USTAVNI SUD

KI81/19, Podnosilac zahteva: Skender Podrimqaku, zahtev za ocenu ustavnosti Rešenja Žalbenog veća Posebne komore Vrhovnog suda Kosova za pitanja koja se odnose na Kosovsku Agenciju za Privatizaciju, AC-I-19-0007, od 14. marta 2019. godine  

KI81/19, Rešenje o neprihvatljivosti, usvojeno dana 7. novembra 2019. godine, objavljeno 9 novembar 2019 godine.

Ključne reči: individualni zahtev, očigledno neosnovan, zahtev neprihvatljiv, privremena mera, prethodni postupak.

Predmetna stvar zahteva je bila ocena ustavnosti osporenog Rešenja Vrhovnog suda, kojim je, po navodima podnosioca zahteva, došlo do povreda njegovih prava i osnovnih sloboda Ustava koja su zagarantovana članovima 10 [Ekonomija], 31 [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje], 32 [Pravo na pravno sredstvo], 46 [Zaštita Imovine], 53 [Tumačenje odredbi ljudskih prava], 54 [Sudska zaštita prava] Ustava Republike Kosovo (u daljem tekstu: Ustav).

Podnosilac zahteva je kao svoj glavni navod koji je predstavio pred Ustavnim sudom imao određivanje privremen mere o zabrani prodaje jedne imovine o kojoj je Kosovska Agencija za Privatizaciju obavestila da je poništen tender za navedeni slučaj. Privremena mera je zatražena svo do momenta kada Posebna Komora Vrhovnog suda Kosova (u daljem tekstu: PKVS) ne donese odluku o meritumu njegove tužbe.

U vezi sa gore spomenutim navodima, Sud je ocenio da što se tiče primenljivosti člana 6 Konvencije i člana 31 Ustava u prethodnom postupku, uzimajući u obzir prava koja su uključena u “prethodnim postupcima”, i jedno građansko pravo i privremena mera koja je odlučujuća za navedeno građansko pravo, Sud je utvrdio da u okolnostima ovog konkretnog slučaja, na osnovu sudske prakse ESLjP-a, ispunjeni su uslovi za primenu proceduralnih garancija koje su određene u članu 31 Ustava a u vezi sa članom 6 EKLjP-a.

Sud je utvrdio da tvrdnje i argumenti koji su navedeni od strane podnosioca zahteva ne pokazuju da su postupci pred Specijalizovanim većem i Žalbenim većem PKVS-a, bili nepravični ili proizvoljni, na način na koji bi se Ustavni sud ubedio da su podnosiocu zahteva osporene neke proceduralne garancije, a što bi dovelo do povrede prava na pravično i nepristrasno suđenje, zagarantovano članom 31 Ustava a u vezi sa članom 6 EKLjP-a.

Sud, razmatrajući tvrdnje podnosioca zahteva u vezi sa navodima o povredi člana 46, primećuje da podnosilac zahteva nije posebno obrazložio povredu prava na imovinu i da se nije pozvao konkretno na neke od principa koji su navedeni u članu 46 Ustava, već je smatrao da mu je ovo pravo povređeno kao posledica povrede prava na pravično i nepristrasno suđenje (član 31 Ustava).

Međutim, tokom razmatranja ovih navoda  u okviru člana 31 Ustava i člana 6 stav 1 EKLjP-a, Sud je sada već došao do zaključka da su ovi navodi očigledno neosnovani. Stoga, Sud smatra da se u ovom konkretnom slučaju ne potvrđuje da podnosilac ima zahtev koji je obrazložen u vezi sa povredom prava na imovinu po članu 46 Ustava.

Što se tiče navodnih povreda člana 10, Sud primećuje da ovaj član ne spada u kategoriju Prava i Osnovnih Sloboda koje su određene u Poglavlju II Ustava. Samim tim, navodi o povredi ovog člana trebaju biti povezani i argumentovani sa još jednim drugim pravom koje je predviđeno u poglavlju II. Sa druge strane, što se tiče navodnih povreda člana 32, Sud primećuje da je podnosilac zahteva samo spomenuo povredu ovog člana Ustava u njegovom slučaju, ali da jednu takvu tvrdnju nije obrazložio niti podržao argumentima.

Dakle, zahtev je očigledno neosnovan po ustavnim osnovama i treba se proglasiti neprihvatljivim, u skladu sa pravilom 39 stav (2) Poslovnika o Radu.

Na kraju, u skladu sa članom 27.1 Zakona i u skladu sa pravilom 57 (4) (a) Poslovnika o radu, zahtev podnosioca zahteva u vezi sa privremenom merom se odbija, jer isti ne može biti predmet razmatranja, zato što je zahtev proglašen neprihvatljivim.