USTAVNI SUD

KI38/24, Podnosilac, Rexhep Vrapca, Ocena ustavnosti presude [Rev. br. 38/23] Vrhovnog suda od 6. septembra  2023. godine

KI38/24, rešenje o neprihvatljivosti, od 16. jula 2024. godine, objavljeno 20. avgusta 2024. godine.

Ključne reči: individualni zahtev, pravo na pravično i nepristrasno suđenje, očigledno neosnovan

 Okolnosti konkretnog slučaja proizilaze iz imovinskog spora između podnosioca zahteva i njegove braće. Braća podnosioca zahteva podnela su Osnovnom sudu tužbu zajedno sa zahtevom za privremenu meru obezbeđenja protiv podnosioca zahteva, sa predmetom spora – utvrđenje prava svojine u vezi sa imovinom P- 71409044-01964-2, na mestu zvanom „Varosh“, u ukupnoj površini od 656m2 KZ Lipljan, koji su tvrdili da su kupili ovu imovinu i da im, u trenutku kada su želeli da investiraju na njoj, podnosilac zahteva to nije dozvolio. Osnovni sud je izrekao privremenu meru obezbeđenja u odnosu na predmetnu imovinu. Takođe, Osnovni sud je usvojio tužbeni zahtev tužilaca kao osnovan i odlučio da su tužioci, na osnovu zajedničkog porodičnog doprinosa, stekli pravo suvlasništva, svaki sa po 1/3 udela u nepokretnosti i da se ista uknjiži u registre nepokretnosti u suvlasništvu tužilaca. Podnosilac zahteva je izjavio žalbu Apelacionom sudu protiv presude Osnovnog suda, ali je Apelacioni sud odbio njegovu žalbu kao neosnovanu i potvrdio presudu Osnovnog suda. Podnosilac zahteva je podneo reviziju Vrhovnom sudu, a ovaj je odbio podnetu reviziju kao neosnovanu. Takođe, i Osnovni sud je ukinuo privremenu meru obezbeđenja koju je taj sud odredio svojim rešenjem.

Sud je podsetio da podnosilac zahteva navodi da su osporenom presudom Vrhovnog suda povređena njegova prava zagarantovana članovima 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje], 54. [Sudska zaštita prava] i 102. [Opšta načela sudskog sistema] Ustava u vezi sa članom 6. (Pravo na pravično suđenje) EKLJP.

Sud primećuje da se suština navoda o povredi prava na pravično suđenje odnosi na neobrazlaganje sudske odluke od strane Vrhovnog suda. Sud ocenjuje da takvi navodi pokreću pitanja iz člana 31. Ustava i člana 6.1 EKLJP, koja će Sud analizirati u skladu sa standardima sudske prakse ESLJP-a, u saglasnosti sa kojom je on, na osnovu člana 53. [Tumačenje odredbi ljudskih prava] Ustava, dužan da tumači osnovna ljudska prava i slobode zagarantovane Ustavom.

Sud je prilikom ocene primetio da su prvobitno Osnovni i Apelacioni sud, a zatim i Vrhovni sud, na osnovu članova 326. i 328. Zakona o braku i porodičnim odnosima br. 10/28, mart 1984. godine, u suštini, naglasili da podnosilac zahteva nije postupio na način predviđen gore navedenim odredbama. U ovom aspektu, Vrhovni sud je utvrdio da je ova nepokretnost stečena u vreme kada su podnosilac zahteva i njegova braća bili u porodičnoj zajednici i da se ona smatra njihovom zajedničkom imovinom, kupljenom za vreme dok su živeli zajedno i na osnovu zajedničkog porodičnog doprinosa svih članova porodici koji su u različitim oblicima učestvovali u njenom stvaranju, a iz čega proizilazi da su tužioci, u ovom slučaju braća podnosioca zahteva, suvlasnici sa po 1/3 udela u spornoj nepokretnosti.

Sud u ovom slučaju podseća da na osnovu sudske prakse ESLJP-a i Suda, isti ne zahteva detaljan odgovor na svaki prigovor koji je podneo podnosilac zahteva. Međutim, ova obaveza podrazumeva da stranke u sudskom postupku mogu da očekuju da dobiju konkretan i izričit odgovor na one svoje navode koji su odlučujući za ishod sprovedenog postupka.

U ovom kontekstu, Sud, na osnovu prethodno izloženih pojašnjenja, a posebno uzimajući u obzir navode koje je izneo podnosilac zahteva i činjenice koje je predočio, kao i obrazloženja redovnih sudova koja su prethodno izložena, smatra da osporenu presudu Vrhovnog suda ne karakteriše nepostojanje obrazložene sudske odluke. Kao rezultat toga, navod podnosioca zahteva koji se odnosi na izostanak obrazložene sudske odluke je očigledno neosnovan na ustavnim osnovama usled “jasnog ili očiglednog odsustva povrede”, kako je propisano pravilom 34 (2) Poslovnika.

Podnosilac zahteva je tvrdio da su osporenom presudom Vrhovnog suda povređena njegova prava zagarantovana članovima 54. i 102. Ustava. Međutim, podnosilac zahteva samo pominje relevantne članove, ali ne razrađuje dodatno kako je i zašto došlo do povrede ovih relevantnih članova Ustava. Štaviše, Sud naglašava da se tvrdnja o povredi člana 102 može pokrenuti na argumentovan način od strane individualnog podnosioca samo u vezi sa nekim specifičnim pravom koje je zagarantovano u Poglavljima II i III Ustava. Dakle, ovaj član se ne može primenjivati na nezavisan način ukoliko činjenice slučaja ne spadaju pod oblast delovanja barem jedne ili više odredbi Ustava koje se tiču “uživanja ljudskih prava i sloboda”. Sud podseća da je dosledno naglašavao da samo pozivanje i pominjanje članova Ustava i EKLJP nije dovoljno da se izgradi argumentovana tvrdnja o ustavnoj povredi. Kada se tvrde takve povrede Ustava, podnosioci zahteva moraju da obezbede obrazložene navode i ubedljive argumente.

Shodno tome, zahtev se u celini mora proglasiti neprihvatljivim.