USTAVNI SUD

KI174/20, podnosilac zahteva: “DE-KO” Sh.p.k., ocena ustavnosti Obaveštenja [KMLC. br. 79/2020] Kancelarije glavnog državnog tužioca od 9. jula 2020. godine i rešenja [Ac. br. 2817/19] Apelacionog suda u Prištini od 16. aprila 2020. godine

KI174/20, rešenje o neprihvatljivosti od 10. februara 2021. godine, objavljeno dana 26. februara 2021. godine

Ključne reči: Individualni zahtev, postupak izvršenja, zahtev van roka 

Postupak protiv podnosioca zahteva sproveden pred redovnim sudovima u vezi sa  zakonitošću naloga za izvršenje [P. br. 54/18] i pitanja izvršenja spornog računa protiv podnosioca zahteva je sproveden pred dva sudska stepena, Osnovnim sudom i Apelacionim sudom, što je rezultiralo donošenjem rešenja Apelacionog suda [Ac. br. 2817/19] od 16. aprila 2020. godine, gde je poslednje navedeni odbio žalbu podnosioca zahteva, kao neosnovanu.

Podnosilac zahteva je podneo Kancelariji glavnog državnog tužioca predlog za pokretanje zahteva za zaštitu zakonitosti Vrhovnom sudu protiv rešenja Osnovnog suda [PPP. br. 146/18] i rešenja Apelacionog suda [Ac. br. 2817/19]. Dana 9. jula 2020. godine, Kancelarija glavnog državnog tužioca je obaveštenjem [KMLC. br. 79/2020] obavestila podnosioca zahteva da je njegov predlog za pokretanje zahteva za zaštitu zakonitosti odbijen, pošto  je smatrala da navodi podnosioca zahteva nisu dovoljni za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti. 

Podnosilac zahteva je navodio pred Ustavnim sudom da su rešenje Osnovnog suda [PPP. br. 146/18], rešenje Apelacionog suda [Ac. br. 2817/19] i obaveštenje [KMLC. br. 79/2020] Kancelarije glavnog državnog tužioca doneta uz povredu njegovih osnovnih prava i sloboda zagarantovana članom 24. [Jednakost pred zakonom], članom 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] i članom 46. [Zaštita imovine] Ustava u vezi sa članom 6. (Pravo na pravično suđenje) EKLJP-a.

Sud je, na osnovu prakse ESLJP-a, podsetio da bi, u ovom slučaju, zahtev za zaštitu zakonitosti putem Državnog tužioca, osim po diskrecionom nahođenju poslednje navedenog, mogao podneti samo ako su ispunjeni zakonski propisani uslovi. Pored toga, podnosilac zahteva ne podnosi konkretne navode u vezi sa obaveštenjem Kancelarije glavnog državnog tužioca, već podnosi Sudu iste navode koje podnosi i protiv rešenja Apelacionog suda [Ac. br. 2817/19], koje Kancelarija glavnog tužioca nije bila nadležna da razmatra, jer je samo ovlašćena da  podnese zahtev za zaštitu zakonitosti pred Vrhovnim sudom, a ne da ocenjuje ​​pravne povrede koje je počinio Apelacioni sud. Stoga, u vezi sa tim navodima, u slučaju podnosioca zahteva, nakon što je primio rešenje Apelacionog suda [Ac. br. 2817/19] od 16. aprila 2020. godine, ništa ga nije sprečilo da se obrati Ustavnom sudu. Sud je, shodno tome, ocenio da se „poslednja odluka“, u skladu sa članom 49. Zakona, u vezi sa postupcima koji se odnose na sporne račune za koje je izdat nalog za izvršenje, smatra rešenje Apelacionog suda [Ac. br. 2817/19] od 16. aprila 2020. godine, kojim je odbijena žalba podnosioca zahteva protiv rešenja Osnovnog suda [PPP. br. 146/18].

S tim u vezi, Sud podseća da je rešenje Apelacionog suda [Ac. br. 2817/19] doneto 16. aprila 2020. godine. Iako podnosilac zahteva nije naveo datum prijema presude, iz činjenica slučaja, je jasno da je vreme između prijema presude i datuma podnošenja njegovog zahteva, 9. novembra 2020. godine Ustavnom sudu (dan kada je podnosilac podneo svoj zahtev poštom), prešlo vremenski period od 4 (četiri) meseca. To je zato što je podnosilac zahteva bio upoznat sa rešenjem Apelacionog suda najmanje 24. juna 2020. godine kada je podneo zahtev Kancelariji glavnog državnog tužioca.

Shodno tome, Sud je zaključio da je zahtev podnosioca zahteva u vezi sa rešenjem Apelacionog suda [Ac. br. 2817/19] od 16. aprila 2020. godine, podnet nakon zakonskog roka od 4 (četiri) meseca.