USTAVNI SUD

KI51/21, podnosilac zahteva: Skender Hyseni, ocena ustavnosti rešenja Vrhovnog suda Kosova Rev. br. 229/2020 od 14. januara 2021. godine

KI51/21, rešenje o neprihvatljivosti od 2. juna 2021. godine, objavljeno 22. juna 2021.godine

Ključne reči: individualni zahtev, radni odnos, primenjiv zakon.

Dana 14. decembra 2007. godine, podnosilac zahteva je u skladu sa UNMIK Uredbom br. 2001/27 Osnovnog zakona o radu potpisao ugovor o radu sa poslodavcem [br. 828/25] na određeno vreme, u vremenskom trajanju do 30. septembra 2008. godine. Na zahtev podnosioca, 8. maja 2008. godine, odlukom [br. 409], poslodavac je dozvolio neplaćeno odsustvo podnosiocu zahteva u periodu od 3 (tri) meseca i to od 12. juna 208. godine do 12. septembra 2008. godine, sa mogućnošću produženja za još 3 (tri) meseca. Dana 23. januara 2009. godine, podnosilac zahteva se vratio na posao kod poslodavca i tom prilikom je obavešten da mu je prekinut radni odnos. Dana 18. marta 2009. godine, podnosilac zahteva je podneo tužbu Opštinskom sudu u Prištini, tražeći da poslodavac bude obavezan da vrati podnosioca zahteva na radno mesto i da mu nadoknadi neisplaćene zarade.

Dana 7. decembra 2015. godine, Osnovni sud je, nakon vraćanja slučaja na presuđivanje, presudom [C. br. 2907/13], usvojio u celosti tužbu podnosioca zahteva, obavezujući poslodavca da vrati podnosioca zahteva na radno mesto i da mu nadoknadi lične dohotke i penzijske doprinose za period od 13. decembra 2008. godine do 30. juna 2015. godine. Međutim, Apelacioni sud je, rešenjem [AC. br. 859/16], usvojio žalbu poslodavca i ukinuo presudu [C. br. 2907/13] Osnovnog suda i odbio tužbu podnosioca zahteva nakon što je utvrdio da je tužba podnosioca zahteva podneta van zakonskog roka, pošto prema članu 83, stav 1 Zakona o osnovnim pravima iz radnog odnosa od 28. septembra 1989. godine SFRJ-a (ZOPRO), u kome stoji da radnik koji nije zadovoljan konačnom odlukom nadležnog organa u organizaciji ili ako taj organ ne donese odluku u roku od 30 dana od dana podnošenja zahteva, odnosno prigovora, ima pravo da u narednom roku od 15 dana traži zaštitu svojih prava pred nadležnim sudom. Presudu Apelacionog suda je potvrdio i Vrhovni sud, koji je odbio reviziju podnosioca zahteva.

Podnosilac zahteva je navodio pred Ustavnim sudom da su povređena osnovna prava i slobode, zagarantovane članovima 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] i 49. [Pravo na rad i obavljanje profesije] Ustava. S tim u vezi, on je navodio da su: (i) Vrhovni sud i Apelacioni sud diskriminantno primenjivali ZOPRO, pošto poslednje navedeni nije bio primenljiv u ovom slučaju, i (ii) redovni sudovi su diskriminantno tumačili ZOPRO, jer i da je bio primenjiv ZOPRO, podnosilac zahteva je podneo tužbu u zakonskom roku, jer nikada nije dobio odluku o prekidu radnog odnosa.

Ustavni sud je, nakon ocene navoda podnosioca zahteva, utvrdio da navode podnosioca zahteva o povredi prava zagarantovanih članovima 31. i 49. Ustava treba proglasiti neprihvatljivim, kao očigledno neosnovanim, jer se ovi navodi kvalifikuju kao navodi koji spadaju u kategoriju navoda „četvrtog stepena“ i kategoriju „nepokrepljenih ili neobrazloženih“ navoda. Shodno tome, zahtev u celini mora da se proglasiti neprihvatljivim, kao očigledno neosnovan, na ustavnim osnovama, kao što je propisano u stavu (2) pravila 39 Poslovnika o radu.