USTAVNI SUD

KI65/22, Podnosilac: Društvo “Fitorja” D.O.O., Ocena ustavnosti presude Vrhovnog suda ARJ. br. 134/2021od 29. decembra 2021. godine

KI65/22, Rešenje o neprihvatljivosti od 23. februara 2023. godine, objavljeno dana 27. marta 2023.godine

Ključne reči: individualni zahtev, pravo na pravično i nepristrasno suđenje, prethodni postupak, privremene mere, neprihvatljiv zahtev   

Iz spisa predmeta proizilazi da se suština ovog slučaja odnosi na činjenicu da je osiguravač „Kosova e Re“ A.D. je kroz licencu 007 od 25. aprila 2002. godine, izdate od strane Uprave za bankarstvo i plaćanja Kosova (BPK), koja je bila pravni prethodnik CBK-a, ovlašćen da obavlja poslove osiguranja na teritoriji Kosova. Osiguravač „Kosova e Re“ A.D. je bio u potpunom vlasništvu turske kompanije „Tuspa Trade“ DOO.  Dok je godinu dana kasnije, kompanija „Fitorja“ D.O.O., (podnosilac zahteva) otkupila 100% akcija od kompanije „Tuspa Trade“ DOO, a kroz ovu transakciju, kompanija „Fitorja“ D.O.O. (podnosilac zahteva) je postala novi vlasnik osiguravača „Kosova e Re“ A.D. sa sedištem u Prištini. U međuvremenu, Izvršni odbor CBK-a je usvojio Odluku o oduzimanju licence podnosiocu zahteva jer nije ispunio minimalne zakonske uslove u pogledu dovoljnosti kapitala, solventnosti i imovine za pokrivanje tehničkih rezervi. Podnosilac zahteva je podneo tužbu pred Osnovnim sudom protiv tužene CBK u cilju osporavanja odluke o oduzimanju licence podnosiocu zahteva. Podnosilac zahteva je takođe tražio od Osnovnog suda da odloži izvršenje osporene odluke CBK-a.  Osnovni sud je usvojio tužbu podnosioca zahteva i odložio izvršenje osporene odluke CBK-a.  U međuvremenu, tužena CBK je podnela žalbu Apelacionom sudu na odluku Osnovnog suda.  Apelacioni sud je usvojio žalbu tužene CBK kao osnovanu, preinačio je pobijano rešenje Osnovnog suda i odbio je kao neosnovan predlog podnosioca da se odloži izvršenje osporenog rešenja CBK-a.  Apelacioni sud je uglavnom zaključio da Osnovni sud nije pravilno primenio materijalno pravo, zanemarujući primenu članova 76. i 77. Zakona o CBK.  Podnosilac zahteva je podneo zahtev za vanredno preispitivanje sudske odluke navodeći povredu procesnih odredaba, pogrešnu primenu materijalnog prava sa predlogom da se ožalbeno rešenje Apelacionog suda u celosti poništi. Vrhovni sud je odbio kao neosnovan zahtev za vanredno preispitivanje sudske odluke koji je podnosilac zahteva podneo protiv rešenja Apelacionog suda.  Vrhovni sud je uglavnom prihvatio i usvojio obrazloženje Apelacionog suda obrazlažući da je na osnovu člana 22. ZUS-a za ispunjenost uslova za odlaganje izvršenja osporene odluke i člana 76. Zakona o CBK, koji utvrđuje imunitet postupanja CBK-a protiv uvođenja privremene mere od strane sudova, odluka Apelacionog suda je pravična i zakonita.

Podnosilac je u postupku pred Ustavnim sudom u suštini tvrdio da su mu, u pogledu prava na pravično i nepristrasno suđenje, osporenom presudom povređene specifične garancije iz člana 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] Ustava Republike Kosovo i člana 6 (1) (Pravo na pravično suđenje) Evropske konvencije o ljudskim pravima, a koje se odnose na činjenicu da nisu dali dovoljno i logično obrazloženje kada su sudili o njegovom slučaju – i implicitno – sugerisao da su Apelacioni i Vrhovni sud bili pristrasni. Podnosilac zahteva je takođe tražio određivanje privremenih mera sa ciljem izbegavanja nenadoknadive štete i radi zaštite javnog interesa.

U proceni navoda podnosioca zahteva, Sud je ocenio: (i) Apelacioni sud i Vrhovni sud su dali sveobuhvatno obrazloženje u vezi sa svim glavnim pitanjima podnosioca zahteva, što podrazumeva da je podnosilac zahteva imao mogućnosti da predstavi svoje argumente protiv tužene strane CBK-a; (ii) Vrhovni sud i Apelacioni sud su utvrdili pravni osnov pružanjem dovoljnih i logičnih objašnjenja za uzroke „imuniteta“ delovanja CBK-a na osnovu članova 76. i 77. Zakona o CBK-u; (iii) postoji mogućnost materijalne kompenzacije bilo podnosioca zahteva ili oštećenih trećih lica, u slučaju da se tužbeni zahtev podnosioca usvoji konačnom sudskom odlukom;  i stoga, (iv)  prema Apelacionom i Vrhovnom sudu, ne postoji rizik od nenadoknadive štete za podnosioca zahteva i za treća lica. Sud je istakao da su osporene odluke redovnih sudova obrazložene i sadrže dokazane činjenice, relevantne zakonske odredbe i logičan odnos između njih.

Sud je utvrdio da se zahtev za privremenu meru mora odbiti iz razloga što podnosilac zahteva nije predočio potrebne dokaze za uvođenje privremene mere.

Na kraju, Sud je utvrdio da je zahtev podnosioca zahteva u celini očigledno neosnovan na ustavnim osnovama, i treba da se proglasi neprihvatljivim na osnovu člana 113.7 Ustava, člana 47. Zakona i pravila 39. (2) Poslovnika o radu.