USTAVNI SUD

KI14/22, podnositeljka zahteva: Shpresa Gërvalla, ocena ustavnosti presude Vrhovnog suda Republike Kosovo [Rev. br. 409/2020] od 28. septembra 2021. godine

KI14/22, presuda od 23. februara 2023. godine, objavljena 7. aprila 2023.godine

Ključne reči: individualni zahtev, zakonom ustanovljen sud, prevazilaženje nadležnosti propisane zakonom 

Okolnosti konkretnog slučaja se odnose na tužbu podnositeljke zahteva „za povredu zadobijenu na radnom mestu” i za naknadu nematerijalne štete, koja je za vreme, dok je bila u radnom odnosu na poslovima blagajnika divizije Energetske korporacije Kosova, 18. novembra 2011. godine, tokom radnog vremena, pala sa stepenica objekta Raiffeisen banke u Kosovu Polju i zadobila telesne povrede.

Neutvrđenog datuma, podnositeljka zahteva je podnela tužbu protiv Raiffeisen banke Osnovnom sudu u Prištini, kojom je tražila naknadu za telesnu povredu. Osnovni sud je delimično usvojio tužbu podnositeljke zahteva „za povredu zadobijenu na radnom mestu“ i za naknadu nematerijalne štete, dok je u ostalom delu tužbeni zahtev odbio. Presudu Osnovnog suda je potvrdio Apelacioni sud. Međutim, kao rezultat revizije koju je Raiffeisen banka podnela Vrhovnom sudu, poslednje navedeni je reviziju usvojio, kao osnovanu, i preinačio presude Apelacionog suda i Osnovnog suda, odbijajući tužbeni zahtev podnositeljke, kao neosnovan, zbog (i) pogrešne primene materijalnog prava Osnovnog suda i Apelacionog suda i to člana 173. (Pretpostavka uzročnosti) i 174. (Ko odgovora za štetu) u odnosu na stav 1 člana 192. (Podeljena dgovornost) Zakona o obligacionim odnosima (proglašen 30. marta 1978. godine); (ii) pogrešnog utvrđivanja činjeničnog stanja, obrazlažući da je podnositeljka zahteva obavljala svoje dužnosti kao blagajnik divizije EKK-a; i da u konkretnom slučaju (iii) nije utvrđena odgovornost Raiffeisen banke u vezi sa povredama koje je zadobila podnositeljka zahteva.

Podnositeljka zahteva je pred Sudom navodila da su joj povređena osnovna prava i slobode zagarantovane članovima 3. [Jednakost pred zakonom] i 24. [Jednakost pred zakonom] Ustava Republike Kosovo u vezi sa članom 14. (Zabrana diskriminacije) Evropske konvencije o ljudskim pravima, kao i članovima 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] i 54. [Sudska zaštita prava] Ustava u vezi sa članovima 6. (Pravo na pravično suđenje) i 13. (Pravo na delotvorni pravni lek) Evropske konvencije o ljudskim pravima, jer: (i) osporena presuda Vrhovnog suda predstavlja suđenje u predmetu koji se odnosi na pogrešno ili nepotpuno utvrđivanje činjeničnog stanja, za koji revizija nije dozvoljena; i da (ii) je Vrhovni sud u ovom slučaju trebalo da vrati predmet nižem sudu na presuđivanje kako je precizno definisano u važećem zakonu. Iz gore navedenih tvrdnji podnositeljke zahteva, proizilazi da se pitanja koja se postavljaju u njenom zahtevu odnose na prekoračenje zakonom utvrđene nadležnosti Vrhovnog suda, a koje se u suštini odnose na pravi kriterijum za „zakonom ustanovljen sud“, garantovano stavom 2 člana 31. Ustava u vezi sa stavom 1 člana 6. Evropske konvencije o ljudskim pravima.

Ocenjujući navode podnositeljke zahteva, Sud je prvo razradio, a zatim primenio u konkretnom slučaju (i) opšta načela svoje sudske prakse i prakse Evropskog suda za ljudska prava u vezi sa načelom „ zakonom ustanovljen sud “; i (ii) relevantne odredbe Zakona o parničnom postupku koje se odnose na nadležnost i donošenje odluka Vrhovnog suda tokom postupka revizije, prema kojima, između ostalog, sud ne može odlučivati van svoje zakonske nadležnosti.

U primeni ovih načela, Sud je prvo utvrdio da je Vrhovni sud nadležan da odlučuje o reviziji tužene. Međutim, u smislu stava 2 člana 224. [bez naslova] Zakona o parničnom postupku, ova odredba se odnosi na nadležnost Vrhovnog suda u kontekstu njegovog odlučivanja, da kada ukoliko reviziona komisija konstatuje da zbog pogrešne primene materijalnog prava ili zbog kršenja proceduralnih pravila, faktičko stanje nije potpuno potvrđeno i da iz tog razloga ne postoje uslovi za promenu pobijene presude, Vrhovni sud je morao predmet vratiti na presuđivanje nižestepenim sudovima.

Kao rezultat odluke Vrhovnog suda da ukine presude nižeg stepena i odbije tužbeni zahtev podnositeljke bez vraćanja slučaja na presuđivanje, isti je povredio načelo „zakonom ustanovljen sud“. Štaviše, u smislu garancija definisanih stavom 2 člana 31. Ustava u vezi sa članom 6. Evropske konvencije o ljudskim pravima, koje se odnose i na načelo pravne sigurnosti i pravilnog sprovođenja pravde, vraćanje slučaja na presuđivanje bi omogućilo stranama u postupku, a posebno podnositeljki zahteva, da u skladu sa načelom kontradiktornosti, zagarantovanim članom 31. Ustava u vezi sa članom 6. Evropske konvencije o ljudskim pravima, podnesu podneske i svoje argumente u vezi sa slučajem.

Konačno, na osnovu pojašnjenja datih u objavljenoj presudi, Sud je zaključio da presuda Vrhovnog suda [Rev. br. 409/2020] od 28. septembra 2021. godine nije u saglasnosti sa članom 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] Ustava u vezi sa članom 6. (Pravo na pravično suđenje) Evropske konvencije o ljudskim pravima i u suprotnosti je sa načelom „zakonom ustanovljen sud“, pošto je Vrhovni sud prekoračio nadležnost definisanu stavom 2 člana 224. Zakona o parničnom postupku, tako što predmet nije vratio na presuđivanje nižestepenim sudovima prema utvrđenjima definisanim u važećem zakonu. Ova presuda je dopunjena i sa suprotnim mišljenjem.