USTAVNI SUD

KI126/22, podnosilac zahteva: Gëzim Bajrami, ocena ustavnosti rešenja Rev. br. 116/2022 od 6. maja 2022. godine Vrhovnog suda Kosova 

KI126/22, rešenje o neprihvatljivosti od 7. marta 2023. godine, objavljeno 22. marta 2023.godine

Ključne reči: individualni zahtev, očigledno neosnovan zahtev

Okolnosti konkretnog slučaja se odnose na činjenicu da je 30. juna 2015. godine Univerzitetska bolnička i klinička služba Kosova (poslodavac) nakon ocene šestomesečnog radnog učinka, odlukom [br. 1359/2] prekinula podnosiocu zahteva radni odnos na položaju direktor Regionalne bolnice. Protiv ove odluke poslodavca, podnosilac zahteva je uložio žalbu Komisiji za žalbe pri poslodavcu. Poslednje navedeni je 5. avgusta 2015. godine žalbu podnosioca zahteva odbio, kao neosnovanu, dok je u pouci ove odluke precizirano da protiv te odluke može uložiti žalbu Inspektoratu rada. Kao rezultat toga, podnosilac zahteva je uložio žalbe pred dva organa Inspektorata rada, koji su njegove žalbe odbili, kao neosnovane. Odluka drugostepenog organa Inspektorata rada je doneta 19. novembra 2015. godine, koju je podnosilac zahteva primio 13. januara 2016. godine. U postupku pred redovnim sudovima, Osnovni sud je delimično usvojio njegov tužbeni zahtev, između ostalog, obavezao je i poslodavca da podnosioca zahteva vrati na ranije radno mesto sa svim pravima i obavezama iz radnog odnosa. Konačno, nalaz Osnovnog suda [presuda, C. br. 524/18 od 23. septembra 2021. godine] u ponovljenom postupku je potvrđen i presudom [Ac. br. 9442/21] Apelacionog suda od 5. januara 2022. godine. Poslodavac je protiv poslednje dve presude Osnovnog suda i Apelacionog suda podneo reviziju Vrhovnom sudu, kojom je, između ostalog, tvrdio da je tužbeni zahtev podnosioca podnet van roka koji je predviđen članom 79. Zakona o radu. Vrhovni sud je osporenim rešenjem [Rev. 116/2022] od 6. maja 2022. godine usvojio reviziju poslodavca, kao osnovanu, i ukinuo presude Apelacionog suda i Osnovnog suda, odbijajući, kao van roka, tužbeni zahtev podnosioca. Vrhovni sud je utvrdio da Inspektorat rada ne predstavlja i nije interni organ poslodavca i da je poslednja odluka poslodavca odluka Komisije za žalbe od 5. avgusta 2015. godine i shodno tome, njegov tužbeni zahtev podnet 9. februara 2016. godine Osnovnom sudu je van roka od 30 (trideset) dana utvrđenog članom 79. Zakona o radu.

Podnosilac zahteva osporava gore navedene nalaze rešenjem Vrhovnog suda, navodeći, između ostalog, povredu prava zagarantovanih članom 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] Ustava u vezi sa članom 6. Evropske konvencije o ljudskim pravima i članovima 24. [Jednakost pred zakonom] i 49. [Pravo na rad i obavljanje profesije] Ustava.

Sud je većinom glasova odlučio da je zahtev podnosioca neprihvatljiv, jer njegovi navodi: (i) u vezi sa povredom člana 31. Ustava u vezi sa članom 6. EKLJP-a, spadaju u kategoriju navoda „četvrtog stepena“ i stoga su očigledno neosnovani na ustavnim osnovama kako je definisano pravilom 39 (2) Poslovnika o radu; i (ii) u vezi sa članovima 24. i 49. Ustava spadaju u kategoriju „nepotkrepljenih ili neobrazloženih“ navoda, te su stoga, neprihvatljivi kako je definisano članom 48. Zakona i pravilom 39 (1) (d) Poslovnika o radu.