USTAVNI SUD

KI288/23, Podnosilac zahteva: Gjelosh Vataj, Ocena ustavnosti rešenja [Rev. br. 349/2023] od 13. septembra 2023. godine Vrhovnog suda

KI288/23, rešenje o neprihvatljivosti od 25. juna 2024. godine, objavljeno 11. jula 2024. godine

Ključne reči: individualni zahtev, očigledno neosnovan 

Okolnosti konkretnog slučaja proizilaze iz zahteva podnosioca za raspoređivanje na radno mesto nakon što je razrešen sa funkcije izvršnog direktora Vodovoda, za šta nije dobio odgovor. Podnosilac zahteva je podneo tužbu Osnovnom sudu protiv Vodovoda, gde je tužbom tražio da se poništi odluka Upravnog odbora kojom je razrešen sa funkcije izvršnog direktora. Osnovni sud je usvojio tužbu podnosioca zahteva tako što je poništio rešenje tužene od 9. marta 2016. godine kao nezakonito i primorao tuženi Vodovod da vrati podnosioca zahteva na mesto izvršnog direktora i da mu nadoknadi plate. Vodovod je uložio žalbu Apelacionom sudu, gde je poslednje navedeni usvojio njegovu žalbu i poništio odluku Osnovnog suda i vratio predmet na preispitivanje i presuđivanje. Osnovni sud je u ponovljenom postupku odlučio da odbije, kao nedozvoljen, tužbeni zahtev podnosioca. Podnosilac zahteva je uložio žalbu Apelacionom sudu na rešenje Osnovnog suda, koju je Apelacioni sud odbio. Podnosilac zahteva je izjavio reviziju Vrhovnom sudu, koju ju je poslednje navedeni odbio.

Sud je primetio da podnosilac zahteva svoje tvrdnje u suštini dovodi u vezu sa povredom prava na pravično suđenje, odnosno sa: (i) pogrešnim tumačenjem zakonskih odredbi. Sud ocenjuje da takve tvrdnje pokreću pitanja iz člana 31. Ustava i člana 6.1 EKLJP-a, koje će Sud analizirati u skladu sa standardima sudske prakse ESLJP-a, u skladu sa kojima je, na osnovu člana 53. [Tumačenje odredbi ljudskih prava] Ustava, dužan da tumači osnovna ljudska prava i slobode zagarantovane Ustavom.

Sud je primetio da se suština tvrdnji podnosioca zahteva odnosi na pogrešno utvrđeno činjenično stanje i pogrešno tumačenje važećih zakona od strane redovnih sudova, odnosno članova 78. i 79. Zakona br. 03/L-212 o radu.

Sud je u svojoj oceni primetio da su redovni sudovi detaljno obrazložili na osnovu kojih dokaza i na osnovu kojih materijalnih odredbi su doneli relevantna rešenja, odgovarajući na tvrdnje podnosioca zahteva u vezi sa pogrešnim utvrđivanjem činjeničnog stanja i pogrešnom primenom materijalnog prava.

Sud je ocenio da je pitanje računanja roka stvar koju određuju redovni sudovi u okviru svojih dužnosti i ovlašćenja za utvrđivanje činjeničnog stanja i primenu materijalnog i procesnog prava u pojedinačnim slučajevima i da se s tim u vezi ne može reći da su povređene procesne garancije iz člana 31. Ustava. Pored toga, redovni sudovi su svojim rešenjima pravično tumačili odredbe Zakona br. 03/L-212 o radu, odnosno člana 78 i 79, gde se precizira da je rok za podnošenje tužbe u radnim sporovima sudu 30 dana od dana kada je podnosilac zahteva primio odluku poslodavca ili ne dobije odgovor u roku u vezi sa njegovim zahtevom.

Sud je primetio da su redovni sudovi potvrdili da je podnosilac podneo zahtev Vodovodu za raspoređivanje na radno mesto 16. marta 2016. godine, dok je Vodovod imao rok od 15 dana da odgovori, odnosno do 31. marta 2016. godine, što znači da je podnosilac zahteva od 31. marta 2016. godine imao rok od 30 dana da podnese tužbu Osnovnom sudu, ali je tužbu podneo 6. maja 2016. godine, što je van zakonskog roka. S tim u vezi, Sud primećuje da, iako podnosilac zahteva nije dobio nikakav odgovor od poslodavca u roku od 15 dana, on je imao na raspolaganju još 30 dana da primi odgovor i podnese tužbu Osnovnom sudu, međutim, tužbu je podneo nakon roka od 30 dana utvrđenog članom 79. Zakona br. 03/L-212 o radu. Sud nije primetio očigledno proizvoljnu primenu zakona ili činjenica, očigledno nerazumni zaključak postupka ili čak nedostatak logičkog odnosa između utvrđenih činjenica i primene relevantnih zakonskih odredbi na te činjenice. Naime, iz osporene odluke, Sud ocenjuje da je Vrhovni sud dao dovoljno obrazloženja zašto je podnosilac zahteva podneo tužbu van zakonskog roka.

Sud je ocenio da su redovni sudovi detaljno opravdali navode podnosioca zahteva, pri čemu je na osnovu dokaza utvrđeno da navodi podnosioca zahteva nisu održivi i u ovom slučaju su proglašeni kao neosnovani. Kao što je gore navedeno, Sud ističe da podnosilac zahteva nije uspeo da svoje tvrdnje o povredi Ustavom zagarantovanih prava podigne na nivo ustavnosti.

Stoga, Sud je zaključio da su tvrdnje podnosioca zahteva o povredi prava na pravično i nepristrasno suđenje zbog pogrešne primene zakonskih odredbi, zagarantovanih članom 31. Ustava i članom 6. EKLJP-a, (i) tvrdnje koje spadaju u kategoriju “četvrtog stepena” i kao takve, te tvrdnje podnosioca zahteva su očigledno neosnovane na ustavnim osnovama, kao što je definisano u stavu (2) pravila 34 Poslovnika o radu.