USTAVNI SUD

KI105/20, podnosilac zahteva: Shani Rexhepi, ocena ustavnosti presude Vrhovnog suda Pml. br. 115/2020 od 20. maja 2020. godine

KI 105/20, rešenje o neprihvatljivosti od 25. marta 2021. godine, objavljeno 6.aprila 2021.godine

Ključne reči: individualni zahtev, krivični postupak, očigledno neosnovan

Zahtev je podneo Shani Rexhepi, koga je zastupao Ramiz Krasniqi, advokat iz Prištine.

Podnosilac zahteva je osporavao presudu Vrhovnog suda PML. br. 115/2020 od 20. maja 2020. godine, navodeći da je isto doneto uz povredu njegovih osnovnih prava i sloboda zagarantovana članom 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] Ustava u vezi sa članom 6. [Pravo na pravično suđenje] EKLJP-a. Podnosilac  zahteva je u suštini navodio da je povređeno načelo jednakosti oružja i da odluka Vrhovnog suda nije dovoljno obrazložena. S tim u vezi, podnosilac zahteva je navodio da „Vrhovni sud, prilikom odlučivanja, uopšte nije uzeo u obzir njegov zahteva da razmotri i pravično i tacno utvrdi sve dokaze koji se nalaze u spisima predmeta”.

Što se tiče ovih navoda, Sud je prvo primetio da se, kao opšte pravilo, navodi o pogrešnom utvrđivanju činjeničnog stanja i pogrešnom tumačenju zakona, koje su navodno počinili redovni sudovi, odnose na oblast zakonitosti i kao takvi ne spadaju u nadležnost Ustavnog suda. Stoga, u principu, njihova ocena nije zadatak Ustavnog suda, već redovnih sudova (vidi, mutatis mutandis slučajeve Suda: br. KI06/17, sa podnosiocem zahteva: L.G. i petoro drugih, rešenje o neprihvatljivosti od 25. oktobra 2016. godine, stav 36; slučaj KI122/16, sa podnosiocem zahteva: Riza Dembogaj, presuda od 30. maja 2018. godine, stav 56; i KI49/19 sa podnosiocem zahteva: Limak Kosovo International Airport J. S. C. „Adem Jashari“, rešenje o neprihvatljivosti od 10. oktobra 2019. godine, stav 47).

Ovaj stav je dosledno  zauzimao Ustavni sud koji je jasno isticao da nije uloga ovog Suda da preispituje zaključke redovnih sudova u vezi sa činjeničnim stanjem i primenom materijalnog ili procesnog prava (vidi, odluke Ustavnog suda: KI06/17, gore citirana, stav 38; KI122/16, gore citirana, stav 58; i KI49/19, gore citirana, stav 49).

U smislu ovih objašnjenja i uzimajući u obzir navod podnosioca zahteva i činjenice koje je on izneo, Sud smatra da podnosilac zahteva nije dokazao i dovoljno potkrepio svoj navod o povredi osnovnih prava i sloboda zagarantovanih članom 31. Ustava u vezi sa članom 6. EKLJP-a. Prema tome, u skladu sa pravilom 39 (2) Poslovnika o radu, zahtev je proglašen očigledno neosnovan, na ustavnim osnovama, i shodno tome, neprihvatljiv.