USTAVNI SUD

KI207/19, Podnosilac: Socijaldemokratska inicijativa, Alijansa Novo Kosovo i Stranka za pravdu, ocena ustavnosti presuda [A. A. U. ZH. br. 20/2019 od 30. oktobra 2019. godine i A. A. U. ZH. br. 21/2019 od 5. novembra 2019. godine] Vrhovnog suda Republike Kosovo  

KI207/19, presuda od 10. decembra 2020. godine

Ključne reči: individualni zahtev, kontrola ustavnosti, biračka prava, glasovi iz inostranstva, ograničavanje biračkih prava

Zahtev je zasnovan na stavu 4. člana 21. [Opšta načela] i stavu 7. člana 113. [Jurisdikcija i ovlašćene strane] Ustava, članu 47. [Individualni zahtevi] Zakona o Ustavnom sudu Republike Kosovo br. 03/L-121, kao i na pravilu 32. [Podnošenje podnesaka i odgovora] Poslovnika o radu Ustavnog suda Republike Kosovo. Predmetna stvar zahteva bila je ocena ustavnosti presuda [A. A. U. ZH. br. 20/2019 od 30. oktobra 2019. godine i A. A. U. ZH. br. 21/2019 od 5. novembra 2019. godine] Vrhovnog suda Republike Kosovo, kojima su, kako se navodi, podnosiocu zahteva povređena prava zagarantovana članom 7. [Vrednosti], stavom 1. člana 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] i članom 45. [Pravo na izbor i učešće] Ustava Republike Kosovo u vezi sa stavom 1. člana 6. (Pravo na pravično suđenje) Evropske konvencije o ljudskim pravima. Podnosilac je u svom zahtevu takođe tražio i uvođenje privremene mere kojom bi se obustavila sertifikacija “[…] izbora [od 6. oktobra 2019. godine] do donošenja konačne odluke […] u vezi sa glavnim zahtevom” predmetnog slučaja.

Pod naslovom  – ZAKLJUČCI – ove presude, Sud je rezimirao suštinu slučaja i naveo sledeće:

Zahtev KI207/19 podnela je koalicija „NISMA-AKR-PD“ i rezultat je prevremenih izbora za Skupštinu od 6. oktobra 2019. godine. Konkretno, ovaj slučaj se odnosio na „glasanje iz inostranstva“ koje su sproveli državljani Republike Kosovo preko pošte iz raznih zemalja van Kosova.

Ustavno pitanje sadržano u predmetnom zahtevu je saglasnost sa Ustavom i EKLJP-om dveju osporenih odluka Vrhovnog suda, odnosno presude [A. A. U. ZH. br. 20/2019] od 30. oktobra 2019. godine i presude [A. A. U. ZH. br. 21/2019] od 5. novembra 2019. godine. Konkretno, da li je odlučivanje Vrhovnog suda da se glasovi iz inostranstva prebroje uprkos činjenici da su u CIK stigli posle roka od dvadeset i četiri (24) sata pre dana izbora, određenog članom 96.2 ZOI-a u vezi sa članom 4.4. Izbornog pravila br. 03/2013, bilo u suprotnosti sa: (i) članom 7. [Vrednosti] Ustava; (ii) stavom 1. člana 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] Ustava u vezi sa stavom 1. člana 6. (Pravo na pravično suđenje) EKLJP; i (iii) članom 45. [Pravo na izbor i učešće] Ustava u vezi sa članom 3. (Pravo na slobodne izbore) Protokola br. 1 EKLJP.

Prema činjenicama slučaja, IPŽP je odlukama [A. br. 375-2/2019 od 28. oktobra 2019. godine i A. br. 381/2019 od 3. novembra 2019. godine] zaključio da CIK, prema ZOI-u, ne sme da prebroji pakete koji su pristigli nakon zakonskog roka niti da ih uključi u konačni rezultat. Međutim, nakon toga, Vrhovni sud je ukinuo odlučivanje IPŽP-a i utvrdio da, iako stoji činjenica da su glasovi pristigli nakon zakonskog roka, CIK treba da prebroji te glasove i uključi ih u konačni rezultat. Vrhovni sud je smatrao da zakonska norma koja određuje rok, odnosno član 96.2 ZOI-a i član 4.4 Izbornog pravila br. 03/2013, predstavlja zakonsku normu koja je u „koliziji“ sa članom 3. Protokola br. 1 EKLJP i da, prema tome, treba naložiti CIK-u da prebroji navedene pakete uprkos činjenici da su oni pristigli nakon zakonskog roka. Nakon što je CIK sproveo osporene odluke Vrhovnog suda, izborni rezultat koji je CIK potvrdio 27. novembra 2019. godine, sadrži i prebrojane glasove iz spornih paketa koji su pristigli nakon zakonskog roka.

Podnosioci zahteva su takođe tvrdili da je Vrhovni sud, suprotno Ustavu, odlučio da direktno primeni međunarodne instrumente sadržane u članu 22. Ustava, a ne član 96.2 ZOI-a i član 4.4. Izbornog pravila br. 03/2013. Oni su takođe naveli da redovni sudovi nemaju pravo da direktno primenjuju ustavne norme i/ili međunarodne instrumente predviđene članom 22. Ustava, kao ni da tumače zakonske norme u skladu i prema obavezama koje proizilaze iz ustavnih normi, pošto u takvim slučajevima imaju obavezu da prema članu 113.8 Ustava pokrenu pitanje pred Ustavnim sudom kad god se postavi pitanje ustavnosti zakonskih normi.

Prilikom razmatranja navoda podnosilaca zahteva, Sud je na početku utvrdio da prema tumačenju člana 102.3 Ustava u vezi sa članom 112.1 Ustava i prema sudskoj praksi Ustavnog suda, ovaj Sud smatra da su pravo i obaveza primene i tumačenja Ustava priznati svim sudovima Republike Kosovo i svim javnim organima vlasti u Republici Kosovo.

Međutim, Sud je snažno ponovio da nadležnost za „utvrđivanje“ neustavnosti određene zakonske norme i „ukidanje“ određene zakonske norme koja je nespojiva sa Ustavom predstavlja isključivu nadležnost Ustavnog suda. Dakle, uprkos činjenici da Ustav redovnim sudovima priznaje nadležnost da tumače norme zakonskog ranga u skladu sa normom ustavnog ranga i/ili direktno primene norme ustavnog ranga, to ne znači da redovni sudovi mogu utvrditi ili proglasiti zakonsku normu kao normu koja je u suprotnosti sa Ustavom ili EKLJP. Takva nadležnost za utvrđivanje neustavnosti i ukidanje zakonske norme Ustavom nije predviđena kao nadležnost redovnih sudova. Takvo pravo, Ustav je dodelio isključivo Ustavnom sudu, koji može, nakon podnošenja zahteva od ovlašćene strane prema članu 113. Ustava, ukinuti zakonsku normu koja je u suprotnosti sa Ustavom i odrediti efekte takvog ukidanja.

Što se tiče saglasnosti osporenih odluka Vrhovnog suda sa članom 45. Ustava u vezi sa članom 3. Protokola br. 1 EKLJP, a uzimajući u obzir opšte principe u vezi sa glasanjem iz inostranstva koje je utvrdio ESLJP, Sud je istakao da iako je vreme za donošenje odluka u izbornim sporovima relativno kratko i da se pravo na pravično suđenje prema članu 31. Ustava i članu 6. EKLJP ne primenjuje na izborne sporove, to ne znači da odluke u vezi sa izbornim sporovima ne bi trebalo da budu dovoljno obrazložene. Prema ESLJP-u, postupak za preispitivanje izbornih sporova mora da sadrži „dovoljno obrazloženu odluku“ kako bi se “sprečila zloupotreba vlasti od strane nadležnog organa odlučivanja”.

Nakon primene ovih principa, Sud je ocenio da su obrazloženje Vrhovnog suda i zaključci doneti na osnovu tog obrazloženja bili proizvoljni i da nisu zadovoljavali nijedan od kriterijuma dovoljno obrazložene sudske odluke. To je zbog činjenice da Vrhovni sud nije primenio nijedan relevantni test sudskog razmatranja niti je razradio bilo koje od sledećih pitanja koja su bila relevantna i neophodna za razjašnjenje u okolnostima ovog slučaja: (i) šta se podrazumeva pod “principom univerzalnog prava” na koje se pozvao Vrhovni sud, kako se taj princip odnosi na biračko pravo iz inostranstva i kako je povređen u okolnostima ovog slučaja; (ii) koje su obaveze koje član 3. Protokola br. 1 EKLJP nameće državama u vezi sa glasanjem iz inostranstva; (iii) šta je tačno ono što rok koji je određen u članu 96.2 ZOI-a u vezi sa članom 4.4. Izbornog pravila 03/2013 čini zakonskom normom koja je u koliziji sa članom 3. Protokola br. 1 EKLJP.

S tim u vezi, Sud je primetio i utvrdio da Vrhovni sud nije uspeo ni na jedan način da utvrdi kako je odlučivanje IPŽP-a bilo pogrešno i zašto je linija obrazloženja IPŽP-a morala biti zamenjena potpuno suprotnom linijom koja nije u skladu sa ZOI-om i dosadašnjom izbornom  praksom. Shodno tome, Sud je zaključio da Vrhovni sud nije pružio dovoljno zakonskih i ustavnih obrazloženja i da je njegovo odlučivanje u okolnostima ovog slučaja bilo proizvoljno i, samim tim, u suprotnosti sa garancijama iz člana 45. Ustava u vezi sa članom 3. Protokola br. 1 EKLJP. Štaviše, što se tiče saglasnosti zakonske norme koja zahteva da glasovi za glasanje iz inostranstva moraju pristići u CIK dvadeset četiri (24) časova pre dana glasanja, kako bi se isti mogli prebrojati, Sud je zaključio da je ovo ograničenje prava glasa (1) bilo propisano zakonom; (2) da je postojao legitimni cilj koji se nastojao postići tim ograničenjem; i (3) da je postojao odnos proporcionalnosti između ograničenja navedenog prava i legitimnog cilja koji se nastojao postići. Takođe, Sud je utvrdio da rok utvrđen članom 96.2 ZOI-a u vezi sa članom 4.4. Izbornog pravila br. 03/2013, nije bio proizvoljan i nije uticao na nemogućnost slobodnog izražavanja volje naroda u pogledu njegovih predstavnika u Skupštini i bilo je u skladu sa članom 45. Ustava i članom 3. Protokola br. 1 EKLJP.

Kao zaključak, Sud je jednoglasno utvrdio: (i) da je zahtev prihvatljiv za razmatranje merituma; (ii) da osporene odluke Vrhovnog suda nisu u skladu sa članom 3. Protokola br. 1 EKLJP-a u vezi sa članom 45. Ustava i kao takve Sud ih proglašava nevažećim; (iii) da su odluke IPŽP-a u skladu sa članom 3. Protokola br. 1 EKLJP-a u vezi sa članom 45. Ustava; (iv) vremenski rok koji je odredila Skupština za pristizanje glasova iz inostranstva preko člana 96.2 ZOI-a u vezi sa članom 4.4. Izbornog pravila br. 03/2013 bio je ograničenje glasačkog prava koje je: bilo u skladu sa članom 55. Ustava, jer je isti: bio propisan zakonom; imao legitiman cilj koji se nastojao postići tim ograničenjem; i postojao je odnos proporcionalnosti između ograničenja tog prava i legitimnog cilja koji se tim ograničenjem nastojao postići; i da, u okolnostima ovog slučaja (v) ograničenje glasačkog prava (kao relativno, a ne apsolutno pravo) rokom nije bilo proizvoljno i nije uticalo na nemogućnost slobodnog izražavanja volje naroda u odnosu na njegove predstavnike u Skupštini.

Što se tiče efekata ove presude, Sud je pojasnio da, iako je njegov zaključak da osporene odluke Vrhovnog suda nisu u skladu sa članom 3. Protokola br. 1 EKLJP-a u vezi sa članom 45. Ustava, nema retroaktivni efekat na objavljeni izborni rezultat u okolnostima ovog slučaja, prema datim razlozima; međutim, presuda u ovom slučaju daje najmanje četiri sledeća važna efekta: (1) pojašnjenje prava i obaveza redovnih sudova u slučajevima kada su suočeni sa normama pravnog ranga za koje se tvrdi da su u suprotnosti sa normama ustavnog ranga; (2) ukidanje dve osporene odluke Vrhovnog suda i ostavljanje na snazi dve odluke IPŽP-a tako da, dok Skupština Republike Kosovo ostavlja na snazi član 96.2 ZOI-a, svi glasovi koji stignu do CIK-a nakon zakonskog roka, moraju se proglasiti nevažećim glasovima i ne smeju se brojati niti uključiti u konačni izborni rezultat; (3) pojašnjenje da u okolnostima ovog slučaja nije došlo do kolizije između norme pravnog ranga i norme ustavnog ranga i da je, s tim u vezi, Vrhovni sud predmetnu koliziju proglasio proizvoljno, prelazeći svoja ustavna ovlašćenja i bez dovoljnog i adekvatnog obrazloženja; i (4) utvrđivanje povrede omogućava podnosiocu zahteva da razmotri upotrebu drugih dostupnih pravnih lekova za dalje ostvarivanje svojih prava u skladu sa nalazima ove presude.