USTAVNI SUD

KI155/22, Podnosilac: Besa Sopi, ocena ustavnosti presude [AC-I-22-0133] Žalbenog veća Posebne komore Vrhovnog suda za pitanja koja se odnose na Kosovsku agenciju za privatizaciju od 23. maja 2022. godine

KI155/22, rešenje od 25. januara 2023. godine, objavljeno 7. februara 2023. godine

Ključne reči: individualni zahtev, građanski spor, pravo na pravično suđenje, očigledno neosnovan zahtev

Okolnosti konkretnog slučaja povezane su sa građanskim sporom između podnositeljke zahteva i društvenog preduzeća DP IPP Suva Reka, u kojem se podnositeljka zahteva zaposlila 1981. godine i radila do prestanka radnog odnosa, odnosno do 22. jula 1991. godine. Dana 13. jula 2005. godine, podnositeljka je podnela tužbu Opštinskom sudu u Suvoj Reci radi ostvarivanja plata koje joj nije isplatilo navedeno preduzeće, a Opštinski sud u Suvoj Reci se rešenjem [C. br. 205/05] od 23. septembra 2005. godine oglasio nenadležnim i ustupio predmet Posebnoj komori Vrhovnog suda (u daljem tekstu: PKVS). U januaru 2011. godine, preduzeće je podvrgnuto postupcima likvidacije i u vezi sa tim procesom je obaveštena podnositeljka zahteva koja je u martu i julu 2011. godine izjavila žalbu za naknadu neostvarenih zarada za period od 22. jula 1991. do 30. juna 1999. godine, a njena žalba je, dana 10. marta 2014. godine, odbijena od strane Organa za likvidaciju. Protiv ove odluke, podnositeljka zahteva je izjavila žalbu PKVS-u, čije specijalizovano veće je, dana 10. marta 2020. godine, odbilo njenu žalbu iz razloga što je nastupila zastarelost. Nezadovoljna ovom odlukom, podnositeljka zahteva je uložila žalbu Žalbenom veću PKVS-a, koje je presudom od 21. januara 2021. godine odbilo njenu žalbu. Protiv ove odluke, podnositeljka zahteva se obratila zahtevom Ustavnom sudu, koji je presudom od 1. februara 2022. godine (slučaj KI44/21), utvrdio da je presuda Žalbenog veća PKVS-a od 21. januara 2021. godine, doneta uz povredu člana 31. Ustava u vezi sa članom 6. EKLJP, odnosno uz povredu prava na raspravu, ne prejudicirajući rezultat merituma slučaja u postupku ponovnog odlučivanja. Žalbeno veće je u postupku ponovnog razmatranja predmeta i u skladu sa presudom Ustavnog suda od 23. maja 2022. godine, donelo presudu [AC-I-22-0133], kojom je odbijena žalba podnositeljke zahteva sa obrazloženjem da je nakon analize žalbe utvrđeno da je ožalbena presuda [C-IV14-2470] prvog stepena PKVS-a bila pravilna i zasnovana na zakonu, pa je shodno tome i potvrdio istu.

Podnositeljka zahteva je pred Ustavnim sudom tvrdila da je došlo do povrede njenih prava, zagarantovanih članovima: 24. [Jednakost pred zakonom], 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje], 32. [Pravo na pravno sredstvo] i 54. [Sudska zaštita prava] Ustava Republike Kosovo (u daljem tekstu: Ustav) i članovima: 6. [Pravo na pravično suđenje], 13. [Pravo na delotvorni pravni lek] i članom 1. [Opšta zabrana diskriminacije] Protokola br. 12 Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: EKLJP).

Ustavni sud je prvo ocenio uslove prihvatljivosti zahteva iz Ustava, Zakona i Poslovnika, smatrajući da je podnositeljka zahtev ovlašćena strana, da je iscrpela raspoloživa pravna sredstva, da je precizirala članove Ustava i akt javnog organa koji se osporava pred Sudom i da je podnela svoj zahtev u roku od četiri meseca. Nakon toga, Sud se osvrnuo na suštinski navod podnositeljke zahteva koji se odnosi na pravo na “obrazloženu sudsku odluku”, te je primenivši opšta načela utvrđena od strane Evropskog suda za ljudska prava, zaključio da su u slučaju podnositeljke zahteva u vezi sa postupkom ponovnog odlučivanja o osnovanosti žalbe ispoštovani svi gore navedeni kriterijumi od strane Žalbenog veća PKVS-a, dodajući da su njegovi zaključci kao što su navedeni u presudi [AC-I-22-0133] od 23. maja 2022. godine, u saglasnosti sa standardima propisanim članom 31. Ustava i članom 6.1 EKLJP, iz razloga što ista sadrži logičku vezu između primenjenog pravnog osnova, obrazloženja i izvedenih zaključaka.

Kao rezultat toga i na osnovu objašnjenja koje je naveo u svom objavljenom rešenju, Sud je zaključio: (i) da navodi podnositeljke zahteva o povredi člana 31. Ustava, u smislu prava na obrazloženu sudsku odluku i ocene postupka u celini, spadaju u treću kategoriju “nepotkrepljenih ili neobrazloženih” navoda i (ii) da navodi podnositeljke zahteva o povredi članova 24, 32. i 54. Ustava, člana 13. i člana 1. Protokola br. 12 EKLJP, takođe spadaju u treću kategoriju, potkategoriju (a) “nepotkrepljenih ili neobrazloženih” navoda. Shodno tome, zahtev je u celini, u skladu sa pravilom 39 (2) Poslovnika, proglašen očigledno neosnovanim i neprihvatljivim.