USTAVNI SUD

KI160/20, podnosilac zahteva: opština Gnjilane, Ocena ustavnosti presude Žalbenog veća Posebne komore Vrhovnog suda za pitanja koja se odnose na Kosovsku agenciju za privatizaciju AC-I-14-0043 od 29. novembra 2019. godine

Ključne reči: individualni zahtev, zahtev za raspravom, neobrazloženje sudske odluke, nedostatak pravne osnove obaveštenja Državnog tužioca zbog nepodnošenja zahteva za zaštitu zakonitosti

Okolnosti konkretnog slučaja se odnose na sporazum zaključen između KAP-a i lica Z.N. iz Gnjilana o prodaji i prenosu imovine, odnosno samoposluge „Pireva“ koja je bila sporna imovina. Podnosilac zahteva – opština Gnjilane je tužbom podnetom Opštinskom sudu u Gnjilanu tražila poništenje ugovora o kupoprodaji sporne imovine i istovremeno tražila od KAP-a da ovaj objekat ponudi podnosiocu zahteva za kupovinu. Podnosilac zahteva je takođe tražio da se izda preliminarni sudski nalog kojim bi se tuženima (KAP-u i Z.N.) zabranilo da nastave radove na spornoj zgradi. Dana 25. maja 2012. godine, Opštinski sud u Gnjilanu je proglašen nenadležnim da odlučuje o slučaju i predmet je vratio u nadležnost PKVS-u. Dana 15. januara 2014. godine, IV Specijalizovano veće PKVS-a je odbilo, kao neosnovan, tužbeni zahtev, kao i predlog za preliminarni sudski nalog podnosioca zahteva, gde je utvrdilo da je postupak prodaje obavljen na transparentan način i u skladu sa pravilima važećeg zakona koje je sprovela KAP kao administrator društvenih preduzeća. Podnosilac zahteva je pred Žalbenim većem izneo navode u vezi sa pogrešnim utvrđivanjem činjenica i isti su odbijeni, kao neosnovani, čak i na nivou Žalbenog veća PKVS-a.

Opština Gnjilane navodi da je Žalbeno veće PKVS-a osporenom presudom povredilo prava zagarantovana članovima 22, 31, 32, 46, 54. i 102. Ustava u vezi sa članom 6 i članom 1 Protokola br. 1 EKLJP-a. Sud primećuje da se bitni navodi podnosioca zahteva odnose na (I) neobrazloženje odluka PKVS-a; (Ii) neodržavanje rasprave na bilo kom sudskom nivou PKVS-a; (III) nedostatak pravne osnove za obaveštavanje Državnog tužioca o nepodnošenju zahteva za zaštitu zakonitosti, i (IV) navode podnosioca zahteva o povredi prava zagarantovanih članovima 32, 46, 54. i 102. Ustava.

Konačno, Sud utvrđuje da je zahtev podnosioca neprihvatljiv, jer (I) navodi o povredi člana 31. Ustava u vezi sa članom 6. EKLJP-a u vezi sa navodima podnosioca zahteva o neobrazloženoj sudskoj odluci predstavljaju navode koje se kvalifikuju kao „nepotkrepljeni ili neobrazloženi“ navodi i kao takvi ovi navodi podnosioca zahteva su očigledno neosnovani na ustavnim osnovama; (II) navodi o neodržavanju rasprave su navodi koji se kvalifikuju kao „nepotkrepljeni ili neobrazloženi“ navodi i kao takvi ovi navodi podnosioca zahteva su očigledno neosnovani na ustavnim osnovama; (III) što se tiče navoda podnosioca zahteva o nedostatku pravnog osnova za obaveštavanje Državnog tužioca o nepodnošenju zahteva za zaštitu zakonitosti to su navodi koji se kvalifikuju kao očigledno neosnovani navodi na ustavnim osnovama; i (IV) što se tiče navoda o povredi članova 32, 46, 54. i 102. Ustava proglašavaju se očigledno neosnovanim navodima iz kategorije „nepotkrepljenih ili neobrazloženi“ navoda. Prema tome, zahtev se u celosti proglašava neprihvatljivim, kao očigledno neosnovan, na ustavnim osnovama, kao što je propisano u stavu (2) pravila 39 Poslovnika o radu.