USTAVNI SUD

KI102/22, Podnosilac zahteva: Faton Aliu, Ocena ustavnosti presude [Rev. br. 559/2022] od 10. marta 2022. godine Vrhovnog suda

KI102/22, rešenje o neprihvatljivosti od 5. aprila 2023. godine, objavljeno 24. aprila 2023. godine

Ključne reči: individualni zahtev, građanski spor, pravo na pravično suđenje, zaštita imovine, očigledno neosnovan

Okolnosti konkretnog slučaja se odnose na radni spor između podnosioca zahteva i njegovog poslodavca Limak Kosovo International Airport D.D. „Adem Jashari“. Podnosilac zahteva je sa predmetnim poslodavcem zaključio ugovor o radu na određeno vreme, odnosno od 4. aprila 2011. godine do 4. aprila 2016. godine. Poslodavac je 10. novembra 2015. godine doneo odluku o prekidu ugovora o radu podnosioca zahteva zbog teže povrede dužnosti i radnih obaveza. U ovom slučaju, podnosilac je podneo tužbeni zahtev Osnovnom sudu u Prištini, preko kojeg je tražio povratak na radno mesto i naknadu za izgubljene plate. Ovaj poslednji je presudom [C. br. 51/2017] od 17. jula 2017. godine, delimično usvojio njegov tužbeni zahtev, obavezujući poslodavca da mu na ime materijalne štete nadoknadi iznos od 2.653,88 evra, kao nagradu za neostvarivanje plate zbog prestanka radnog odnosa, i odbio njegov zahtev da se vrati na posao. Apelacioni sud je presudom [Ac. br. 4851/2017] od 1. jula 2020. godine, preinačio presudu Osnovnog suda, i tužbeni zahtev podnosioca u celosti odbio. Vrhovni sud je 10. marta 2022. godine presudom [Rev. br. 559/2022], potvrdio presudu Osnovnog suda, kojom je (i) ukinuo odluku poslodavca o prekidu ugovora o radu, (ii) obavezao poslodavca da podnosiocu zahteva nadoknadi neostvarene plate, i (iii) odbio njegov zahtev za povratak na posao.

Podnosilac zahteva je pred Ustavnim sudom tvrdio da su mu povređena prava zagarantovana članovima 24, 31. i 46. Ustava, kao i članom 6. EKLJP-a. Podnosilac zahteva je tvrdio da je Vrhovni sud u slučaju njegovog radnog kolege (B.SH), presudom [Rev. br. 54/2018] od 12. aprila 2008. godine, u istim činjeničnim i pravnim okolnostima, pored dodele naknade, odlučio da ga vrati na radno mesto, dok je u njegovom slučaju isti sud odbio zahtev za vraćanje na posao i dosudio mu samo naknadu materijalne štete.

Sud se prilikom ocene tvrdnji podnosioca zahteva pozvao na svoju praksu i praksu ESLJP-a, ponavljajući opšta načela u vezi sa nedoslednošću odluka redovnih sudova. Da bi utvrdio da li je u okolnostima ovog konkretnog slučaja došlo do povrede ustavnosti zbog nedoslednosti sudskih odluka, Sud je koristio tri glavna uslova: (i) da li su razlike u sudskoj praksi „duboke i dugoročne”; (ii) da li lokalni zakon uspostavlja efikasne mehanizme za rešavanje takvih razlika; (iii) da li su ovi mehanizmi primenjeni i sa kojim efektom. Sud je, nakon analize dve presude Vrhovnog suda, ponovio stav da se ne mogu utvrditi „duboke i dugoročne razlike“, niti doslednost u sudskoj praksi Vrhovnog suda, u poređenju sa samo 2 (dve) presude, čak i ako iste mogu biti kontradiktorne. Podnosilac zahteva je izneo i druge tvrdnje za povredu njegovih ustavnih prava, za koje je Sud naglasio da samo pominjanje članova ili pozivanje na njih nije dovoljno da se izgradi utemeljena tvrdnja o ustavnoj povredi.

Shodno tome i na osnovu datih objašnjenja u objavljenom rešenju, Sud je na kraju odlučio da: (i) navodi o povredi člana 31. Ustava u vezi sa članom 6.1. EKLJP-a zbog nedoslednosti u sudskoj praksi Vrhovnog suda, spadaju u treću kategoriju (iii), „nepotkrepljenih ili neobrazloženih” navoda, pa se kao takvi, na ustavnim osnovama, proglašavaju očigledno neosnovanim; (ii) navodi podnosioca zahteva o povredi članova 24. i 46. Ustava takođe spadaju u treću kategoriju (iii), pod-kategorije (a), „nepotkrepljenih ili neobrazloženih“ navoda, pa se kao takvi, na ustavnim osnovama, takođe proglašavaju očigledno neosnovanim. Shodno tome, zahteva je u celosti proglašen neprihvatljiv, na ustavnim osnovama, u skladu sa pravilom 39 (2) Poslovnika.