USTAVNI SUD

KI85/19, Podnosilac zahteva: Bujar Shabani, ocena ustavnosti Presude Vrhovnog suda Kosova, E. Rev. br. 6/2019, od 15. aprila 2019. godine

Ključne reči: Individualni zahtev, očigledno neosnovan, zahtev neprihvatljiv, privremena mera, zahtev za javnom raspravom

Predmetna stvar zahteva je bila ocena ustavnosti osporene Presude, kojom se, po navodima, povređuju ustavna prava i osnovne slobode podnosioca zahteva koje su zagarantovane članovima: 3 [Jednakost pred zakonom], 21 [Opšta načela], 24 [jednakost pred zakonom], 31 [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje], 46 [Zaštita imovine] i 53 [Tumačenje odredbi Ljudskih prava] Ustava Republike Kosovo (u daljem tekstu: Ustav) i člana 6 (Pravo na pravično suđenje) i člana 1 Protokola br. 1 (Zaštita imovine) Evropske Konvencije o zaštiti Ljudskih prava i sloboda (u daljem tekstu: EKLjP).

Podnosilac zahteva tvrdi da mu nije bilo omogućeno „pravično suđenje“ u skladu sa članom 31 Ustava a u vezi sa članom 6 stav 1 EKLjP-a zbog: (i) krajnjeg nedostatka obrazloženja sudske odluke; (ii) proizvoljnog odlučivanja u suprotnosti sa svim nalazima iz finansijskog sudskog veštačenja odlučujući u vezi sa visinom zahteva zainteresovane strane; (iii) neobaveštavanja u vezi sa sednicom za raspravu Revizije i takođe zbog neobaveštavanja sudskog veštaka iz finansijske i ekonomske oblasti, koji je mogao da pruži objašnjenje u vezi sa svojim nalazima.

S tim u vezi, Sud podseća da u smislu prava na obrazloženu sudsku odluku koje je zagarantovano članom 31 Ustava i članom 6 EKLjP-a, obaveza je sudova da suštinske agrumente podnosilaca zahteva razmotre kao i da razlozi koji su navedeni budu zasnovani na zakonu koji se primenjuje. Sud je utvrdio da u vezi sa konkretnom tvrdnjom, redovni sudovi kao i Vrhovni Sud, čija se Presuda osporava pred Sudom, su ispunili ovu obavezu.

Što se tiče druge tvrdnje da je Vrhovni sud odlučio proizvoljno i u suprotnosti sa svim nalazima iz finansijskog sudskog veštačenja odlučujući u vezi sa visinom zahteva zainteresovane strane, Sud smatra da su redovni sudovi, odnosno da je Vrhovni sud, kao knačna instanca redovnog sudstva, dao  prevladajuće i detaljne razloge i odgovorio je ponaosob na svaku tvrdnju koja je navedena od strane podnosioca zahteva u reviziji.

Sud takođe primećuje da je podnosilac zahteva imao efektivnu priliku da ospori pouzdanost dokaza kao i da ospori njihovo korišćenje kao i da je on tu mogućnost iskoristio u postupcima pred prvostepenim sudom, u svojoj žalbi koja je bila upućena Apelacionom sudu kao i u reviziji pred Vrhovnim sudom. Redovni sudovi su razmotrili njegove navode u vezi sa osnovanošću i dali su razloge za svoje odluke. Činjenica što podnosilac zahteva nije bio uspešan u svakom koraku ne menja činjenicu da je on imao efektivne mogućnosti da ospori kako dokaze tako i njihovo korišćenje.

Sa druge strane, u okolnostima ovog konkretnog slučaja a u vezi sa trećom tvrdnjom podnosioca zahteva, Sud smatra da ne obaveštavanje u vezi sa sednicom za razmatranje Revizije, odnosno odlučivanje Vrhovnog suda samo na osnovu spisa u dosijeu datog predmeta, ta sednica sudskog veća je u skladu sa članom 22o Zakona o Parničnom Postupku i takođe je u liniji sa sudskom praksom ESLjP-a koja ima direktnu primenu i u sudskim propisima Kosova. 

Na kraju, a na osnovu gore navedenog razmatranja, Sud ocenjuje da su u okolnostima ovog konkretnog slučaja postupci bili pravični i nisu obuhvaćeni donošenjem jedne neobrazložene i proizvoljne odluke. Samim tim, Sud smatra da nije došlo do povrede člana 31 Ustava i člana 6 EKLjP-a.

Kao zaključak, Sud smatra da podnosilac zahteva nije pružio nikakve činjenice koje bi nam pokazale da su odluke redovnih sudova na neki način prouzrokovale ustavne povrede njegovih prava koja su zagarantovana i članom 24 i članom 46 Ustava.

Samim tim, zahtev je očigledno neosnovan po ustavnim osnovama i proglašava se neprihvatljivim, u skladu sa pravilom 39 stav (2) Poslovnika o Radu.

Što se tiče zahteva za javnu raspravu, Sud podseća da Sud može da naloži održavanje sudske rasprave u slučajevima kada Sud veruje da je to potrebno da bi se da bi se objasnila pitanja dokaza ili zakona. U okolnostima ovog konkretnog slučaja, ovo nije  slučaj jer Sud ne smatra da postoje neke nejasnoće u vezi sa “dokazima ili zakonom“ i zbog tog razloga Sud ne smatra da je potrebno da se održi javna rasprava.

Na kraju, i u vezi sa zahtevom podnosioca zahteva o određivanju privremene mere putem koje bi se obustavila suma isplate za koju je on obavezan sve do meritornog odlučivanje u vezi sa pitanjem od strane ovog Suda, ovaj zahtev za privremenom merom je odbijen jer isti ne može da bude predmet razmatranja, zato što je zahtev proglašen neprihvatljivim, kao očigledno neosnovan po ustavnim osnovama.