USTAVNI SUD

KI125/21, Podnosilac: Armend Osaj, zahtev za ocenu ustavnosti presude PML. br. 212/2021 Vrhovnog suda Republike Kosovo, od 10. juna 2021. godine

KI125/21, rešenje od 11. maja 2022. godine, objavljeno dana  31. maja 2022. godine

Ključne reči: individualni zahtev, krivični predmet, pravo na pravično suđenje, pretpostavka nevinosti, očigledno neosnovan zahtev, neprihvatljiv zahtev

Okolnosti konkretnog slučaja se odnose na krivični predmet, odnosni prethodni postupak, gde je protiv podnosioca zahteva Osnovno tužilaštvo u Prištini podiglo optužnicu zbog osnovane sumnje da je počinio više krivičnih dela, i to i) zloupotreba službenog položaja ili ovlašćenja, (ii) pronevera tokom vršenja dužnosti, i (iii) falsifikovanje službenog dokumenta. Na osnovu ove optužnice, tužilac u predmetu je podneo zahtev Osnovnom sudu za određivanje mere sudskog pritvora protiv podnosioca zahteva i tri druga lica. Po nalogu tužioca, podnosilac zahteva je 31. marta 2021. godine uhapšen od strane Policije Kosovo i zadržan je u pritvoru 48 sati. Istog dana, podnosilac zahteva je poslat pred sudiju za prethodni postupak u Osnovni sud, gde je ovaj poslednji doneo rešenje [PPrKR. br. 234/21], kojim je podnosiocu zahteva određena mera sudskog pritvora u vremenskom trajanju od jednog meseca, sa obrazloženjem da je postojala osnovana sumnja da je podnosilac zahteva i drugi okrivljeni izvršili krivična dela za koje se optužuju i da su u konkretnim okolnostima ispunjeni opšti i posebni uslovi prema Zakoniku o krivičnom postupku Republike Kosovo (ZKPRK) da se isti zadrže u pritvoru. Podnosilac zahteva je protiv gorenavedenog rešenja izjavio žalbu  Apelacionom sudu, koji je rešenjem [PN1.br.341/2021] odbio njegovu žalbu i potvrdio rešenje Osnovnog suda.  Podnosilac zahteva je nakon toga podneo zahtev za zaštitu zakonitosti Vrhovnom sudu, koji je 22. aprila 2021. godine doneo presudu [PML/132/2021] kojom je: (i) usvojio zahtev podnosioca zahtev; (ii) poništio osporena rešenja nižestepenih instanci; (iii) vratio slučaj na preispitivanje prvostepenom sudu, i (iv) odlučio da podnosilac zahteva ostane u pritvoru do donošenja nove odluke. Na ponovljenom postupku, Osnovni sud je doneo rešenje [PPrKR. br. 234/21], kojim je podnosiocu zahteva produžio meru pritvora u vremenskom trajanju od 2 (dva) meseca, odnosno do 29. juna 2021. godine. Podnosilac zahteva je protiv gorenavedenog rešenja podneo žalbu  Apelacionom sudu, koji je rešenjem [PN1.br.468/2021] odbio njegovu žalbu i potvrdio rešenje [PPrKR.br.234/21] Osnovnog suda. Konačno, dana 25. maja 2021. godine, podnosilac zahteva je podneo Vrhovnom sudu zahtev za zaštitu zakonitosti protiv gore navedenog rešenja, i poslednje navedeni je 10. juna 2021. godine doneo presudu [PML. br. 212/2021], kroz koju je odbio njegov zahtev za zaštitu zakonitosti kao neosnovan.

Podnosilac zahteva je pred Ustavnim sudom pokrenuo navode da su mu povređena prava zagarantovana članom 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] Ustava Republike Kosovo, u vezi sa članom 6.1 (Pravo na pravično suđenje) Evropske konvencije o ljudskim pravima, kao rezultat povrede načela pretpostavke nevinosti tokom sprovođenja prethodnog postupka, argumentujući da je protiv njega korišćen okrivljujući jezik od strane redovnih sudova još pre utvrđivanja njegove krivice, u kasnijoj fazi suđenja i da su sudovi bili pristrasni u odlučivanju.

Ustavni sud je, pozivajući se na svoju sudsku praksu i praksu Evropskog suda za ljudska prava (ESLJP), povodom navoda podnosioca o povredi načela „pretpostavke nevinosti“, prvo podsetio na opšta načela, oslanjajući se na konkretne slučajeve ESLJP-a, gde bi, prema oceni  poslednje navedenog, pretpostavka nevinosti, prema članu 6.2 EKLJP-a, bila povređena ako bi sudska odluka ili izjava javnog službenika (veštaka), u odnosu na okrivljenog za krivično delo, odražava mišljenje ili jezik da je optuženo lice krivo, pre nego što se njegova krivica utvrdi prema zakonu. U tom kontekstu, Sud je, oslanjajući se na sudsku praksu ESLJP-a, ocenio da je u konkretnom slučaju evidentno da su redovni sudovi koristili izraz „osnovana sumnja“ i da nisu polazili jednostavno od uverenja da je podnosilac zahteva „počinio krivična dela” za koja je optužen. Sud se, posebno, pozvao na slučaj ESLJP-a Matijašević protiv Srbije, gde je u paragrafu 46. odluke naglašeno da bi domaći sudovi trebalo da prave suštinsku razliku kada je neko jednostavno „osumnjičen“ da je počinio krivično delo u nedostatku konačnog ubeđenja, a kada je lice „počinilo navedeno krivično delo”. ESLJP je u ovom slučaju utvrdio da je Okružni sud u Novom Sadu oglasio podnosioca žalbe krivim pre nego što je njegova krivica utvrđena prema zakonu, i da je, štaviše, Vrhovni sud Srbije propustio da ispravi ovu „grešku“. Primenjujući ovaj slučaj u konkretnim okolnostima, Sud je ocenio da se obrazloženje redovnih sudova značajno razlikuje od okolnosti citiranog slučaja ESLJP-a, jer je u slučaju podnosioca zahteva postojala ova suštinska razlika, zbog činjenice da su, pre izjave da je okrivljeni „izvršio krivična dela“ za koja ga terete organi optužbe, sudovi, a posebno Vrhovni sud, koristili izraz  „postoji osnovana sumnja“ da je okrivljeni izvršilac krivičnih dela …, a da li će te činjenice biti argumentovane, oceniće se u kasnijim fazama krivičnog postupka”. Dalje, Sud je ocenio da izrazi koje su koristili Apelacioni sud i Vrhovni sud ne potvrđuju navod podnosioca zahteva da su oni polazili od ubeđenja da je on kriv za optužbe koje je protiv njega podigao organ tužilaštva, sve dok je u obrazloženju njihovih odluka izričito navedeno da će o utvrđivanju krivice podnosioca zahteva ocenjivati sudovi u kasnijim fazama postupka. U ovom kontekstu, Sud podseća podnosioca zahteva na svoje nalaze u slučaju KI174/21, rešenje od 16. februara 2022. godine, stav 51, gde je on naglasio: “U spisima predmeta nema ničega što pokazuje da su sudije redovnih sudova davali mišljenja kojima su smatrali podnosioca zahteva krivim pre nego što su to utvrdili zakonito sudskom odlukom.” Štaviše, Sud je podsetio da je podnosilac zahteva izneo i navode u vezi sa nepristrasnošću suda (suđenja), povezujući taj navod sa jezikom koji su sudovi koristili u svojim odlukama u ovoj fazi postupka, međutim u vezi sa ovim navodom, iz spisa predmeta jasno se primetilo da je i sam podnosilac zahteva naveo da je u ovoj fazi postupka teško dokazati „pristrasnost suda“ u subjektivnom smislu, te stoga Sud nije smatrao potrebnim da posebno razmatra ovaj navod.

Sledstveno i na osnovu razjašnjenja u objavljenom rešenju, Sud je uzimajući u obzir navode podnosioca zahteva i činjenice koje je on predočio, takođe i obrazloženja redovnih sudova, utvrdio da njegov navod o povredi načela pretpostavke nevinosti, zagarantovanog članom 31. Ustava i članom 6. EKLJP-a, spada u treću kategoriju (iii) „nepotkrepljenih ili neobrazloženih“ navoda, stoga je ga kao takvog proglasio očigledno neosnovanim na ustavnim osnovama i, shodno tome, neprihvatljivim, u skladu sa pravilom 39 (2) Poslovnika o radu.