USTAVNI SUD

KI113/19 podnosilac zahteva: Islam Qerimi, zahtev za tumačenje Zakona br. 06/L – 010 o Javnom beležništvu

KI113/19 rešenje o neprihvatljivosti, od 9. jula 2020. godine, objavljeno 3. avgusta 2020. god.

Ključne reči: Individualni zahtev, neprihvatljiv zahtev, neovlašćena strana, actio popularis

Podnosilac zahteva je Islam Qerimi, koji traži tumačenje Zakona br. 06/L – 010 o Javnom beležništvu.

Podnosilac zahteva tvrdi da član 3. [Ovlašćenja javnog beležnika i javnobeležnička dokumenta] Zakona o Javnom beležništvu, povređuje njegova prava koja su zagarantovana članom 3. [Jednakost pred Zakonom] Ustava. S tim u vezi, podnosilac zahteva  je tražio od Suda tumačenje Zakona o Javnom beležništvu, odgovarajući na neka konkretna pitanja: (i) „Da li može jedna Kancelarija za pravnu konsultaciju koja je registrovana pri ARBK-u, ili jedna Kancelarija Advokature koja je registrovana pri Advokatskoj komori, da sastavlja ugovore o nekretninama, i koje vrste ugovora se mogu sastavljati?“; (ii) Da li može da zastupa svoje klijente pred nekim upravnim organom, i da li može da zastupa na osnovu ovlašćenja koje je dato od klijenta, da ga zastupa u nekom građanskom, upravnom ili privrednom sporu pred nadležnim sudom? (iii) Ovlašćenje koje klijent da za pravnu kancelariju “Law Tech”, da li je validno i ukoliko nije overeno kod beležnika? (iv) Kakve delatnosti može da vrši jedna Pravna kancelarija koja je licencirana od strane Ministarstva za Trgovinu i Industriju? „

U primeni odgovarajućih ustavnih odredbi, koje služe kao osnov za ocenu ovog zahteva, Sud se poziva na član 113. [Jurisdikcija i ovlašćene strane] Ustava, koji propisuje koje su ovlašćene strane koje imaju pravo da zatraže ocenu ustavnosti zakona. S tim u vezi, Sud naglašava da, na osnovu člana 113 i odgovarajućih odredbi Zakona i Poslovnika, pojedinci nisu ovlašćeni da podnose pred Ustavnim sudom zahteve koji su actio popularis karaktera. Jedini način na koji fizička ili pravna lica mogu osporiti ustavnost zakona pred Ustavnim sudom putem člana 113.7 Ustava i članova 47. i 49. Zakona je ako dokažu da njihov zahtev nije „actio popularis“ prirode – ali da je „zakon“ na njih direktno i indirektno uticao u nedostatku bilo kog akta, odluke ili mere za sprovođenje tog zakona. U okolnostima konkretnog slučaja, kako će biti dalje objašnjeno, to nije slučaj.

Dakle, na osnovu sudske prakse ovog Suda, Ustav ne predviđa mogućnosti da se pojedinci mogu žaliti pred Ustavnim Sudom, in abstracto, o neustavnosti nekog Zakona. Pojedinci mogu da podnose ustavne zahteve u vezi sa delovanjem ili nedelovanjem javnih organa, samo unutar oblasti delovanja koja je propisana u članu 113.1 i 113.7 Ustava, a koji traži da podnosioci zahteva trebaju da potvrde da su: (1) ovlašćena strana, (2) da su direktno pogođeni odgovarajućim aktom nekog javnog organa ili nedelovanjem nekog javnog organa, i (3) da su iscrpeli sva pravna sredstva koja su dostupna na osnovu zakona (vidi slučaj Ustavnog Suda: KI102/17 podnosilac zahteva: Meleq Ymeri, citirano iznad, stav 20).

Sud je naglasio da ne može odgovoriti na pitanja i sumnje o primenjivosti Zakona o Javnom beležništvu, koja je podnosilac zahteva, apstraktno, podneo svojim zahtevom.

Shodno tome, zahtev podnosioca je proglašen neprihvatljivim, jer ga nije podnela ovlašćena strana, kao što je definisano u stavovima 1. i 7. člana 113. Ustava, članu 47. Zakona i pravilu 39 (1) (a) Poslovnika.