USTAVNI SUD

KI42/24, podnosilac Vasilije Arsić, Ocena ustavnosti Uredbe Centralne banke Republike Kosovo o gotovinskim operacijama

KI154/23, rešenje o neprihvatljivosti od 14. maja 2024. godine, objavljeno dana 27. juna 2024. godine

Ključne reči: individualni zahtev, Centralna Banka Kosovo, valuta evro,  neiscrpljivanja pravnih sredstava, neprihvatljiv zahtev

Okolnosti konkretnog slučaja se odnose na usvajanje Uredbe o gotovinskim operacijama od strane Odbora Centralne banke Republike Kosovo, shodno članu 35. (Evro valuta), kojim se utvrđuje da je (i) jedina valuta koja se može koristiti za obavljanje gotovinskih platnih transakcija u platnom sistemu u Republici Kosovo evro, kao jedina valuta u smislu člana 11. [Valuta] Ustava Republike Kosovo i člana 16. (Izdavanje valuta), 17. (Razmena evro novčanica i kovanica) i 18. (Oštećene evro novčanice i kovanice) Zakona br. 03/L-209 o Centralnoj banci Republike Kosovo; i (ii) Centralna banka Republike Kosovo je jedini monetarni organ koji može odlučiti o dozvoljenim apoenima valute evra za promet u Republici Kosovo.

Podnosilac zahteva je pred Sudom osporio ustavnost gore navedene Uredbe Centralne banke Republike Kosovo, tvrdeći da je doneta uz povredu prava zagarantovanih u članovima                     7. [Vrednosti], 11. [Valuta], 22. [Direktna primena međunarodnih sporazuma i instrumenata], 23. [Ljudski dostojanstvo], 24. [Jednakost pred zakonom], 25. [Pravo na život], 46. [Zaštita imovine], 49. [Pravo na rad i obavljanje profesije], 51. [Pravo na zdravstvenu i socijalnu zaštitu], 57. [Opšta načela], 58. [Odgovornosti države] i 59. [Prava zajednica i njihovih pripadnika] Ustava, u suštini, navodeći da je član 35. (Evro valuta) Uredbe Centralne banke indirektno diskriminatorski prema srpskoj zajednici u Republici Kosovo, između ostalog, “budući da pogađa pre svega srpsku zajednicu na Kosovu […] iako sama uredba ne sadrži eksplicitno diskriminatorne odredbe, činjenica da je njena primena diskriminatorna ukazuje na indirektnu diskriminaciju”.

U rešenju Suda o neprihvatljivosti se ističe konsolidovana sudska praksa Suda u kontekstu ustavne obaveze za iscrpljivanje pravnih sredstava, uključujući i u pogledu osporavanja podzakonskih akata. Rešenje ponavlja da, na osnovu Ustava Republike Kosovo, pojedinci mogu da pokrenu postupak ako su njihova prava i slobode koje im garantuje ovaj Ustav prekršena od strane javnih organa, ali samo kada su iscrpeli sva ostala pravna sredstva, regulisanim zakonom. U rešenju o neprihvatljivosti se ističe da iscrpljivanje pravnih sredstava je ustavna i zakonska obaveza, a pored obaveze pojedinca da iscrpi raspoloživa pravna sredstva, precizira i ograničenja nadležnosti Ustavnog suda u odnosu na redovne sudove, a koja, na osnovu principa supsidijarnosti, imaju nadležnost da razmatraju tvrdnje pojedinaca o povredi njihovih osnovnih prava i sloboda. Izuzetke od ove ustavne obaveze, Sud je razjasnio kroz svoju sudsku praksu tokom godina, zasnovanu i na sudskoj praksi Evropskog suda za ljudska prava i relevantnim mišljenjima Venecijanske komisije. Prema pojašnjenjima datim u sudskoj praksi Suda i rešenju o neprihvatljivosti, izuzeci od ove obaveze se zasnivaju na teretu dokazivanja samog pojedinca, odnosno podnosioca zahteva, i koji, između ostalog i najpre, mora da argumentuje da (i) ne postoji pravno sredstvo; ili da (ii) je preduzeo sve mere da iscrpi pravna sredstva utvrđena zakonom, ali da relevantno pravno sredstvo nije delotvorno, dostupno i/ili pristupačno. U okolnostima konkretnog slučaja, podnosilac zahteva naglašava da ne postoji pravno sredstvo na raspolaganju kojim bi se osporila zakonitost i ustavnost gore pomenute Uredbe Centralne banke Republike Kosovo.

S tim u vezi, Ustavni sud je, kroz svoju sudsku praksu, godinama isticao da važeći zakon o upravnim sporovima pruža pravna sredstva u pravnom poretku Republike Kosovo. Pored toga, nedavno je Sud i kroz svoju sudsku praksu, uključujući i slučaj KI10/22, sa podnosiocem Sindikat Instituta sudske medicine naglasio da čak i podzakonski akti, kao što je osporena Uredba Centralne banke, podležu administrativnoj kontroli redovnih sudova i da poslednje navedeni imaju punu nadležnost da ocene zakonitost takvih akata. Prema pojašnjenjima datim u rešenju o neprihvatljivosti, podnosilac zahteva nije izneo nijedan argument pred Sudom zbog čega gore navedena pravna sredstva nisu delotvorna, dostupna i/ili pristupačna u okolnostima njegovog slučaja i shodno tome, Sud je utvrdio da zahtev treba da se proglasi neprihvatljivim zbog neiscrpljivanja pravnih sredstava definisanih stavom 7. člana 113. [Jurisdikcija i ovlašćene strane] Ustava, članom 47. (Individualni zahtevi) Zakona o Ustavnom sudu i sa tačkom (b) stava 1 pravila 34. (Kriterijumi prihvatljivosti) Poslovnika o radu Suda.