USTAVNI SUD

KI191/22, Podnosilac zahteva: Vegim Namligji, Zahtev za ocenu ustavnosti presude [Rev. br. 183/22] od 12. avgusta 2022. godine Vrhovnog suda Republike Kosovo 

KI191/22, rešenje o neprihvatljivosti od 12. aprila 2023. godine, objavljeno 16. maja 2023. godine

Ključne reči: individualni zahtev, pravo na pravično i nepristrasno suđenje, nedoslednost sudskih odluka, neprihvatljiv zahtev

Okolnosti konkretnog slučaja se odnose na prestanak radnog odnosa podnosioca zahteva od strane Energetske korporacije Kosova D.D.. u svojstvu poslodavca, na osnovu Izveštaja revizije. Podnosilac zahteva je potom osporio odluku poslodavca o prestanku radnog odnosa kod poslodavca, ali je njegov zahtev odbijen, kao neosnovan. Podnosilac zahteva je podneo tužbu Osnovnom sudu protiv odluke poslodavca o udaljavanju sa posla, tražeći i) poništenje iste; ii) povratak na radno mesto sa svim pravima i obavezama iz radnog odnosa. Osnovni sud je odbio, kao neosnovanu, tužbu podnosioca zahteva, smatrajući da je poslednje navedeni učinio težu povredu radnih obaveza, povredu koja je prvo utvrđena Izveštajem o reviziji, a potom potvrđena od strane Disciplinske komisije, koja je odlukom prekinula radni odnos podnosiocu zahteva, poštujući sve zakonske procedure za prestanak radnog odnosa. Nakon žalbe koju je podnosilac uložio Apelacionom sudu, poslednje navedeni je usvojio žalbu, kao osnovanu, preinačenjem presude Osnovnog suda i shodno tome usvojio u celosti tužbeni zahtev podnosioca, kao osnovan. Nakon toga, poslodavac je izjavio reviziju Vrhovnom sudu protiv presude Apelacionog suda. Vrhovni sud je usvojio reviziju tako što je ukinuo presudu Apelacionog suda i ostavio na snazi presudu Osnovnog suda kojom je tužba podnosioca odbijena, kao neosnovana.

Podnosilac zahteva je pred Ustavnim sudom tražio ocenu ustavnosti presude Vrhovnog suda, navodeći da su mu povređena osnovna prava i slobode zagarantovane članom 23. [Ljudsko dostojanstvo], članom 24. [Jednakost pred zakonom], članom 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje], članom 49. [Pravo na rad i obavljanje profesije], članom 54. [Sudska zaštita prava] i članom 102. [Opšta načela sudskog sistema] Ustava, uglavnom zbog činjenice da su redovni sudovi doneli različite odluke za iste slučajeve (podnosilac se u svom zahtevu uglavnom pozivao na dva slučaja svojih bivših kolega koji su bili uključeni u isti sudski postupak).

Sud je analizirao opšta načela sudske prakse Evropskog suda za ljudska prava i Suda u pogledu nedoslednosti sudskih odluka prema kojima, kada se radi o pitanjima razilaženja, prvo treba oceniti da li su u okolnostima konkretnog slučaja, (i) navodna razilaženja u sudskoj praksi „duboka i dugoročna“; i ako je to slučaj, (ii) postojanje mehanizama koji mogu da razreše relevantnu divergenciju; i (iii) ocenu da li su ti mehanizmi primenjeni i sa kakvim efektom u okolnostima konkretnog slučaja.

Sud je, prilikom primene gore navedenih načela, a na osnovu objašnjenja datih u rešenju o neprihvatljivosti, ocenio da na osnovu spisa predmeta nije moguće utvrditi postojanje „dubokih i kontinuiranih razlika“ u sudskoj praksi Vrhovnog suda koje povređuju načelo pravne sigurnosti. Shodno tome, Sud je smatrao da ni broj presuda za koje se tvrdi da su kontradiktorne, ni vremenski period u kome su ove presude donete, kao ni način na koji je Vrhovni sud ocenio i razmatrao slučaj podnosioca zahteva ne stvaraju dovoljnu osnovu da se opravda tvrdnja o povredi načela sigurnosti, kao rezultat kontradiktornih odluka Vrhovnog suda.

U zaključku, u skladu sa pravilom 39 (2) Poslovnika o radu, Sud utvrđuje da je zahtev očigledno neosnovan na ustavnim osnovama i samim tim neprihvatljiv.