USTAVNI SUD

KI72/22, Podnosilac:  Branislav Stojanović, ocena ustavnosti presude Rev. br. 318/2021 Vrhovnog suda Republike Kosovo od 1. novembra 2021. godine

KI72/22, rešenje od 22. januara 2023. godine, objavljeno 7. februar 2023. godine

Ključne reči: individualni zahtev, imovinski spor, pravo na pravično suđenje, očigledno neosnovan zahtev

Okolnosti konkretnog slučaja povezane su sa imovinskim sporom između podnosioca zahteva i opštine Prizren, u vezi sa katastarskim parcelama koje se nalaze u katastarskoj zoni Atmađa i koje su naknadno evidentirane pod novim katastarskim brojem 66/3, u ukupnoj površini od 71996 kvadratnih metara (m2). U vezi sa ovim parcelama, podnosilac zahteva je podneo tužbu Osnovnom sudu u Prizrenu, kojom je tražio utvrđivanje i priznavanje prava svojine. Osnovni sud u Prizrenu je presudom od 29. avgusta 2017. godine, odbio, kao neosnovanu, tužbu podnosioca zahteva sa obrazloženjem da se katastarska parcela (br. 66/3 KZ Atmađa) na kojoj tužilac ovom tužbom traži utvrđivanje svojine ne podudara sa stanjem na terenu i mestom za koje tužilac tvrdi da je njegova svojina. Presudu Osnovnog suda su kasnije kao pravilnu i zakonitu potvrdili i Apelacioni i Vrhovni sud.

Podnosilac zahteva je pred Ustavnim sudom tvrdio da su povređena njegova prava zagarantovana članovima 22. [Direktna primena međunarodnih sporazuma i instrumenata] i 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] Ustava Republike Kosovo (u daljem tekstu: Ustav), kao i članom 6.1 (Pravo na pravično suđenje) Evropske konvencije o ljudskim pravima (u daljem tekstu: EKLJP). Pozivajući se na navode podnosioca zahteva, Sud je primetio da je suština njegove žalbe povezana sa činjenicom da redovni sudovi nisu uzeli u obzir odluku Agrarne komisije iz 1946. godine u vezi sa utvrđivanjem svojine na spornim parcelama i da su oni svoje odlučivanje zasnovali na obrazloženju da sporne parcele nisu upisane u katastarske knjige, tvrdeći da je time došlo do povrede prava na pravično i nepristrasno suđenje.

Ustavni sud je na početku ocenio uslove prihvatljivosti zahteva u skladu sa Ustavom, Zakonom i Poslovnikom, smatrajući da je podnosilac zahteva ovlašćena strana, da je iscrpeo raspoloživa pravna sredstva, da je precizirao članove Ustava i akt javnog organa koji se osporava pred Sudom i da je podneo svoj zahtev u vremenskom roku od četiri meseca. Nakon toga, Sud se osvrnuo na suštinske navode podnosioca zahteva koji se odnose na navodne povrede i primenom sudske prakse Evropskog suda za ljudska prava utvrdio da navodi podnosioca zahteva zapravo pokreću činjenična i pravna pitanja, odnosno pitanja “četvrtog stepena”, podsećajući podnosioca zahteva da nije zadatak Ustavnog suda da se bavi činjeničnim greškama ili pogrešnim tumačenjem i primenom zakona, koje su navodno učinili redovni sudovi, osim i u meri u kojoj je takvim greškama možda povređena prava i slobode zaštićene Ustavom i EKLJP. U principu, po mišljenju Suda, takav izuzetak je povezan sa slučajevima u kojima se za odlučivanje redovnih sudova ispostavilo da je očigledno proizvoljno, kada je određeni sud u konkretnom slučaju primenio zakon na očigledno pogrešan način. U tom smislu, Sud je utvrdio da podnosilac zahteva ipak nije uspeo da dokaže da su efekti tumačenja i primene materijalnog i procesnog prava nespojivi sa pravima zagarantovanim Ustavom i EKLJP.

Kao rezultat toga i na osnovu pojašnjenja datih u objavljenom rešenju, Sud je zaključio da navodi podnosioca zahteva o povredi ustavnih prava pokreću “činjenična i pravna pitanja” i kao takvi spadaju u prvu (i) kategoriju navoda “četvrtog stepena” koji odražavaju navode na nivou zakonitosti, a ne ustavnosti, i iz tog razloga proglašava iste očigledno neosnovanim na ustavnim osnovama. Shodno tome, zahtev se u celini mora proglasiti neprihvatljivim na ustavnim osnovama, u skladu sa pravilom 39 (2) Poslovnika.