USTAVNI SUD

KI139/19, Podnosilac zahteva: Riad Bejtullahu, Ocena ustavnosti presude Vrhovnog suda Kosova Pml. br. 86/2019 od 2. aprila 2019. godine

KI139/19, rešenje, usvojeno 10. novembar  2020. godine, objavljeno 3. decembar 2020. godine

Ključne reči: Individualni zahtev, izricanje vaspitne mere, jednakost oružja, priznanje krivice, očigledno neosnovan zahtev  

Predmetna stvar je zahtev za ocenu ustavnosti osporene presude, kojom su mu, prema navodima podnosioca zahteva, povređena osnovna prava i slobode zagarantovane članovima 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] Ustava u vezi sa članom 6. (Pravo na pravično suđenje) Evropske konvencije o ljudskim pravima.

Okolnosti ovog slučaja uključuju osporavanje izricanja vaspitne mere slanja u vaspitno – popravnu ustanovu u trajanju od 1 (jedne) godine za maloletnog podnosioca zahteva od strane Osnovnog suda, kao rezultat optuženog za pokušaj ubistva u pokušaju, kao što je pripisano u članu 178, u vezi s članom 28. Krivičnog zakonika Republike Kosovo, i  priznavanja krivice od strane istog. Prethodno su podnosiocu zahteva izrečene druge mere zbog prethodnih krivičnih dela. Podnosilac zahteva je osporio izrečenu vaspitnu meru pred Apelacionim sudom i Vrhovnim sudom, navodeći, između ostalog, da nisu bili saslušani predloženi svedoci u fazi istrage i da nisu razumeli posledice priznanja krivice. Apelacioni sud, odnosno Vrhovni sud, potvrdili su presudu Osnovnog suda. Pred Sudom, podnosilac zahteva osporava nalaze redovnih sudova, navodeći da je povređen član 31. Ustava u vezi sa članom 6. Evropske konvencije o ljudskim pravima, sa naglaskom na povredu načela jednakosti oružja, jer (i) u suprotnosti sa stavom 4, člana 31. Ustava i tačkom d) stava 3, člana 6. Evropske konvencije o ljudskim pravima, nije saslušan svedok kojeg je predložila odbrana podnosioca zahteva; i da je (ii) Sud prihvatio “površne izjave”, odnosno priznavanje krivice podnosioca zahteva „bez dokazivanja relevantnih činjenica u vezi sa ovim krivičnim slučajem„.

Sud je razmotrio navode podnosioca zahteva, počev od navoda o povredi jednakosti oružja i prava podnosioca zahteva da traži da se svedoci u njegovu korist ispituju pod istim uslovima kao i svedoci optužbe, kao što je propisano u stavu 4, člana 31. Ustava u vezi sa tačkom d) stava 3, člana 6. Evropske konvencije o ljudskim pravima, razmatranje tokom kojeg je Sud (i) razradio opšta načela sudske prakse Evropskog suda za ljudska prava, a zatim (ii) primenio iste u okolnostima slučaja. Sud je utvrdio da su navodi podnosioca zahteva u vezi sa povredom načela jednakosti oružja očigledno neosnovani na ustavnim osnovama zbog „očiglednog ili jasnog odsustva povrede“. To je zato što je, kao što je detaljno objašnjeno u rešenju, slučaj podnosioca zahteva završen na početnom ročištu, u fazi u kojoj se, na osnovu relevantnih odredbi Zakonika o krivičnom postupku, nisu sproveli dokazi i nisu saslušani svedoci, već je krivični slučaj podnosioca zahteva zaključen priznanjem krivice nakon potrebnih konsultacija sa svojim braniocem. U okolnostima u kojima, pred Osnovnim sudom, nisu izvedeni dokazi, nije bilo zahteva za saslušanjem relevantnog svedoka, a shodno tome, isti nije ni odbio da ga sasluša, strane, odnosno Državno tužilaštvo i podnosilac zahteva, nisu mogle bili stavljene u neravnopravan položaj u smislu načela jednakosti oružja, i zbog toga, poslednje navedeno nije moglo biti povređeno.

Sud je takođe razmotrio sve ostale navode podnosioca zahteva i nalaze redovnih sudova, uključujući i one koji se odnose na (i) priznanje krivice; (ii) izrečenu meru; (iii) navod da je Sud „prekoračio“ svoju nadležnost navodnom promenom vaspitne mere; i (iv) navod da, u suprotnosti sa članom 8. Zakona pravde o maloletnicima, primenljivim u okolnostima slučaja, Osnovni sud „nije zahtevao predkazneni izveštaj od probacione službe“. Sud je, nakon što je pružio potrebno pojašnjenje za svaki od ovih navoda odvojeno, naglasio da su oni u suštini povezani sa pogrešnim utvrđivanjem činjenica i pogrešnom primenom merodavnog prava, a u skladu sa njegovom sudskom praksom i praksom ESLJP-a,  svrstao ih u kategoriju kao „navode četvrtog stepena“, i proglasio neprihvatljivim i očigledno neosnovanim na ustavnoj osnovi.

Konačno, Sud utvrđuje da je zahtev očigledno neosnovan na ustavnim osnovama i proglašava ga neprihvatljivim, u skladu sa stavom 7, člana 113. Ustava, članom 47. Zakona i pravilom 39 (2) Poslovnika o radu.