USTAVNI SUD

KI51/20, KI52/20, KI84/20, KI141/20 i KI162/20, Podnosioci zahteva: Aziz Krasniqi i drugi, Ocena ustavnosti presude Vrhovnog suda Kosova Pml. br. 270/2019 od 11. novembra 2019. godine 

KI51/20, KI52/20, KI84/20, KI141/20 i KI162/20, rešenje od 3. novembra 2021. godine, objavljeno 26. novembar 2021. godine

Ključne reči: individualni zahtev, krivični postupak, očigledno neosnovan, neprihvatljiv zahtev.

Sud prvo podseća da je Osnovno tužilaštvo podiglo optužnicu [PP/I. br. 314/2016] protiv podnosilaca zahteva, zbog krivičnog dela primanje mita u saizvršilaštvu iz člana 428, stav 1 u vezi sa članom 31. Krivičnog zakonika. Podnosioci zahteva na drugom ročištu predmeta pred Osnovnim sudom podnose zahtev za odbacivanje optužnice. Osnovni sud je rešenjem [PKR. br. 22/17] od 15. septembra 2017. godine odbio zahteve za odbacivanje optužnice koje su podneli podnosioci zahteva. Nakon toga, podnosilac zahteva Aziz Krasniqi (KI51/20) i Shemsi Zejnullahu (KI162/20), uložili su žalbu Apelacionom sudu na rešenje Osnovnog suda. Ali, Apelacioni sud sastavljen od sudskog veća A.A., D.M. i H.Ç. je rešenjem [PN. br. 869/2017] od 23. oktobra 2017. godine odbio, kao neosnovane, žalbe protiv rešenja [PKR. br. 22/17] od 15. septembra 2017. godine Osnovnog suda uz obrazloženje da zahtev podnosilaca za odbacivanje optužnice ne ispunjava nijedan od uslova iz člana 250. [Zahtev za odbacivanje optužnice] Zakonika o krivičnom postupku.

Sud u tom smislu takođe podseća da su podnosioci zahteva oglašeni krivim za krivično delo primanje mita u saizvršilaštvu iz stava 1 člana 428 u vezi sa članom 31. Krivičnog zakonika. Na osnovu optužnice podignute 2017. godine, podnosioci zahteva su prvo oglašeni krivim presudom [PKR. br. 22/17] Osnovnog suda u Prizrenu, na koju je uložena žalba Apelacionom sudu. Nakon žalbe, Apelacioni sud je, uz učešće istog sudije A.A. koji je takođe učestvovao i u donošenju rešenja [PN. br. 869/2017] od 23. oktobra 2017. godine u vezi sa odbijanjem zahteva za odbacivanje optužnice podnosilaca zahteva pred Apelacionim sudom, preinačio presudu Osnovnog suda u vezi sa pravnom kvalifikacijom krivičnog dela i odlukom o kazni, ali je ponovo oglasio krivim podnosioce zahteva presudom [PAKR. br. 246/2018] od 29. januara 2019. godine. Ovu presudu je, nakon odbijanja zahteva za zaštitu zakonitosti, potvrdio Vrhovni sud presudom [Pml. br. 270/2019] od 11. novembra 2019. godine. Sud takođe podseća da su podnosioci zahteva oglašeni krivim na osnovu činjenica i materijala dobijenih iz video i audio zapisa, diskova, izveštaja patrole regionalne jedinice saobraćajne policije, radnog vremena regionalne direkcije policije i na osnovu drugih materijala dobijenih primenom prikrivenih tehničkih mera nadzora i ovlašćene istrage za primenu prema Pravilniku [br. 156/2016] od 25. novembra 2016. godine koji je usvojen na zahtev državnog tužioca iz Osnovnog suda u Prizrenu. Zaključke dobijene na ovaj način utvrđivanja činjeničnog stanja i zakonitost izvođenja dokaza primenom tajnih mera su osporili optuženi, odnosno podnosioci zahteva tokom svih sudskih postupaka. Podnosioci zahteva iznose iste navode i pred Sudom, naglašavajući da su njihova ustavna prava povređena, zato što su oglašeni krivim od strane redovnih sudova na osnovu jednog jedinog neprihvatljivog dokaza i bez prisustva oštećenih/svedoka/davalaca mita kao rezultat odbijanja njihovog zahteva upućenom Osnovnom sudu da dovedu svedoke u svojstvu oštećenih i shodno tome, nikad nisu imali priliku da se suoče sa njihovim argumentima.

Sud ističe da se bitni navodi podnosilaca zahteva odnose na: (i) način utvrđivanja činjeničnog stanja; odluke redovnih sudova, koje su, prema navodima, donete na osnovu jednog jedinog dokaza i u odsustvu iskaza oštećenih strana u ovom slučaju; (ii) odbijanje njihovog zahteva upućenog Osnovnom sudu da poslednje navedeni dovede svedoke u svojstvu oštećenih da svedoče u vezi sa optužbom koja je podignuta protiv njih; pravo optuženog, odnosno podnosilaca zahteva, da ispituju oštećenu stranu u svojstvu svedoka; i (iii) povredu prava na nepristrasan sud od strane Apelacionog suda; i (iv) nejednak tretman podnosilaca zahteva pred redovnim sudovima, i (v) povredu prava na privatnost kao rezultat objavljivanja njihovog identiteta od strane medija prilikom određivanja mere sudskog pritvora podnosiocima zahteva. Podnosioci zahteva su tražili da se njihov identitet ne objavi javno.

Sud se posebno bavio svakim od navoda podnosilaca zahteva, primenjujući sudsku praksu ESLJP-a, na osnovu koje je Sud, na osnovu člana 53. [Tumačenje odredbi ljudskih prava] Ustava, dužan da tumači osnovna prava i slobode zagarantovane Ustavom, i konačno došao do zaključka da je zahtev podnosilaca očigledno neosnovan na ustavnim osnovama, jer podnosioci zahteva ne dokazuju i dovoljno potkrepljuju svoje navode, te shodno tome isti nije ispunjavao uslove prihvatljivosti utvrđene u stavu (2) pravila 39 Poslovnika o radu. U skladu sa obrazloženjem rešenja, zahtev podnosilaca je očigledno neosnovan na ustavnim osnovama, sa izuzetkom jedne konkretne tvrdnje koju su podnosioci zahteva izneli u kontekstu navodne povrede prava na privatnost, a koji se odbija, kao neprihvatljiva, po proceduralnim osnovama, zbog bitnog  neiscrpljivanja svih pravnih sredstava i shodno tome, ne ispunjava uslove prihvatljivosti iz stava 7. člana 113. Ustava, stava 2. člana 47. Zakona i tačke (b) stava (1) pravila 39 Poslovnika o radu. Dok, u vezi sa zahtevom da se ne objavi identitet, Sud nalazi da podnosioci zahteva nisu potkrepili svoj zahtev za neotkrivanje identiteta i shodno tome, odbili su njihov zahtev kao neosnovan, jer je identitet podnosilaca već bio objavljen/otkriven od strane medija.