USTAVNI SUD

KI113/21, podnositeljka zahteva: Bukurije Haxhimurati, ocena ustavnosti presude Vrhovnog suda Kosova Pml. br. 29/2021 od 13. aprila 2021. godine

KI113/21, presuda od 20. decembra 2021. godine, objavljena 13.januara 2022.godine

Ključne reči: individualni zahtev, “retroaktivno prisluškivanje tekstualnih SMS poruka“ pravo na privatnost, pravo na pravično suđenje

Okolnosti ovog slučaja se odnose na kaznu podnositeljke zahteva za krivično delo „vršenje uticaja“, zato što je ista, prema odlukama redovnih sudova, primila određenu sumu novca kako bi uticala na donošenje odluke službenih lica u cilju ublažavanja ili oslobađanja od kazne osobe koja je osuđena za krivično delo. Što se tiče oglašavanja krivom podnositeljke zahteva, redovni sudovi su izveli niz dokaza, uključujući (i) čitanje svedočenja svedoka „C“; (ii) transkripte sastanaka održanih između podnositeljke zahteva i svedoka „C“; (iii) svedočenja drugih svedoka i druge materijalne dokaze; (iv) izveštaje o prisluškivanju; i (v) jedan broj SMS tekstualnih poruka, koje su retroaktivno izdate po nalogu Osnovnog suda u Prištini.

Tokom postupaka sprovedenim pred redovnim sudovima, podnositeljka zahteva je osporila, između ostalog, dokaze koji su razmotreni protiv nje, uključujući (i) nalog Osnovnog suda kojim se retroaktivno odobrava uzimanje SMS poruka; i (ii) čitanje svedočenja svedoka “C” datog tokom istražen faze, pošto je isti proglašen zaštićenim svedokom i samim tim, nije svedočio na glavnom pretresu, ali je pročitana njegova izjava. Apelacioni sud, odnosno Vrhovni sud, su odbili ove navode, potvrdivši kaznu podnositeljke zahteva.

Podnositeljka zahteva je pred Sudom navodila da joj je povređeno pravo na privatnost zagarantovano članom 36. [Pravo na privatnost] Ustava u vezi sa članom 8. (Pravo na poštovanje privatnog i porodičnog života) Evropske konvencije o ljudskim pravima, kao i pravo na pravično i nepristrasno suđenje zagarantovano članom 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] Ustava u vezi sa članom 6. (Pravo na pravično suđenje) Evropske konvencije o ljudskim pravima, zato što je, između ostalog: (i) presuda Osnovnog suda u vezi sa njenom kaznom zasnovana na dokazima koji su bili nezakoniti, odnosno na SMS porukama koje su retroaktivno izdate, i (ii) tokom glavnog pretresa joj nije omogućeno ispitivanje svedoka „C”.

Pri ocenjivanju navoda podnositeljke zahteva, Sud je, i na osnovu sudske prakse Evropskog suda za ljudska prava, prvo istakao da se prisluškivanje telefona i SMS poruka smatra „uplitanjem“ u pravo na „privatnost“ i „prepisku“.  Međutim, prema Evropskom sudu za ljudska prava, takvo „uplitanje“ je opravdano, ako je (i) „propisano zakonom“; (ii) teži „legitimnom cilju“; i (iii) ako je „proporcionalno“. Primjenjujući ova načela u okolnostima ovog slučaja, Sud je utvrdio da je izdavanje SMS poruka retroaktivno, odnosno naloga suda koji retroaktivno odobrava prikrivene i tehničke mere nadzora i istrage, bilo u suprotnosti sa odredbama Zakonika o krivičnom postupku, zato što takav nalog važi samo od „dana donošenja” relevantne sudske odluke, a ne retroaktivno. Shodno tome, Sud je utvrdio da „relevantno uplitanje“ u privatni život podnositeljke zahteva nije bilo „propisano zakonom“, odnosno bilo je u suprotnosti sa važećim zakonom, i shodno tome, više nije bilo potrebno oceniti da li je u okolnostima ovog slučaja možda postojao „legitiman cilj“ ili „proporcionalnost“. Shodno tome, na osnovu sudske prakse Evropskog suda za ljudska prava, Sud je utvrdio da su, u okolnostima ovog slučaja, odluke redovnih sudova dovele do povrede prava na privatnost podnositeljke zahteva u suprotnosti sa garancijama člana 36. Ustava u vezi sa članom 8. Evropske konvencije o ljudskim pravima.

Međutim, u razmatranju navoda podnositeljke zahteva o povredi prava na pravično i nepristrasno suđenje, Sud je istakao da zaključak povrede prava na privatnost ne mora nužno da dovede i do povrede prava na pravično i nepristrasno suđenje. Na osnovu sudske prakse Evropskog suda za ljudska prava, da bi se došlo do takvog zaključka, Sud mora da oceni da li su relevantni dokazi/iskazi bili „jedini“ i/ili „odlučujući“ u utvrđivanju krivice, odnosno kazne podnositeljke zahteva od strane redovnih sudova. U okolnostima ovog slučaja, Sud je ocenio da prisluškivanja/retroaktivna čitanja na osnovu nezakonite odluke Osnovnog suda, nisu bila „odlučujuća“ za oglašavanjem krivom podnositeljke zahteva. Ovo zato što su presude redovnih sudova bile zasnovane, između ostalog, i na transkriptima sastanaka održanih između podnositeljke zahteva i svedoka „C“; iskazima drugih svedoka; prisluškivanjima uzetim na osnovu naloga relevantnog suda koji nisu osporeni od strane podnositeljke zahteva i drugih materijalnih dokaza. Pored toga i što se tiče svedočenja svedoka „C“, Sud je takođe istakao da na osnovu spisa predmeta, (i) podnositeljka zahteva i njen branilac su bili pozvani tokom ispitivanja svedoka „C“ u jednoj fazi postupka, ali su odbili da prisustvuju; i da (ii) svedočenje svedoka „C“, pročitano na glavnom pretresu, takođe nije bio „jedini“ i/ili „odlučujući“ dokaz za oglašavanje krivom podnositeljke zahteva.

Shodno tome i na osnovu objašnjenja datih u objavljenoj presudi, Sud je utvrdio da osporenom presudom Vrhovnog suda nisu povređene procesne garancije propisane u članu 31. Ustava u vezi sa članom 6. Evropske konvencije o ljudskim pravima, stoga ista, što se tiče kazne podnositeljke zahteva, ostaje na snazi. Međutim, što se tiče utvrđivanja povrede prava na privatnost podnositeljke zahteva u suprotnosti sa garancijama propisanim u članu 36. Ustava u vezi sa članom 8. Evropske konvencije o ljudskim pravima, uzimajući u obzir da Ustavni sud nije nadležan da dodeljuje naknadu, na osnovu svoje sudske prakse, poslednje navedeni je objasnio da podnositeljka zahteva može da iscrpi pravna sredstva na raspolaganju prema zakonu na snazi za dalje ostvarivanje svojih prava, uključujući i pravo da traži naknadu materijalne štete kao rezultat povrede prava na privatnost koje je zagarantovano u članu 36. Ustava i članu 8. EKLJP-a.