstva, regulisanim zakonom”.
[...]
Sud dalje razmatra da li je podnosilac zahteva ispunio uslove prihvatljivosti, kao što su propisani u Zakonu, odnosno u članovima 47, 48 i 49. Zakona, koji propisuju:
Član 47
[Individualni zahtevi]
“1 Svaka osoba ima pravo da od Ustavnog suda zatraži pravnu zaštitu ukoliko smatra da njena Ustavom zagarantovana prava i slobode krši neki javni organ.
2. Osoba može da podnese pomenuti podnesak samo nakon što su iscrpljena sva ostala zakonom određena pravna sredstva”.
Član 48
[Tačnost podneska]
“Podnosilac podneska je dužan da jasno naglasi to koja prava i slobode sumu povređena i koji je konkretan akt javnog organa koji podnosilac želi da ospori”.
Član 49
[Rokovi]
“Podnesak se podnosi u roku od 4 meseci. Rok počinje od dana kada je podnosilac primio sudsku odluku. U svim ostalim slučajevima, rok počinje na dan javnog objavljivanja odluke ili akta ...”.
Što se tiče ispunjenja gore navedenih uslova, Sud ocenjuje da je podnosilac zahteva ovlašćena strana u smislu člana 113.7 Ustava; osporava ustavnost akta javnog organa, odnosno presudu [Pml. br. 280/2021] od 5. septembra 2021. godine Vrhovnog suda; iscrpeo je sva pravna sredstva na raspolaganju prema članu 113.7 Ustava i članu 47.2 Zakona; naglasio je prava zagarantovana Ustavom za koja navodi da su mu povređena u skladu sa zahtevima člana 48. Zakona i podneo je zahtev u skladu sa zakonskim rokom od 4 (četiri) meseca kao što je propisao u članu 49. Zakona.
Međutim, pored toga, Sud razmatra da li je podnosilac zahteva ispunio uslove prihvatljivosti propisane u pravilu 39 [Kriterijum o prihvatljivosti], odnosno u stavu (2) pravila 39 Poslovnika, koje propisuje:
(2) Sud može smatrati zahtev neprihvatljivim, ako je zahtev očigledno neosnovan, jer podnosilac nije dovoljno dokazao i potkrepio tvrdnju.
Sud podseća da gore navedeno pravilo, zasnovano na sudskoj praksi ESLJP-a i sudskoj praksi Suda, omogućava poslednje navedenom da proglasi zahteve neprihvatljive iz razloga koji se odnose na meritum slučaja. Tačnije, na osnovu ovog pravila, Sud može da proglasi zahtev neprihvatljivim na osnovu i nakon ocene njegovog merituma, odnosno ako isti oceni da je sadržaj zahteva očigledno neosnovan na ustavnim osnovama, kao što je propisano u stavu 2 pravila 39 Poslovnika (vidi, slučajeve Suda: KI04/21, podnositeljka zahteva: Nexhmije Makolli, rešenje o neprihvatljivosti od 12. maja 2021. godine, stav 26; i KI175/20, podnosilac zahteva: Kosovska agencija za privatizaciju, rešenje o neprihvatljivosti od 27. aprila 2021. godine, stav 37).
Na osnovu sudske prakse ESLJP-a, ali i Suda, zahtev se može proglasiti neprihvatljivim kao „očigledno neosnovan“ u celini ili samo u odnosu na određeni navod koji zahtev može sadržati. S tim u vezi, tačnije je nazivati ih „očigledno neosnovanim navodima“. Poslednje pomenuti se na osnovu sudske prakse ESLJP-a mogu svrstati u četiri posebne grupe: (i) navodi koji se kvalifikuju kao navodi “četvrtog stepena”; (ii) navodi koje karakteriše “jasno ili očigledno odsustvo povrede”; (iii) “nepotkrepljeni ili neobrazloženi” navodi, onda kada je ispunjen jedan od sledeća dva podkriterijuma: a) kada podnosilac zahteva jednostavno navede jednu ili više odredaba Konvencije ili Ustava, ne objašnjavajući pritom na koji su način one prekršene, osim ukoliko je na osnovu činjenica i okolnosti predmeta povreda Ustava i EKLJP sasvim očigledna (vidi predmet ESLJP-a Trofimchuk protiv Ukrajine, br. 4241/03, odluka od 31. maja 2005. godine; vidi takođe Baillard protiv Francuske, br. 6032/04, odluka od 25. septembra 2008. godine); i b) kada podnosilac zahteva propusti ili odbije da predoči materijalne dokaze kojima bi potkrepio svoje navode (to naročito važi za odluke sudova ili drugih domaćih vlasti), osim ukoliko postoje izuzetne okolnosti koje su van njegove kontrole i koje ga sprečavaju da to učini (na primer, ako zatvorske vlasti odbiju da predoče Sudu dokumente iz spisa predmeta zatvorenika o kome je reč ili ako Sud sam ne odluči drugačije (vidi slučaj Suda KI166/20, podnosilac Ministarstvo rada i socijalne zaštite, rešenje o neprihvatljivosti od 5. januara 2021. godine, stav 43), i na kraju, (iv) “konfuzni ili nerealni” navodi (vidi predmete ESLJP-a Kemmache protiv Francuske, br. 17621/91, kategorija (i), Juta Mentzen protiv Litvanije, br. 71074/01, kategorija (ii) i Trofimchuk protiv Ukrajine, br. 4241/03, kategorija (iii)).
U tom smislu i u daljem tekstu, ocenjujući da li je zahtev očigledno neosnovan na ustavnim osnovama, Sud će se prvo podsetiti na suštinu slučaja sadržanu u ovom zahtevu i na relevantne navode podnosioca zahteva, pri čijoj će oceni, Sud primeniti standarde sudske prakse ESLJP-a, u skladu sa kojima je, prema članu 53. [Tumačenje odredaba ljudskih prava] Ustava, dužan da tumači osnovna prava i slobode zagarantovane Ustavom (vidi, slučaj: KI04/21, gore citiran, stav 28).
Okolnosti konkretnog slučaja se odnose na optužnicu koju je podiglo Specijalno tužilaštvo Republike Kosovo 6. decembra 2019. godine [PPS. br. 01/2016] protiv podnosioca zahteva zbog krivičnog dela ratni zločin protiv civilnog stanovništva iz člana 142 u vezi sa članom 22. Krivičnog zakona Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije (u daljem tekstu: KZ SFRJ), inkriminisano kao krivično delo ratni zločin, uz ozbiljnu povredu Ženevskih konvencija prema članu 144, stav 2, tačke 2.2 i 2.3, u vezi sa stavom 1, tačka 1.2 u vezi sa članom 31. KZRK-a, i zbog krivičnog dela saizvršilaštvo u ratnom zločinu protiv civilnog stanovništva iz člana 142 u vezi sa članom 22. Krivičnog zakona Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije (KZ SFRJ), kažnjivo kao krivično delo ratni zločin, ozbiljno kršeći Ženevske konvencije prema članu 144, stav 2, tačka 2.4, u vezi sa stavom 1, tačka 1.1, u vezi sa članom 31. KZRK-a. Podnosioca zahteva je Osnovni sud oglasio krivim za saizvršilaštvo u krivičnom delu ratni zločin protiv civilnog stanovništva i osudio na kaznu zatvora u vremenskom trajanju od 6 (šest) godina. Podnosilac zahteva se žalio Apelacionom sudu u vezi sa kaznom Osnovnog suda, a žalba je odbijena, kao neosnovana. Protiv odluke Apelacionog suda, podnosilac je podneo zahtev za zaštitu zakonitosti Vrhovnom sudu, koji je poslednje navedeni odbio.
Sud podseća da podnosilac zahteva navodi da su mu osporenom presudom Vrhovnog suda povređena prava zagarantovana članom 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] Ustava.
Sud primećuje da podnosilac zahteva iznosi navod da je Vrhovni sud povredio zakonske odredbe, odnosno da je povredio član 120. KZRK-a, jer je, kako on navodi, osuđen na osnovu lažnih izjava svedok, gde, s tim u vezi, ističe: “Izjave ovih svedoka su potpuno kontradiktorne počev od krivične prijave kojom je osuđeni prijavljen, pa preko njihovih izjava u policiji i kasnije na pretresu. Prvostepeni sud našao je da izjave jesu protivrečne, ali da su kako je vreme odmicalo oštećeni smanjivali intenzitet optužbi, pa im je zbog toga poverovao. Apelacioni sud u svojoj presudi suprotno članom 404, stav 1. ZKPRK uopšte nije odgovarao na žalbene navode koje smo u svojim žalbama izneli osuđeni NENAD ARSIĆ i ja kao njegov branilac. Vrhovni sud Kosova je svojom presudom potvrdio da se radi o kontradiktornim izjavama, ali je našao da se ne radi 0 krupnim razlikama”.
Sud primećuje da se suština navoda podnosioca zahteva odnosi na pogrešno utvrđeno činjenično stanje i pogrešno tumačenje važećih zakona od strane redovnih sudova.
S tim u vezi, Sud je, na osnovu sudske prakse ESLJP-a, ali i uzimajući u obzir njene karakteristike definisane u EKLJP-u, kao i načelo supsidijarnosti i doktrinu četvrtog stepena, stalno naglašavao razliku između „ustavnosti“ i „zakonitosti“ i naglasio da nije njegova dužnost da se bavi greškama u činjenicama ili pogrešnom tumačenju i pogrešnoj primeni zakona, za koje se navodi da ih je učinio redovni sud, osim i u meri u kojoj su takve greške mogle da povrede prava i slobode zaštićene Ustavom i/ili EKLJP-om (vidi, slučajeve Suda: KI128/18, podnosilac zahteva: Limak Kosovo International Airport D.O.O., “Adem Jashari”, rešenje o neprihvatljivosti od 28. juna 2019. godine, stav 55; KI62/19, podnosilac zahteva: Gani Gashi, rešenje o neprihvatljivosti od 19. decembra 2019. godine, stavovi 56-57; KI110/19, podnosilac zahteva: Fisnik Baftijari, rešenje o neprihvatljivosti od 7. novembra 2019. godine, stav 40).
Sud je takođe stalno naglašavao da nije uloga ovog Suda da preispituje nalaze redovnih sudova u vezi sa činjeničnim stanjem i primenom materijalnog prava i da ne može da ocenjuje sam zakon koji je doveo dotle jedan redovan sud da usvoji jednu umesto neke druge odluke. Da je drugačije, Sud bi delovao kao sud „četvrtog stepena“, što bi rezultiralo prekoračenjem granica utvrđenih u njegovoj nadležnosti (vidi, slučaj ESLJP-a: García Ruiz protiv Španije, zahtev br. 30544/96, presuda od 21. januara 1999. godine, stav 28 i tu korišćene reference; vidi i slučajeve Suda: KI128/18, gore citiran, stav 56; i KI62/19, gore citiran, stav 58).
Sud primećuje da su redovni sudovi detaljno obrazložili na osnovu kojih dokaza i na osnovu kojih materijalnih odredbi su doneli relevantne odluke, odgovarajući na navode podnosioca zahteva u vezi sa pogrešnim utvrđivanjem činjeničnog stanja i pogrešnom primenom materijalnog prava i svedočenjem svedoka.
Prvo, Osnovni sud je, presudom [ST. br. 55/2019] od 24. decembra 2020. godine, oglasio podnosioca zahteva krivim, jer je u saizvršilaštvu počinio krivično delo ratni zločin protiv civilnog stanovništva iz člana 142 u vezi sa članom 22. Krivičnog zakona SFRJ-a u vezi sa članom 3. Ženevske konvencije od 12. avgusta 1949. godine, članom 4, stav 2, tačke a, e i g Protokola II od 8. juna 1977. godine, Aneks Ženevskih konvencija, i osudio na kaznu zatvora u vremenskom trajanju od 6 (šest) godina.
Osnovni sud je, između ostalog, u obrazloženju presude istakao: “[...] Sudsko veće je činjenično stanje kao u uvodu ove presude zasnivalo na izjavama svedoka Jakupa i Skendera Shale, koji su ih nakon analize utvrdili kao verodostojne izjave. Svedoci su se događaja sećali kao očevici. Bili su ubedljivi, tačni i potvrđivali su se međusobno u odnosu na opšte događaje koji su se odnosili na njihovo mučenje, premlaćivanja koje su izvršena od strane okrivljenog i uvrede i poniženja koja su im urađena. Svedoci su čak potvrdili jedni-druge u vezi sa načinima korišćenih od strane okrivljenog u izvršenju premlaćivanja, kao i u vezi sa detaljima koji su karakterisali premlaćivanje, odnosno činjenicu da je optuženi, udarajući ga štapom (bastunom) rekavši oštećenom Jakupu da će drugi štap nositi svojoj majci. Zatim činjenica da su tokom akcija pevali nacionalističke pesme i zajedno da drugim članovima pili alkohol i jeli hranu, kada su u jednom trenutku naterali i svedoka Jakupa da peva srpske pesme i pije alkohol. Sve ove detalje su svedoci neprestano izveštavali … Sudsko veće poklanja poverenje izjavama svedoka Jakupa i Skendera Shale, i uvereno je da su oni govorili istinu, jer do kritičnog dana svedoci i okrivljeni nisu imali nesuglasica ili tenzija. Umišljato je ciljao žrtve i protiv njih izvršio inkriminirajuće radnje, kako je gore utvrđeno. Budući da ih je on poznavao od ranije, i da je bio svestan da isti dobro stoje materijalno. Dalje, sudsko veće je takođe utvrdilo kao utvrđenom činjenicu da je optuženi delovao u saizvršilaštvu. Član 22. KZSFRJ kaže: “Ukoliko više lica zajedno počine krivično delo učestvujući u izvršenju ili na bilo koji drugi način, svako od njih će biti kažnjeno prema tom krivičnom delu”. Sudsko veće je ocenilo kako optuženi nije mogao sam da izvrši sve inkriminisane radnje zbog činjenice da su bila prisutna i druga uniformisana lica. Međutim, nedostatak informacija o drugim saizvršiocima ne može voditi do zaključka da jedna osoba neće biti krivično gonjenja i neće biti kažnjena u skladu sa zakonom. Sudsko veće napominje da nije neophodno da se svim suizvršiocima sudi. Ovaj zaključak je u skladu sa domaćom i međunarodnom sudskom praksom (jurisprudencijom). Sudsko veće je utvrdilo da je okrivljeni Nenad Arsić umešan u izvršenju ovog krivičnog dela, delovao je zajedno sa drugima, imao definisani cilj, njihovo delovanje je bilo povezano i usmereno ka ostvarenju njihove namere, a što je i bilo proterivanje, mučenje i pljačka albanskog civilnog stanovništva i posebno protiv porodice Shala”.
Isto tako, Apelacioni sud je presudom [APS. br. 11/2021] odbio kao neosnovanu žalbu podnosioca zahteva, dajući odgovor na navode podnosioca zahteva, gde je, između ostalog, istakao: “[...] Apelacioni sud nalazi da žalbeni navodi branioca optuženog u vezi sa utvrđivanjem pogrešnog i nepunog faktičkog stanja ne stoje, dok po spisima predmeta činjenično stanje je pravilno i potpuno utvrđeno od strane prvostepenog suda i da krivično veće ovog suda ocenjuje da u ovom pravcu nijedna činjenica nije ostala u nedoumici iako se bez prava navodi u podnetoj žalbi. Da je optuženi izvršio krivično delo kao u dispozitivu pobijene presude, takvo činjenično stanje prvostepeni sud je utvrdio iz izvedenih dokaza na sudskoj raspravi a to su: saslušanje svedoka: Jakup Šala, Skender Šala, Isak Šala, Enver Šala, Vahid Halili, Behlul Šahu i Redžep Beriša, Agron Haziri, Milivoje Šušurović, Nada Šušurović, Feim Simajli, Anđelka Ćup od strane odbrane u svim fazama postupka kao i iz materijalnih dokaza: zapisnik o identifikaciji, video snimci i drugi materijalni dokazi čitani na sudskoj raspravi, kao i zapisnici o identifikaciji lica preko fotografije od dana 02.09.2019 (dva zapisnika o identifikaciji), Istražni Sektor za ratne zločine (kosovska policija), video snimci do dana 22.05.1999 (jedan CD) gledan na sudskoj raspravi dana 23.11.2002, kalendar verskih praznika Crkveni Kalendar za godinu 2020-2021, Odluka o zapošljenju okrivljenog Nenada Arsića u Elektroprivredi Kosova u Obiliću od godine 1994 pa sve do perioda rata gde na osnovu koji je konstatovano da optuženi Nenad Arsić kao pripadnik srpske policije rezerve od dana 21 maja 1999 učestovao je u saizvršilaštvu sa drugim pripadnicima srpske policije u jednoj policijskoj akciji u naselju Emšir u Prištini i u familiji Šala sa ciljem proterivanja, torture i pljačkanja albanskog naroda kao deo operativnog plana, izvršenje koje je ranije priznato kao član Jedinice rezervista srpskih policijskih snaga. Isti je bio obučen u uniformi srpske policije i naoružan automatskim oružjem kritičnog dana zajedno sa drugim pripadnicima srpskih policijskih snaga koji do sada nisu identifikovani oko 8 sati su otišli u porodicu Šala gde su prvo odatle oterali osobe koje su bile zbrinute kod ove porodice, zatim kako ih je od ranije poznavao zbog dobrog ekonomskog stanja koje je imala porodica Šala u traženju novca i oružja oni su ih tukli, torturiali i ponižavali oštećene Jakupa i Skendera Šalu do oko 16,00 h. Osim ovog, uništili i oštetili kuće i pomoćne objekte porodici Šala dok u slučaju povlačenja sa sobom su odneli znatnu količinu novca, nafte, poljoprivrednih mašina i automobile. Bazirajući se na ove dokaze koji su izvedeni, ocenjeni i analizirani od strane prvostepenog suda, ali i na druge dokaze koji se nalaze u spise predmeta, faktičko stanje je utvrđeno na potpun i pravedan način, jer je utvrđeno da je optuženi Nenad Arsić izvršio gore pomenuto krivično delo”. Apelacioni sud je obrazložio i navod podnosioca zahteva u vezi sa iskazima svedoka, gde je istakao: “[...] Iz sadržaja presude proizilazi da je iz prvostepenog suda obavljena pravilna procena svedočenje svedoka, iste su ocenjene na sveobuhvatan način u kontekstu dinamike okolnosti slučaja, svedoci su dali objašnjenja upoznavanju optuženog i da se iz njihovih izjava dokazuje činjenica da je optuženi bio u saizvršilaštvu sa drugim osobama koje je video da su uzeli ili opljačkali imovinu oštećenih da je optuženi poznavao oštećene i znao je da isti ekonomski dobro stoje i znajući ovu okolnost, isti je izvršio torturiasanje i prebijanje oštećenih, dok su drugi izvršili pretres i demoliranje kuće tražeći novac koji su na kraju našli i uzeli, ali cilj svih je bio zajednički. Da li je optuženi mobilisan i uniformisan kao pripadnik srpske policijske rezerve u toku perioda 1.10.1998 do 14.06.1999 kako je konstatovano od strane prvostepenog suda ovu činjenicu osim izjave svedoka potvrdio i sam optuženi da je tokom ovog perioda bio mobiliziran i uniformisan kao rezervni policajac pri policijskoj stanici br. 1 u Prištini, a naselje “Emšir” je bilo pod nadležnosti ove policijske stanice”.
Na kraju, što se tiče navoda podnosioca zahteva, odlučio je i Vrhovni sud, koji je odbio, kao neosnovan, zahtev za zaštitu zakonitosti i potvrdio u celosti presudu Apelacionog suda. S tim u vezi, Vrhovni sud je, presudom [Pml. br. 280/2021], između ostalog, obrazložio: “[...] Vrhovni sud Kosova primećuje da su sudovi nižih instanci, a posebno osnovni sud, kao sud činjenica, svestrano izneli dovoljno obrazloženja po svim upravljanim dokazima a i u vezi branilaštva osuđenika. Kao što je prvostepeni sud u svojoj presudi ustanovio, a koju konstataciju u potpunosti usvaja i ovaj sud, suština optužbe zasniva se na svedočenju oštećenih Skender i Jakup Shala, pa su s pravom njihova svedočenja bila odlučujuća u ovoj krivičnoj stvari. U tom pogledu, navod iz zahteva u vezi svedočenja svedoka – oštećenih Jakup i Skënder Shala i činjenice da su u njihovim svedočenjima postojali netačnosti, odnosno da su izneli neistinite dokaze u njihovim svedočenjima tokom raznih faza krivičnog postupka prema oceni Vrhovnog suda, jedan takav navod je neosnovan. Prvostepeni sud je prvobitno izneo obrazloženje za činjenice da je od vremena izvršenja krivičnog dela do početka krivičnog postupka protiv osuđenog prošlo nekoliko godina, i da svedoci nisu prijavili slučaj kako bi obezbedili činjenice, odnosno lične podatke budući da nisu imali njegove kompletne podatke o njegovom identitetu. Međutim, svedoci su od podnošenja krivične prijave a i u njihovim kasnijim iskazima svo do sudskog pretresa bili ubeđeni u glavnu činjenicu da je upravo osuđenik izvršilac ovog krivičnog dela i nisu imali nikakve nedoumice u vezi te činjenice. Štaviše, svedoci su dobro poznavali osuđenika od vremena pre rata i to kao pomoćnog radnika Žive Mitrovića (komšija svedok), koji mu je pomogao u poljoprivrednim poslovima. Iz toga proizilazi utvrđena činjenica da su svedoci dovoljno sigurni o činjenici da je izvršioc ove krivične radnje upravo dotični osuđenik. Nijanse nedostatka i malih netačnosti u njihovim iskazima su zanemarljive kao što s pravom ističe prvostepeni sud, međutim, bitno je da ostaje glavna činjenica da su njihovi iskazi bili dosledni u celini. Tvrdnje branioca osuđenika iznete u zahtevu o netačnostima i nejasnoćama u izjavama svedoka tokom ranih faza krivičnog postupka, prema mišljenju Vrhovnog suda su neosnovan i sa tendencijom iznošenja delova iz njihovih svedočenja, aludirajući na to da su njihova svedočenja u celosti neuverljiva. Inače, svedočenja svedoka treba oceniti u celosti a ne po posebnim i odvojenim delovima kako navode branioci osuđenika. Svedoci Jakup i Skender Šala tokom svojih iskaza su opisali u celosti događaj iz 21.05.1999. godine, počev od činjenice da su njihovim kućama otišli nekoliko pripadnika policije i potom pominju činjenicu da je u početku “... pripadnik romske nacionalnosti odmah počeo da ih tuče, takođe i oklagijom sve dok se ista nije slomila potom je došao Nenad koji je počeo da ih tuče dve dok ga nije premlatio udarajući da u ramenu, leđa, noge i na kraju i u ruke ...)...” (stranica 10 presude prvostepenog suda). Prema tome, ako se iskazi svedoka ocenjuju u celosti, onda proizilazi da su iste verodostojna i dosledna svedočenja, kao što su zaključili sudovi nižih instanci, a čije zaključke u celosti usvaja i ovaj sud. Što se tiče postupka identifikacije, dovoljno obrazloženje je izneto na stranici 19-21 prvostepene presude, štaviše postupak je pravilno odvijen i uz postupno sprovođenje zakonske odredbe određene članom ZKPK. Svedoci su prvo opisali osuđenika i njegove karakteristike i potom su njima pokazali fotografije 10 osoba sa približno istim crtama i starosti tako da činjenica nesigurnosti svedoka Skender Šalja u identifikaciji, ni na koji način ne čine neuverljivim drugi deo njegovog iskaza, budući da su svedoci poznavali od ranije osuđenog i nekoliko puta kontaktirali sa njim (činjenica koju je osporava ni sam osuđenik tokom odbrane)”.
Sud primećuje da su redovni sudovi detaljno obrazložili navode podnosioca zahteva, uključujući i navod u vezi sa svedočenjima svedoka. S tim u vezi, Sud primećuje da su redovni sudovi dali odgovore na sve navode podnosioca zahteva.
Stoga, Sud utvrđuje da je podnosilac zahteva imao priliku da izvuče korist iz kontradiktornog postupka i da je imao priliku da iznese navode i dokaze koje je smatrao važnima za svoj slučaj u različitim fazama postupka; imao je priliku da efikasno ospori navode i dokaze koje je iznela suprotna strana; redovni sudovi su saslušali i razmotrili sve njihove navode, koji su, objektivno gledano, bili od značaja za rešavanje slučaja, te da su detaljno izneti činjenični i pravni razlozi osporene odluke, a samim tim je i postupak u celini, bio pravičan (vidi, mutatis mutandis, presudu ESLJP-a od 21. januara 1999. godine, Garcia Ruiz protiv Španije, br. 30544/96, stavovi 29 i 30; vidi takođe, slučaj Suda: KI22/19, podnosilac zahteva: Sabit Ilazi, rešenje o neprihvatljivosti od 7. juna 2019. godine, stav 42).
Sud naglašava da u okolnostima konkretnog slučaja, podnosilac zahteva u vezi sa navodima o povredi zakonskih odredbi, ističe da je Vrhovni sud „povredio zakonske odredbe, odnosno povredio je član 120. ZKPK-a“, međutim on ne potkrepljuje to ni na jedan način niti argumentuje pred Sudom kako je to tumačenje važećeg zakona od strane redovnih sudova moglo biti „očigledno pogrešno“, što je rezultiralo „proizvoljnim“ ili „očigledno neobrazloženim“ zaključcima za podnosioca zahteva ili kako postupci pred redovnim sudovima, u celini, možda nisu bili pravični ili čak proizvoljni. Pored toga, Sud ocenjuje da su redovni sudovi uzeli u obzir sve činjenice i okolnosti slučaja, navode podnosioca zahteva i da su ih jasno obrazložili (vidi, slučajeve Suda: KI64/20, podnosilac zahteva: Asllan Meka, rešenje o neprihvatljivosti od 3. avgusta 2020. godine, stav 41, i KI22/19, gore citiran, stav 43).
Stoga, Sud zaključuje da su navodi podnosioca zahteva (i) navodi koji spadaju u kategoriju „četvrtog stepena“ i kao takvi su, ti navodi podnosioca zahteva očigledno neosnovani na ustavnim osnovama, kao što je definisano u stavu (2) pravila 39 Poslovnika.
U vezi sa zahtevom za učešće istog sudije u dve faze suđenja
Sud takođe primećuje da je podnosilac zahteva, uz svoje navode u zahtevu, naglasio da je sudija B.A, koji je bio sudija Apelacionog suda kada je odlučeno o njegovoj žalbi, takođe učestvovao u donošenju odluke u vezi sa prethodnim postupkom, što po njemu nema pravo po zakonu.
Sud ističe da stav 2 člana 39. Zakonika br. 04/L-123 o krivinom postupku, povredu koju podnosilac zahteva navodi, propisuje na sledeći način: “Sudija ne može da obavlja dužnost sudije pojedinca, predsednika pretresnog veća, člana pretresnog veća, žalbenog veća ili veća Vrhovnog suda ako je on odnosno ona učestvovao u prethodnim postupcima u istom krivičnom predmetu, izuzev u slučaju sudije koji je postupao u Veću za posebnu dokaznu mogućnost. Sudija ne može se isključiti ako je bio uključen na prethodnom postupku o istom krivičnom predmetu kao član vanpretresnog veća”.
Sud primećuje da na osnovu spisa predmeta proizilazi da je sudija B.A., u svojstvu člana Veća, doneo rešenje [PN1.S. br. 74/2019] od 30. januara 2019. godine, kojim je odbijena žalba podnosioca zahteva protiv rešenja [PPPS. br. 188/2019] od 23. oktobra 2019. godine Osnovnog suda u vezi sa pritvorom, a zatim je učestvovao u Veću Apelacionog suda, odlučujući u meritumu za slučaj podnosioca zahteva presudom [ASP. br. 11/2021] od 12. maja 2021. godine u oceni žalbe podnosioca zahteva uložene protiv presude [PS. br. 55/2019] od 24. decembra 2020. godine Osnovnog suda.
U smislu napred navedenog, Sud naglašava da nedostatak sudske nepristrasnosti ne nastaje kada je sudija već doneo formalne i proceduralne odluke u drugim fazama postupka (vidi, slučaj ESLJP-a: George-Laviniu Ghiurău protiv Rumunije, presuda od 16. juna 2020. godine, stav 67), kao što je situacija u slučaju podnosioca zahteva. Međutim, problemi sa nepristrasnošću mogu nastati ako je, u drugim fazama postupka, sudija već izrazio mišljenje o krivici optuženog (vidi, slučaj ESLJP: Gómez de Liaño y Botella protiv Španije, presuda od 22. jula 2008. godine, stavovi 67-72).
Sud ističe da sama činjenica da je sudija Apelacionog suda B.A. doneo proceduralne odluke nepovoljne za odbranu u vezi sa odbijanjem žalbe u vezi sa pritvorom nije pokazatelj nedostatka nepristrasnosti (vidi, slučaj ESLJP-a: Khodorkovskiy i Lebedev protiv Rusije, br. 11082/06, presuda od 25. jula 2013. godine).
Štaviše, sama činjenica da je sudija ili sudsko veće već donelo prethodne odluke ne može se samo po sebi smatrati razumnom zabrinutošću za njegovu nepristrasnost. Ono što je važno jeste obim i priroda mera koje je preduzeo sudija pre suđenja. Isto tako, činjenica da sudija detaljno poznaje spise predmeta ne unosi nikakvu pristrasnost sa njegove strane koja bi ga sprečila da se smatra nepristrasnim prilikom odlučivanja o meritumu. Niti preliminarna analiza dostupnih informacija ne znači da je konačna analiza prejudicirana (vidi, slučaj ESLJP-a: Morel protiv Francuske, presuda od 6. juna 2000. godine, stav 45 i reference u njemu).
Da bi prevazišao pretpostavku nepristrasnosti, Sud mora imati jači dokaz o predrasudama od rešenja koje je u suštini bilo proceduralno. U tom smislu, Sud smatra da navodi podnosioca zahteva za učešće sudije B.A. u dve faze odlučivanja tokom sudskog postupka, za Sud nisu ubedljivi da je sa njegove strane postojala pristrasnost (vidi, slučaj ESLJP-a: Miminoshvili protiv Rusije, br. 20197/03, presuda od 28. juna 2011. godine, stav 114).
U smislu napred navedenog, Sud naglašava da su navodi koje je podnosilac zahteva mogao imati o nepristrasnosti sudije Apelacionog suda neosnovani, jer je, kao što je propisano stavom 2 člana 39. Zakonika br. 04/L-123 o krivičnom postupku: (i) odluka sudije B.A. u vezi sa pritvorom proceduralna odluka kojom nije utvrđena krivica ili nevinost ili prava i obaveze podnosioca zahteva; (ii) ne postoji ništa u spisima predmeta što bi sugerisalo da je sudija B.A. izrazio neprijateljski stav ili zlu volju prema podnosiocu zahteva; i da (iii) sudija B.A. nije ranije izrazio mišljenje o krivici podnosioca zahteva što bi kompromitovalo krivični proces protiv njega.
Shodno tome, ovaj navod se odbija kao očigledno neosnovan.
Stoga, na osnovu gore navedenih obrazloženja, Sud zaključuje da zahtev u celosti treba da se proglasi neprihvatljivim, kao očigledno neosnovan na ustavnim osnovama, kao što je propisano u stavu (2) pravila 39 Poslovnika.
Zahtev podnosioca da identitet ne bude javno objavljen
Sud primećuje da je podnosilac u svom zahtevu takođe tražio da njegov identitet ne bude javno objavljen.
Podnosilac je u vezi sa zahtevom da se identitet ne objavi javno, u formularu zahteva kod rubrike da li želi da se njegov identitet javno objavili ili ne, izabrao rubriku da ne bude objavljen.
S tim u vezi, Sud se poziva na pravilo 32 (6) Poslovnika, koje propisuje: “(6) Strane u zahtevu koje ne žele da se njihov identitet objavi javnosti to će navesti i izneti dokaze, kojima se opravdavaju takvo odstupanje iz pravila javnog pristupa informacijama u postupku pred Sudom. Sud većinom glasova odobrava ne objavljivanje identiteta ili ga odobrava bez zahteva strane. Kada Sud odobri ne objavljivanje identiteta, strana treba da se identifikuje samo putem inicijalna, skraćenica ili jednim slovom”.
Na osnovu činjenice koju podnosilac zahteva nije obrazložio, već samo naveo, Sud smatra da to nije osnov za usvajanje ovog zahteva (vidi slučaj Ustavnog suda: KI74/17, podnosilac zahteva: Lorenc Kolgjeraj, rešenje o neprihvatljivosti od 5. decembra 2017. godine, KI72/19, podnosilac zahteva: Amir Hamza, odluka o odbijanju zahteva od 10. oktobra 2019. godine, stav 34).
Shodno tome, zahtev podnosioca da se identitet ne objavi javno treba da se odbije.
IZ TIH RAZLOGA
Ustavni sud, u skladu sa članom 113.1 i 113.7 Ustava, članom 20. i 48. Zakona i u skladu sa pravilima 32 (6), 39 (2) i 59 (2) Poslovnika, dana 22. decembra 2022. godine, jednoglasno:
ODLUČUJE
DA PROGLASI zahtev neprihvatljivim;
DA ODBIJE zahtev za neobjavljivanje identiteta;
DA DOSTAVI ovo rešenje stranama;
DA OBJAVI ovo rešenje u Službenom listu, u skladu sa članom 20.4 Zakona;
Ovo rešenje stupa na snagu odmah.
Sudija izvestilac Predsednica Ustavnog suda
Nexhmi Rexhepi Gresa Caka-Nimani
Nenad Arsić
KI – Individualni zahtev
Rešenje o neprohvatljivosti
Zahtev je očigledno neosnovan
Krivični