USTAVNI SUD

KI50/23, podnosilac Brikenda Kryeziu, Ocena ustavnosti presude Vrhovnog suda Kosova Rev. br. 387/2022 od 22. novembra 2022. godine

KI50/23, rešenje o neprihvatljivosti, od 7. juna 2023. godine, objavljeno dana 29. juna 2023. godine

Ključne reči: individualni zahtev, očigledno neosnovan.

Okolnosti konkretnog slučaja se odnose na ugovorni odnos između podnositeljke zahteva i poslodavca. Ovaj radni odnos je ažuriran u različitim vremenskim intervalima i sa različitim platnim razredima počev od 12, 11 i 10. U međuvremenu je poslodavac na osnovu Zakona br. 03/L-087 o javnim preduzećima i zakona br. 04/L-111 o izmenama i dopunama Zakona, br. 03/L-087 o javnim preduzećima, odlukom [br. 01-2212/16] usvojio pravilnik o kategorizaciji platnih razreda za zaposlene. U međuvremenu, podnositeljka zahteva je ugovorom [br.01-637/2017] od 7. marta 2017. godine stupila u radni odnos kod poslodavca na radnom mestu službenika za prodaju i marketing u vremenskom periodu od 1. marta 2017. godine, na neodređeno vreme. Članom 5. ovog ugovora, podnositeljki zahteva je određena osnovna plata u visini platnog razreda 7. Podnositeljka zahteva je prvobitno uložila žalbu poslodavcu u vezi sa degradacijom iz platnog razreda 10 u platni razred 7. Njena žalba je odbijena i kao rezultat toga, podnositeljka zahteva je podnela tužbeni zahtev Osnovnom sudu, kojim je tražila da se ponište odluka o restrukturiranju [br. 01-2212/16] od 29. jula 2016. godine koju je doneo Upravni odbor, kao i Pravilnik o kategorizaciji platnih razreda za zaposlene, pod uslovom da se nakon toga poništi i ugovor o radu [br. 01-637/17] od 7. marta 2017. godine, tako što će se obavezati tužena da vrati tužilju na isto radno mesto na kojem je bila, “regionalni koordinator za dostavu i uručenje”, sa platnim razredom 10 i istom platom. Osnovni sud presudom [C. br. 184/2017] je odbio tužbeni zahtev podnositeljke zahteva kao neosnovan. Ovu presudu potvrdili su i Apelacioni i Vrhovni sud. Podnositeljka zahteva osporava pred Sudom nalaze redovnih sudova.

Podnositeljka zahteva tvrdi da osporena presuda povređuje njena ustavna prava, zagarantovana članom 24. [Jednakost pred zakonom]; članom 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje]; članom 49. [Pravo na rad i obavljanje profesije]; članom 54. [Sudska zaštita prava]; i članom 55. [Ograničenje prava i osnovnih sloboda] Ustava u vezi sa članom 6. (Pravo na pravično suđenje) i članom 1. (Opšta zabrana diskriminacije) Protokola br. 12 EKLJP.

Sud smatra da redovni sudovi u okolnostima konkretnog slučaja sagledali i obrazložili navode podnositeljke zahteva. Isti su ispitali suštinske navode podnositeljke zahteva i objasnili (i) da je odluka [br. 01-2212/16] od 29. jula 2016. godine iz organizacionih razloga imala kolektivno, a ne pojedinačno dejstvo samo u odnosu na podnositeljku zahteva; (ii) da je podnositeljka zahteva propustila da se prijavi na interni konkurs za “regionalnog koordinatora”; kao i (iii) da su stranke ugovor o radu od 7. marta 2017. godine potpisale svojom slobodnom voljom i da podnositeljka zahteva nije uspela da dokaže suprotno pred redovnim sudovima. Stoga, Sud smatra ove navode neosnovanim, jer podnositeljki zahteva nije uskraćeno pravo na rad.

Kao sažetak, Sud utvrđuje da su navodi o povredi člana 31. Ustava navodi koji spadaju u kategoriju (i) navoda “četvrtog stepena”; navodi o povredi člana 49. Ustava predstavljaju navode koje karakteriše “jasno ili očigledno odsustvo povrede”, dok navodi o povredi članova 24, 54. i 55. su navodi koji se kategorišu kao (iii) “nepotkrepljeni ili neobrazloženi” navodi na ustavnim osnovama.