USTAVNI SUD

Podnosilac je predao zahtev na osnovu člana 113.8 Ustava, tvrdeći da su članovi 35, 36,37 i 38 Zakona o eksproprijaciji u suprotnosti sa članom 102. (5) Ustava. Podnosilac je naglasio da osporeni članovi zahtevaju da stranke u postupku ulože žalbe pred Opštinskim sudom, ako je odluka doneta od strane opštinskog organa, i pred Vrhovnim sudom, ako je odluka o ekproprijaciji doneta od strane Vlade. Podnosilac dalje naglašava da žalba može da se uloži protiv odluka Vrhovnog suda, iako ne postoje odredbe za žalbu protiv odluke Vrhovnog suda, dozvoljenih Ustavom. Podnosilac navodi da su stranke u postupku stavljene u neravnopravan položaj; kada Opštinski sud donese odluku, stranke imaju pravo da koriste sva pravna sredstva, uključujući pravna sredstva u Vrhovnom sudu, ali kada se prvostepena odluka donese od strane Vrhovnog suda, nije jasno koji sud ima apelacionu nadležnost. Kao rezultat toga, prema podnosiocu, članovi 35, 36, 37 i 38 Zakona o eksproprijaciji su u suprotnosti sa članom 24 (1) Ustava, koji određuje da su svi jednaki pred zakonom.

Konačno, podnosilac navodi da bi primena osporenih odredbi Zakona o eksproprijaciji imala negativan uticaj na veliki broj predmeta, nagomilanih u Vrhovnom sudu. Podnosilac navodi da je u vreme sastavljanja ovog zahteva bilo oko 200 slučajeva eksproprijacije.

Sud je zaključio da je zahtev prihvatljiv, jer je Vrhovni sud, na osnovu člana 113.8 Ustava bio ovlašćena stranka, kao i da je ispunio tri proceduralna uslova: (1) osporeni zakon treba direktno primeniti od strane podnosioca u slučaju koji se razmatra; (2) zakonitost osporenog zakona je preduslov za donošenje odluke o predmetu koji se razmatra; (3) podnosilac je precizirao koje su zakonske odredbe u suprotnosti sa Ustavom.

Vezano za meritum zahteva, sud je ocenio član 4 Zakona o eksproprijaciji i uvrstio posebne uslove koji se odnose na opštine kada žele da izvrše eksproprijaciju zemljišta za svoje funkcije. Sud je dalje utvrdio da se član 4 Zakona o eksproprijaciji odnosi na mandat opštine koji se odnosi na planiranje, izgradnju opštinskih puteva, javnih objekata i slično. Sud je takođe zaključio da je na osnovu člana 4 Zakona o eksproprijaciji, ako je organ za eksproprijaciju Vlada, ako su funkcije vezane za međuopštinske puteve, železnice, proizvodnju i transmisiju energije, postrojenja i telekomunikacione linije, brane, javne rezervoare vode i drugo.

Sud je dalje obrazložio prirodu i razlike sprovedene eksproprijacije od strane opštine s jedne strane, i od strane Vlade s druge strane, i da se stranke u prvom slučaju mogu žaliti u relevantnim opštinskim sudovima, dok se u poslednjem slučaju stranke mogu žaliti Vrhovnom sudu. Štaviše, sud je obrazložio da član 102 Ustava, dozvoljava da se slučajevi upute direktno Vrhovom sudu bez prava na žalbu, i da je sud zadovoljan što nema kršenja ustava u određivanju da se žalbe protiv odluka opština razmatraju u relevantinim opštinskim sudovima i da se žalbe protiv odluka Vlade razmatraju u Vrhovnom sudu.

Navodeći svoju sudsku praksu u slučaju KO98/11, od 20. septembra 2011. god., u vezi imuniteta poslanika Skupštine Republike Kosovo, predsednika Repubike Kosovo i članova Vlade Republike Kosovo, sud je obrazložio da je Republika Kosovo svojim Ustavom definisana kao demokratska republika, koja je zasnovana na načelu podele vlasti i kontrole balansa među njima. Sud, na osnovu načela podele vlasti, naglašava da je pitanje velikog broja predmeta i načina nadoknade za eksproprijaciju pitanje koje je u potpunosti u nadležnosti pravosuđa, zakonodavstva i Vlade za diskusiju. Zbog pomenutih razloga, sud je zaključio da je zahtev prihvatljiv s proceduralno-formalnog aspekta; da su članovi 35, 36, 37 i 38 Zakona o eksproprijaciji br. 03/L-139, u skladu sa Ustavom; Presuda će biti saopštena strankama i biće objavljena u Službenom listu, u skladu sa članom 20.4 Zakona; i da Presuda odmah stupa na snagu.