USTAVNI SUD

Sažetak

KI26/21, Podnosilac: Ahmet Imami, Eroll Imami i Renan Imami; Ocena ustavnosti presude [Rev. br. 137/2020] Vrhovnog suda od 19. avgusta 2020. godine

KI26/21, Rešenje o neprihvatljivosti od 29. septembra 2022. godine, objavljeno dana 26. oktobra 2022.godine

Ključne reči: individualni zahtev, očigledno neosnovan.

Okolnosti konkretnog slučaja se povezane sa Ugovorom o poklonu [Vr. br. 1850] iz 2001. godine (zaključenim u ime pokojne A.I.), na osnovu kojeg je potomak vlasnice stana, odnosno podnosilac Eroll Imami poklonio isti svojim potomcima Ahmetu Imamiju i Renanu Imamiju na osnovu punomoćja [Vr. br. 777/98] koje je dala A.I., odnosno njegova majka, koja je umrla pre potpisivanja i overe tog ugovora.  U toku 2007. godine, ćerka vlasnice stana, odnosno sestra podnosioca zahteva, podnela je tužbu protiv svog brata, tražeći poništenje predmetnog ugovora i uvrštavanje date imovine u ostavinski proces. Osnovni sud je rešenjem [C. br. 50/2010] odbacio tužbu kao neblagovremenu i nedozvoljenu zbog isteka roka zastarelosti. Nakon žalbe tužilje i podnosilaca zahteva, u ponovnom odlučivanju, Osnovni sud je, a kasnije i Apelacioni sud, utvrdio ništavost ugovora, navodeći, između ostalog, da je isto potpisalo neovlašćeno lice jer je smrću davaoca punomoćja, odnosno A.I. majke podnosioca zahteva Erolla Imamija, punomoćje prestalo u smislu člana 94. starog ZOO-a i člana 95. ZPP-a. Pored toga, isti su utvrdili da u vezi sa apsolutno ništavim ugovorima, kao u ovom slučaju, ne važe rokovi zastarelosti za “rušljive” ugovore određeni u članu 117. ZOO iz 1978. godine.  Vrhovni sud je presudom [Rev. br. 137/2020], odbio reviziju podnosilaca zahteva kao neosnovanu i potvrdio presude Apelacionog i Osnovnog suda, sa obrazloženjem da je ugovor zaključen u suprotnosti sa članom 94. stav 2. i članom 95. ZPP-a iz 1978. godine, iz razloga što je punomoćje za podnosioca zahteva prestalo smrću A.I., dok je na osnovu člana 103. (Ništavost) ZOO-a iz 1978. godine, između ostalog, predviđeno da je ugovor, ukoliko je zaključen u suprotnosti sa normama imperativnog karaktera, apsolutno ništav i kao takav ništav od trenutka njegovog zaključenja.

Podnosioci zahteva pred Sudom osporavaju utvrđenja redovnih sudova, navodeći, u suštini, povrede člana 31. Ustava, kao rezultat pogrešnog tumačenja važećeg procesnog i materijalnog prava od strane redovnih sudova.

Pod takvim okolnostima, uzimajući u obzir navode koje su izneli podnosioci zahteva i činjenice koje su oni predočili, a takođe i gore izložena obrazloženja redovnih sudova, Sud je smatrao da podnosioci zahteva nisu dovoljno dokazali i potkrepili svoje navode da su redovni sudovi možda „primenili zakon na očigledno pogrešan način“, što bi rezultiralo „proizvoljnim“ ili „očigledno nerazumnim“ zaključcima za podnosioca zahteva i samim tim se njihovi navodi o pogrešnom tumačenju i primeni zakona, kvalifikuju kao navodi koji spadaju u kategoriju navoda „četvrtog stepena“ i kao takvi, predstavljaju navode na nivou „zakonitosti“ i nisu argumentovani na nivou „ustavnosti“. Shodno tome, isti su prema Sudu očigledno neosnovani, na ustavnim osnovama, kao što je propisano stavom (2) pravila 39. Poslovnika o radu.

Pored navoda o povredi člana 31. Ustava u vezi sa članom 6. EKLJP, podnosioci zahteva su takođe navodili i povrede članova 21, 22, 24, 32 46, 54. i 102. Ustava, kao i članova 7. i 17. UDLJP. Podnosioci zahteva, osim pozivanja na gore navedene članove Ustava i njihov sadržaj i osim formulisanja uopštenih navoda, nisu na jasan i adekvatan način obrazložili kako su ovi članovi mogli biti povređeni osporenom presudom, i shodno tome, prema Sudu ovi navodi predstavljaju “nepotkrepljene ili neobrazložene” navode, i kao takvi isti su očigledno neosnovani na ustavnim osnovama, kao što predviđeno stavom (2) pravila 39. Poslovnika o radu.

Shodno tome i konačno, Sud je utvrdio da je zahtev očigledno neosnovan na ustavnim osnovama i isti se proglašava neprihvatljivim, u skladu sa stavom 7. člana 113. Ustava i pravilom 39 (2) Poslovnika o radu.