USTAVNI SUD

KI08/24, podnosilac zahteva: Gëzim Demolli, ocena ustavnosti presude Pml. br. 607/2023 od 30. novembra 2023. godine Vrhovnog suda Republike Kosovo

KI08/24, rešenje o neprihvatljivosti od 16. jula 2024. godine, objavljeno 30. jula 2024. godine

Ključne reči: individualni zahtev, građanski spor, pravo na pravično suđenje, očigledno neosnovan zahtev, neprihvatljiv zahtev

Okolnosti konkretnog slučaja se odnose na krivični predmet, gde je podnosioca zahteva prvo optužilo Osnovno tužilaštvo u Gnjilanu zbog osnovane sumnje da je počinio tri krivična dela, 1. „laka telesna povreda“ iz tačke 3.1 stav 3 člana 185, koji se odnosi na stav 1 Krivičnog zakonika Republike Kosovo (KZRK), 2. „pretnja“ iz stava 4 člana 181 KZRK, i 3. „neovlašćeno vlasništvo, kontrola ili posedovanje oružja“ iz stava 1. člana 366. KZRK. Za predmetna krivična dela isti je presudom od 3. aprila 2023. godine oglašen krivim od strane Osnovnog suda i osuđen na jedinstvenu kaznu zatvora od šesnaest (16) meseci i novčanu kaznu u iznosu od četiri stotine (400) evra. Nezadovoljan odlukom, podnosilac zahteva je uložio žalbu Apelacionom sudu, koji je presudom od 18. oktobra 2023. godine odbio njegovu žalbu i potvrdio presudu prvostepenog suda od 3. aprila 2023. godine. Presuda Apelacionog suda je osporena u Vrhovnom sudu vanrednim pravnim sredstvom, kojim je na kraju odbijen zahtev podnosioca za zaštitu zakonitosti i potvrđene nižestepene presude.

Podnosilac zahteva je u Ustavnom sudu tvrdio da je osporena presuda Vrhovnog suda, u vezi sa presudama nižestepenih sudova, doneta kršeći mu prava zagarantovana članom 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] Ustava Republike Kosovo u vezi sa stavom 1, člana 6. Evropske konvencije o ljudskim pravima. Podnosilac zahteva je izneo dva glavna navoda, od kojih se jedan odnosio na (i) ne uključivanjem imena dvoje sudija prvostepenog suda i osnovnog tužioca u uvodnom delu presude, a drugi (ii) uz ne potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja u vezi sa utvrđivanjem izvršenja krivičnog dela pretnja.

U pogledu navoda o povredi prava na pravično suđenje, Sud je, nakon što je razradio opšta načela utvrđena praksom Evropskog suda za ljudska prava i Suda, primenjujući ista na okolnosti konkretnog slučaja, ocenio da su zaključci redovnih sudova zasnovani na različitim dokazima, uključujući oduzimanje materijalnih dokaza na licu mesta, izjave svedoka, saslušanje odbrane i saslušanje podnosioca zahteva. Što se tiče iznetih navoda, Sud je smatrao da su Apelacioni sud i Vrhovni sud u svojim presudama obrazložili da neuvrštavanje imena u presudu prvostepenog suda nije predstavljalo osnov za poništenje osporenih presuda i da su se, pored toga, imena pojavila u zapisnicima sa rasprave koju je održao prvostepeni sud i da su se u radnjama podnosioca zahteva ispoljila sva obeležja krivičnog dela pretnja, uključujući i umišljaj da se preti oštećenoj strani. Sud, uzimajući u obzir razrade navedene u rešenju, smatrao da podnosilac zahteva nije potkrepio svoju tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje na ustavnom nivou, te da u okolnostima konkretnog slučaja kriterijum isključenja nije ispunjen, pri čemu bi tumačenje krivičnog i procesnog zakona od strane redovnih sudova moglo biti „očigledno pogrešno“, što bi rezultiralo „proizvoljnim zaključcima“, ili kako su postupci, posmatrano u celini, sprovedeni pred redovnim sudovima, mogli bili nepravični ili proizvoljni.

Shodno tome i na osnovu pojašnjenja datih u objavljenom rešenju, Sud je zaključio da se navodi podnosioca zahteva o povredi člana 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] Ustava u vezi sa odredbama člana 6. Evropske konvencije o ljudskim pravima, kao takvi kvalifikuju u prvu kategoriju (i) navoda koji su kategorisani kao navodi „četvrtog stepena“, te iste, na ustavnim osnovama, treba proglasiti očigledno neosnovanim. Shodno tome, zahtev je u celini, proglašen neprihvatljivim, u skladu sa tačkom (2) pravila 34 [Kriterijumi prihvatljivosti] Poslovnika o radu.