USTAVNI SUD

Podnosioci zahteva su podneli zahtev u skladu sa članom 113.7 tvrdeći da prihvatanje zahteva javnog tužioca za zaštitu zakonitosti od strane Vrhovnog suda, otkazivanjem povoljne odluke Opštinskog suda u Prištini, u njihovom imovinskom sporu, jer je doneta odluka konačna (res judikata), predstavlja povredu člana 22.1, 22.3, 22.5, 31.1 i 46. Ustava. Tražili su od Suda da poništi odluku Vrhovnog suda, da vrati na ponovo razmatranje odluku Opštinskog suda za povratak imovine, i da preduzme nekoliko privremenih mera za zaštitu njihovih imovinskih prava, Podnosioci nisu utvrdili da javni tužilac nije imao pravo da podnese zahtev za zaštitu zakonitosti, da je zahtev bio podnet u pogrešnom sudu, jer je jedino Posebna komora imala nadležnost da razmatra žalbu, i prema Poslovniku o radu Posebne komore žalba nije podneta u predviđenom roku, Sud je odbacio zahtev za privremene mere jer podnosioci nisu pokazali da postoji rizik od izazivanja nepopravljive štete. Sud je odlučio da je zahtev bio neprihvatljiv i odbijen kao ratione temporis, jer odnosi se na pitanja koja su se dogodila pre usvajanja Ustava, Sud je smatrao da, iako su navodne povrede bile trajnog karaktera i ograničene nadležnosti, zahtev je međutim neprihvatljiv jer podnosioci zahteva nisu iscrpeli sva pravna sredstva koja su na raspolaganju uzimajući u obzir da je slučaj još u toku pred Opštinskim sudom, navodeći slučajeve Selmouni protiv Francuske, Azinas protiv Kipra, Univrzitet AAB-RIINVEST D.o.o. protiv Republike Kosova i Mimoza Kusari-Lila protiv Centralne izborne komisije