USTAVNI SUD

KI100/21, Podnosilac zahteva: Moni Commerce Sh.p.k, ocena ustavnosti rešenja Vrhovnog suda Kosova ARJ-UZVP-br. 72/2020 od 28. oktobra 2020. godine

KI100/21, presuda od 24. septembar 2021, objavljena 12 oktobar 2021. godine

Ključne reči: pravno lice, Zakonik o carini i akcizama, povreda prava na pravično i nepristrasno suđenje, neobrazložena odluka

Podnosilac zahteva je kompanija koja uvozi robu iz „Kompanije L“, poreklom iz Kine. Iz spisa predmeta proizilazi da je vrednost ove robe koju je podnosilac zahteva prijavio za carinjenje ponovo procenila Carina. Odluku Carine Kosova o ponovnoj proceni je osporio podnosilac zahteva u drugom stepenu Carini Kosova, koja je odlučila da je u ovom slučaju to pravilno učinjeno, jer se, između ostalog, zasniva na informacijama dobijenim pri redovnim carinjenjima i cenama uzetim sa berze u vreme kupovine robe, vrednost robe prijavljene za carinjenje se nije pokazala kao stvarna vrednost plaćena za robu u svrhu uvoza. Shodno tome, podnosilac zahteva je pokrenuo postupak pred redovnim sudovima, osporavajući zakonitost odluka dva stepena Carine Kosova. Nakon postupka pred redovnim sudovima, Osnovni sud, Apelacioni sud i Vrhovni sud su utvrdili da je Carina Kosova postupila pravilno u slučaju vrednovanja robe prema relevantnoj metodi Zakonika o carini i akcizama. Pored toga, isti su se takođe pozvali i na činjenicu da podnosilac zahteva nije mogao da uskladi deklarisanu vrednost materijalnih dobara sa vrednošću plaćenom putem dva bankovna transfera, navodeći posebno da podnosilac zahteva nije potvrdio usklađenost vrednosti bankarskih transakcija u iznosu od 7.600,00 USD i 5.400,00 USD sa vrednošću pratećeg računa robe ukupne vrednosti od 22.000,00 USD.

Podnosilac zahteva je kao glavni navod pred Ustavnim sudom pokrenuo pitanje neobrazložene sudske odluke, tvrdeći da se Vrhovni sud nije bavio, odnosno nije obrazložio njegov bitan i odlučni navod da su svi nižestepeni sudovi pogrešno pročitali činjenice predstavljene u bankarskim transakcijama u vezi sa stvarnim uplaćenim iznosom, odnosno iznos od 15.400,00 USD je u sudskim odlukama označen kao 5.400,00 USD, što je rezultiralo pogrešnim zaključcima u pogledu neslaganja uplaćenog i prijavljenog iznosa.

Razmatrajući navode podnosioca zahteva o povredi njegovih prava na pravično i nepristrasno suđenje kao rezultat nedostatka obrazložene sudske odluke, Sud je prvo razradio, a zatim i primenio u okolnostima ovog slučaja, načela sudske prakse Suda i Evropskog suda za ljudska prava, podsećajući da se na osnovu istih, a u onoj meri u kojoj je to relevantno za okolnosti ovog slučaja, stepen u kojem se primenjuje obaveza davanja razloga može razlikovati u zavisnosti od prirode odluke i treba utvrditi u smislu okolnosti ovog slučaja, međutim obaveza je svih sudova da se pozabave i obrazlože bitne i odlučne navode stranke. U okolnostima ovog slučaja, Sud je utvrdio da Apelacioni sud, odnosno Vrhovni sud, nisu odgovorili podnosiocu zahteva u vezi sa njegovim glavnim navodom u vezi sa iznosom koji se odražava u bankarskim transakcijama. Sud je smatrao da je ovaj navod podnosioca zahteva bitan i, štaviše, može biti odlučan u pogledu merituma tužbe podnosioca zahteva.

Stoga i na osnovu razrada iznetih u objavljenoj presudi, Sud je utvrdio da je osporeno rešenje Vrhovnog suda doneto u suprotnosti sa proceduralnim garancijama koje su propisane u članu 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] Ustava u vezi sa članom 6. (Pravo na pravično suđenje) Evropske konvencije o ljudskim pravima, vraćajući isto na preispitivanje Vrhovnom sudu.