Objavljene odluke tokom septembra 2024. godine

10.10.2024

Tokom septembra 2024. godine, u Ustavnom sudu:

• razmotreno je četrdeset i osam (48) slučaja;
• donete su odluke za četrdeset i dva (42) slučaja:
• objavljeno su osamnaest (18) odluke;

Tokom ovog perioda na veb stranici Suda je objavljeno (i) četiri (4) presuda; (ii) dvanaest (12) rešenja o neprihvatljivosti; i (iii) dve (2) odluke.

Presude
______________________
I.
1. KI23/24
Podnosilac: Agim Zogaj
Objavljeno dana: 5. septembar 2024. godine
Zahtev za ocenu ustavnosti presude [AC-I-21-0836-A0001] Žalbenog veća Posebne komore Vrhovnog suda Republike Kosova za pitanja koja se odnose na Kosovsku agenciju za
privatizaciju od 26. oktobra 2023. godine

Sud je ocenio ustavnost presude [AC-I-21-0836-A0001] Žalbenog veća Posebne komore Vrhovnog suda, od 26. oktobra 2023. godine. Početno, presuda objašnjava da se okolnosti konkretnog slučaja vežu sa zahtevom podnosioca zahteva, dostavljenog Organu za likvidaciju Kosovske agencije za privatizaciju za nadoknadu neisplaćenih plata za period od oktobra 2003. do juna 2014. godine kao zaposleni u DP ,,Auto Priština“. Pošto je njegov zahtev odbijen sa obrazloženjem da je isti zastareo, podnosilac zahteva je podneo tužbu pri Posebnoj komori Vrhovnog suda, protiv Kosovske agencije za privatizaciju i DP „Auto Priština“, kojom je tražio da mu se prizna pravo na naknadu za neisplaćene plate za gore pomenuti period. Dana 15. novembra 2021. godine, Posebna komora Vrhovnog suda je presudom usvojila tužbeni zahtev podnosioca i odlučila da ne zakaže raspravu. Protiv presude Posebne komore Vrhovnog suda, Organ za likvidaciju Kosovske agencije za privatizaciju je uložio žalbu Žalbenom veću Posebne komore Vrhovnog suda zbog pogrešne ocene činjeničnog i pravnog stanja, na koju je podnosilac zahteva zatim podneo odgovor na žalbu. Dana 26. oktobra 2023. godine, Žalbeno veće Posebne komore Vrhovnog suda je presudom ocenilo žalbu Organa za likvidaciju Kosovske agencije za privatizaciju osnovanom i preinačilo prvostepenu presudu, na taj način što je odbilo tužbeni zahtev podnosioca, iz razloga sto je prema odredbama Zakona br. 04/L-077 o obligacionim odnosima njegov zahtev zastareo. Takođe, gore navedenom presudom, Žalbeno veće Posebne komore Vrhovnog suda je odlučilo da ne održi ročište za raspravu. Dalje, u presudi se pojašnjava da je podnosilac u svom zahtevu podnetom Sudu tvrdio da je osporenom odlukom povređeno njegovo pravo zagarantovano članom 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] Ustava, kao rezultat pogrešne primene zakona, što se u osnovi tiče (i) neobrazloženja sudske odluke; i (ii) neodržavanja saslušanja. Ocenjujući navode podnosioca zahteva, Sud je prvo razradio načela svoje sudske prakse i Evropskog suda za ljudska prava u vezi sa obrazloženom sudskom odlukom i održavanjem ročišta, a zatim je iste primenio na okolnosti konkretnog slučaja. Prvo, u vezi navoda podnosioca zahteva o povredi prava na pravično i nepristrasno suđenje zbog neobrazloženja sudske odluke, Sud je našao da gore pomenutom presudom, Žalbeno veće Posebne komore Vrhovnog suda nije dovoljno razradio kako je nastupila zastarelost i za poslednje 3 (tri) godine pre podnošenja tužbe, odnosno za godine 2011-2014. U ovom aspektu, Sud je utvrdio da je Žalbeno veće Posebne komore Vrhovnog suda Kosova ponudio opšti zaključak i nedovoljno obrazloženje u vezi zastarelosti tužbenog zahteva podnosioca, odnosno nedostavljanje bilo kakvih dokaza o prestanku zastarelosti i nevažnosti spiska od 12. septembra 2014. godine, dokaz koje je u drugim slučajevima sličnim onima kod podnosilaca zahteva Posebna komora Vrhovnog suda Kosova prihvatila kao važeći. Drugo, u vezi sa navodom podnosioca zahteva za neodržavanje ročišta, Sud je, primenjujući načela koje proizilaze iz svoje sudske prakse i prakse Evropskog suda za ljudska prava, naglasio da je u načelu održavanje ročišta najmanje u jednoj od sudskih instanci ustavna obaveza, a dok su izuzeci od ovog načela mogući, okolnosti konkretnog slučaja se ne poklapaju sa mogućnošću ovog izuzetka, pa samim tim, prema pojašnjenjima datim u presudi, nisu postojale okolnosti koje bi mogle opravdati nedostatak ročišta. Kao posledica toga i na osnovu pojašnjenja datih u objavljenoj presudi, Sud je našao da je osporenom presudom Žalbenog veća Posebne komore Vrhovnog suda Kosova, kao rezultat neobrazloženja sudske odluke i neodržavanja ročišta, podnosiocu zahteva povređeno pravo na pravično i nepristrasno suđenje, zagarantovano članom 31. Ustava u vezi sa članom 6. (Pravo na pravično suđenje) Evropske konvencije o ljudskim pravima.

Saopštenje vezano za presudu možete pročitati klikom ovde

Dok, ceo tekst presude i rezime na dva službena jezika Republike Kosova i na engleskom jeziku možete pročitati klikom ovde

2. KI190/22
Podnosilac: Ramiz Isaku
Objavljeno dana: 19. septembar 2024. godine
Zahtev za ocenu ustavnosti presude [AC-I-21-0642] Žalbenog veća Posebne komore Vrhovnog suda Republike Kosova od 31. avgusta 2022. godine

Sud je ocenio ustavnost presude [AC-I-21-0642] Žalbenog veća Posebne komore Vrhovnog suda Kosova od 31. avgusta 2022. godine. Početno, presuda objašnjava da se okolnosti konkretnog slučaja vežu sa zahtevom podnosioca zahteva, dostavljenog Organu za likvidaciju Kosovske agencije za privatizaciju, za nadoknadu neisplaćenih plata za period avgust 2003. – maj 2004. godine, kao bivši radnik DP-a „Industrija Duvana“. Organ za likvidaciju Kosovske agencije za privatizaciju je 10 marta 2014. godine odbio zahtev podnosioca zahteva, sa obrazloženjem da je isti zastareo. Podnosilac zahteva je podneo tužbu Posebnoj komori Vrhovnog suda Kosova, protiv Kosovske agencije za privatizaciju i DP „Industrija Duvana“, kojom je tražio da mu se prizna pravo na naknadu za neisplaćene plate za gore pomenuti period. Dana 6. septembra 2021. godine, Žalbeno veće Posebne komore Vrhovnog suda Kosova je presudom odbio tužbeni zahtev podnosioca zahteva, dok je ovu odluku potvrdilo Žalbeno veće Posebne komore Vrhovnog suda Kosova dana 31. avgusta 2022. godine. Dalje, podnosilac zahteva je podneo predlog za pokretanje zahteva za zaštitu zakonitosti Kancelariji Glavnog državnog tužioca, protiv odluka nižestepenih sudova, koji je zahtev odbijen 4. oktobra 2022. godine od strane Glavnog državnog tužioca. Presuda u nastavku pojašnjava da je podnosilac zahteva u svom zahtevu podnetom Sudu naveo da mu je osporenom presudom Žalbenog veća Posebne komore Vrhovnog suda Kosova, povređeno pravo zagarantovano članom 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] Ustava zbog povrede pravne sigurnosti, kao rezultat kontradiktornih odluka ili divergencije u sudskoj praksi Posebne komore Vrhovnog suda Kosova. Podnosilac zahteva je pred Sudom u osnovi naveo da redovni sudovi nisu uspeli da odluče na isti način za ista činjenična i pravna pitanja, pozivajući se na slučajeve bivših radnika DP „Industrija Duvana“. U prilog svojih navoda, podnosilac zahteva je podneo Sudu ukupno dvadeset (20) odluka redovnih sudova, odnosno deset (10) odluka Specijalizovanog veća Posebne komore Vrhovnog suda Kosova i deset (10) odluka Žalbenog veća Posebne komore Vrhovnog suda Kosova, u kome su različito tumačene i primenjene odredbe Zakona o obligacionim odnosima iz 1978. godine i Zakona o udruženom radu iz 1976. godine, koje su se odnosile na rok i zastarelost. Sve gore navedene odluke koje je podnosilac zahteva dostavio opširno su razrađene u presudi. Sud je razmotrio sve navode podnosioca zahteva koje se odnose na povredu načela pravne sigurnosti kao rezultat kontradiktornih odluka Posebne komore Vrhovnog suda Kosova u primeni i tumačenju zakonskih odredbi koje su vezane za rok zastarelosti prema odredbama navedenih zakona. U tu svrhu, Sud je prvo razradio, a zatim primenio u okolnostima konkretnog slučaja (i) osnovna načela u vezi sa doslednošću sudske prakse, razvijene kroz sudsku praksu Evropskog suda za ljudska prava, koje su afirmisane i kroz sudsku praksu samog Suda; kao i (ii) odgovarajuće kriterijume na osnovu kojih ovi docnji procenjuju da li nedostatak doslednosti, odnosno divergencija u sudskoj praksi, predstavlja povredu načela pravne sigurnosti, odnosno povredu člana 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] Ustava u vezi sa članom 6. (Pravo na pravično suđenje) Evropske konvencije o ljudskim pravima, uključujući da li: (a) su divergencije u sudskoj praksi su „duboke i dugoročne“; (b) lokalni zakon utvrđuje mehanizme koji mogu da reše takve divergencije; i (c) da li su ti mehanizmi sprovedeni i sa kakvim dejstvom. U tom smislu, Sud je primetio da, za razliku od slučaja koji se razmatra, Žalbeno veće Posebne komore Vrhovnog suda Kosova u deset (10) gore navedenih predmeta koje je podneo sam podnosilac zahteva, a koji se odnose na naknadu plata za period 2003-2004 za bivše zaposlene u DP „Industrija Duvana“, utvrdio je da član 608 Zakona o udruženom radu nije primenljiv, smatrajući da je rok zastarelosti prekinut obaveštenjem Kosovske agencije za privatizaciju o zahtevima za naknadu. U vezi sa navodom podnosioca zahteva za povredu prava na pravično i nepristrasno suđenje, zbog divergencije u sudskoj praksi Posebne komore Vrhovnog suda Kosova, Sud je utvrdio da u okolnostima konkretnog slučaja, (i) postoje „duboke i dugoročne razlike“ u sudskoj praksi Žalbenog veća Posebne komore Vrhovnog suda Kosova; da (ii) postoje mehanizmi Žalbenog veća Posebne komore Vrhovnog suda Kosova za usklađivanje ove prakse; i da (iii) ovaj postojeći mehanizam, na osnovu spisa predmeta, proizilazi da nije korišćen. Kao rezultat ovog nalaza, Sud je naglasio da su „duboke i dugoročne razlike“ u sudskoj praksi Posebne komore Vrhovnog suda Kosova, koje se odnose na nekorišćenje mehanizama utvrđenih zakonom i osmišljenih da obezbede odgovarajuću doslednost u praksi sudskih postupaka najvišeg suda u zemlji, dovele do povrede načela pravne sigurnosti i povrede prava podnosioca zahteva na pravično i nepristrasno suđenje. Sud je takođe naglasio da se ovaj nalaz odnosi samo na neefikasnu upotrebu mehanizama Posebne komore Vrhovnog suda Kosova kako bi se obezbedila neophodna doslednost sudske prakse u službi pravne sigurnosti i načela vladavine prava, sve dok ne prejudicira rezultat merituma slučaja i koji se vraća na ponovno odlučivanje relevantnom sudu.

Saopštenje vezano za presudu možete pročitati klikom ovde

Dok, ceo tekst presude i rezime na dva službena jezika Republike Kosova i na engleskom jeziku možete pročitati klikom ovde

3. KI103/24
Podnosilac: Sylejman Zeneli
Objavljeno dana: 24. septembar 2024.godine
Zahtev za ocenu ustavnosti presude [Rev. br. 485/2022] Vrhovnog suda Republike Kosova od 5. januara 2023. godine

Sud je ocenio ustavnost presude [Rev.nr.485/2022] Vrhovnog suda Republike Kosovo, od 5. januara 2023. godine. Okolnosti konkretnog slučaja povezane su sa radnim odnosom koji je podnosilac zahteva imao sa Limak Kosovo International Airport „Adem Jashari“ J.S.C, na radnom mestu menadžera obezbeđenja od 2002. godine. Na osnovu spisa predmeta, 2012. godine, „Limak Kosova“ je podnosiocu zahteva prekinuo radni odnos jer on navodno nije ispunjavao obaveze utvrđene u njegovom ugovoru o radu. Nakon što je podnosilac zahteva osporio ovu odluku, Osnovni sud je presudom usvojio tužbu podnosioca zahteva i naložio njegovo vraćanje na radno mesto i naknadu izgubljenih zarada. Ova presuda je potvrđena presudom Apelacionog suda i presudom Vrhovnog suda. Kao rezultat toga, prema navodima podnosioca zahteva, on je primio naknadu za izgubljene zarade do navršavanja godina starosti za penzionisanje, u 2017. godini. Međutim, s obzirom na to da je podnosilac zahteva, 2017. godine, navršio godine starosti za penzionisanje, isti je podneo drugu tužbu protiv „Limak Kosova“, kojom je tražio naknadu otpremnine u visini tri (3) plate pri odlasku u penziju i dve (2) jubilarne plate na osnovu Opšteg kolektivnog sporazuma, koji je bio na snazi od 1. januara 2015. do 31. decembra 2017. godine. Osnovni sud je presudom odbio kao neosnovanu tužbu podnosioca zahteva, sa sledećim obrazloženjem: (i) da mu ne sleduje jubilarna nagrada jer u vreme kada je isti navršio jubilarnu godinu, odnosno 2012. godine, Opšti kolektivni sporazum nije bio na snazi; a što se tiče (ii) naknade otpremnine pri penzionisanju, kao rezultat odlaska u penziju, podnosilac zahteva u trenutku penzionisanja nije bio u radnom odnosu kod „Limak Kosova“. Presuda Osnovnog suda je potvrđena presudom Apelacionog suda i osporenom presudom Vrhovnog suda. Podnosilac zahteva je pred Sudom osporio presudu [Rev. br. 485/2022] Vrhovnog suda od 5. januara 2023. godine koja se odnosila na drugu tužbu, odnosno na zahtev za naknadu otpremnine u visini (3) plate pri odlasku u penziju i dve (2) jubilarne plate, navodeći povredu svojih prava zagarantovanih članovima 7. [Vrednosti], 24. [Jednakost pred zakonom], 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje], 54. [Sudska zaštita prava] i 55. [Ograničenje prava i osnovnih sloboda] Ustava, kao i stavom 1. člana 6. [Pravo na pravnično suđenje] Evropske konvencije o ljudskim pravima. Prilikom ocene navoda podnosioca zahteva, Sud je na početku (i) izložio osnovna načela svoje sudske prakse i sudske prakse Evropskog suda za ljudska prava u pogledu pogrešnog i proizvoljnog tumačenja i primene zakona, prema kojima Ustavni sud može da ocenjuje tumačenje i primenu zakona od strane redovnih sudova samo izuzetno i to samo ako su ta tumačenja mogla rezultirati proizvoljnim ili očigledno nerazumnim zaključcima; a zatim (ii) primenio ista na okolnosti konkretnog slučaja. Prema objašnjenjima koja su data u presudi, u vezi sa odbijanjem tužbe podnosioca zahteva koja se odnosila na zahtev za naknadu otpremnine u visini tri (3) plate pri penzionisanju, Sud je primetio da se Vrhovni sud pozvao na član 53. (Nadoknada u slučaju penzionisanja) Opšteg kolektivnog sporazuma, kojim je utvrđeno da „zaposleni u trenutku penzionisanja uživa pravo na prateću isplatu u visini od tri (3) mesečnih plata koje je dobio u tri (3) zadnja meseca“ i ocenio da podnosiocu zahteva ne pripada to pravo jer on nije efektivno obavljao poslove i radne zadatke kod tuženog u poslednja tri meseca pre penzionisanja i nije ostvarivao mesečne prihode kod tuženog. S tim u vezi, Sud je ocenio da je stav 53. (Nadoknada u slučaju penzionisanja) Opšteg kolektivnog sporazuma, u okolnostima konkretnog slučaja protumačen izdvojeno, zanemarujući činjenicu da je podnosilac zahteva imao pravosnažnu odluku o vraćanju na radno mesto i da iz tog razloga isti nije mogao da radi efektivno kod podnosioca zahteva do dana svog penzionisanja. Kao rezultat toga, Sud je ocenio da je tumačenje člana 53. (Nadoknada u slučaju penzionisanja) Opšteg kolektivnog sporazuma od strane Vrhovnog suda, u okolnostima konkretnog slučaja, rezultiralo proizvoljnim zaključcima za podnosioca zahteva, u suprotnosti sa pravom na pravično suđenje, zagarantovanim članom 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] Ustava Republike Kosovo, u vezi sa članom 6. (Pravo na pravično suđenje) Evropske konvencije o ljudskim pravima. Što se pak tiče prava na isplatu dve (2) jubilarne plate, Sud je, na osnovu važećeg zakona i svoje sudske prakse u vezi sa takvim slučajevima, ocenio neosnovanim navode podnosioca zahteva o povredi prava na pravično suđenje kao rezultat nedosuđivanja jubilarnih plata, jer je, imajući u vidu da je on 2002. godine bio zaposlen kod „Limak Kosova“, jubilarna godina u njegovom slučaju navršena 2012. godine, u periodu kada na Kosovu nije postojao kolektivni sporazum.

Saopštenje vezano za presudu možete pročitati klikom ovde

Dok, ceo tekst presude i rezime na dva službena jezika Republike Kosova i na engleskom jeziku možete pročitati klikom ovde

4. KI177/22
Podnosilac: Pashk Bibaj
Objavljeno dana: 24. septembar 2024. godine
Zahtev za ocenu ustavnosti presude Žalbenog veća Posebne komore Vrhovnog suda Republike Kosova za pitanja koja se odnose na Kosovsku agenciju za privatizaciju [AC-II-21-0058] od 23.
maja 2022. godine

Sud je ocenio ustavnost presude [AC-II-21-0058] Žalbenog veća Posebne komore Vrhovnog suda za pitanja koja se odnose na Kosovsku agenciju za privatizaciju, od 23. maja 2022. godine. Presuda prvobitno objašnjava da se okolnosti konkretnog slučaja vežu sa činjenicom da su podnosilac zahteva i Poljoprivredna zadruga „A.D. Bec“ tokom 2001. godine, zaključili ugovor o kupoprodaji nepokretnosti u vlasništvu “A.D. Bec”, koji su registrovali u Opštinskom sudu u Peći, dana 14. marta 2002. godine. Dana 3. marta 2005. i 5. jula 2006. godine, Kosovska poverilačka agencija je podnela zahtev da se nepokretnosti ne upišu na ime podnosioca zahteva kod Katastarske kancelarije u Đakovici. Dana 28. aprila 2016. godine, Kosovska agencija za privatizaciju je podnela tužbu Osnovnom sudu u Đakovici, kojom je tražila poništenje ugovora o kupoprodaji i predaju nepokretnosti u posed Kosovske agencije za privatizaciju, sa obrazloženjem da je ugovor o kupoprodaji zaključen i overen u suprotnosti sa važećim zakonskim odredbama i u suprotnosti sa pravilima za prodaju imovine društvenih preduzeća. Podnosilac zahteva je u svom odgovoru na tužbu Kosovske agencije za privatizaciju, osporio tužbu u celosti, navodeći da je ugovor o kupoprodaji zaključen u skladu sa odredbama Zakona o obligacionim odnosima. Osnovni sud je, dana 2. avgusta 2019. godine, odlučio da odbije tužbu Kosovske agencije za privatizaciju kao neosnovanu, sa obrazloženjem da je podnosilac zahteva „kupac nepokretnosti koje su predmet ugovora“. Kosovska agencija za privatizaciju je, dana 16. septembra 2019. godine, izjavila žalbu Apelacionom sudu protiv presude Osnovnog suda, zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka. Dana 28. septembra 2021. godine, Apelacioni sud je prosledio spis predmeta Posebnoj komori Vrhovnog suda Kosova, smatrajući da je isti predmetno nadležan za odlučivanje o žalbi Kosovske agencije za privatizaciju. Iz spisa predmeta proizilazi da Apelacioni sud, prilikom dostavljanja spisa predmeta Posebnoj komori Vrhovnog suda (i) nije uvrstio odgovor podnosioca zahteva na žalbu Kosovske agencije za privatizaciju; i (ii) da podnosilac zahteva nije obavešten u vezi sa prenošenjem njegovog predmeta u Žalbeno veće Posebne komore Vrhovnog suda Kosova. Kao rezultat prenošenja predmeta u Žalbeno veće Posebne komore Vrhovnog suda Kosova, to veće je, nakon što je utvrdilo predmetnu nadležnost u odnosu na tužbu Kosovske agencije za privatizaciju, usvojilo žalbu Kosovske agencije za privatizaciju kao osnovanu i preinačilo presudu [C. br. 210/16] Osnovnog suda od 2. avgusta 2019. godine. Podnosilac zahteva je pred Sudom osporio gore navedenu presudu Žalbenog veća Posebne komore Vrhovnog suda, navodeći povredu svojih prava zaštićenih članom 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] u vezi sa članom 6. (Pravo na pravično suđenje) Evropske konvencije o ljudskim pravima i članom 32. [Pravo na pravno sredstvo] Ustava. Podnosilac zahteva je naveo da su mu ova prava povređena iz razloga što mu je, kao rezultat neobaveštavanja od strane sudskih instanci o prenošenju njegovog predmeta u Žalbeno veće Posebne komore Vrhovnog suda Kosova, (i) onemogućeno podnošenje dokaza u njegovu korist; i (ii) takođe, onemogućeno da traži održavanje rasprave pred ovom sudskom instancom. U tom smislu, Sud je ocenio navode podnosioca zahteva koji se odnose na načelo kontradiktornosti u sudskom postupku i njegovo pravo na saslušanje, kao sastavni deo prava na pravično i nepristrasno suđenje, zagarantovanog stavom 1. člana 31. Ustava u vezi sa stavom 1. člana 6. Evropske konvencije o ljudskim pravima. Shodno tome, Sud je objasnio da se fokusirao na navod podnosioca zahteva o pravu da se traži održavanje rasprave pred Žalbenim većem Posebne komore Vrhovnog suda Kosova, koja je omogućena odredbama Zakona o Posebnoj komori Vrhovnog suda Kosova.
Prilikom ocene navoda podnosioca zahteva, Sud je najpre izložio načela svoje sudske prakse i sudske prakse Evropskog suda za ljudska prava u vezi načelom kontradiktornosti i pravom da se traži održavanje rasprave, a zatim primenio ista na okolnosti konkretnog slučaja. Na osnovu toga, Sud je u nastavku ocenio: (i) da na osnovu člana 69. (Usmeni žalbeni postupak) važećeg Zakona o Posebnoj komori Vrhovnog suda Kosova, podnosilac zahteva ima pravo da podnese Žalbenom veću zahtev za održavanje rasprave, na kojoj isti u smislu i u kontekstu načela kontradiktornosti ima pravo da iznese svoje argumente i dokaze koji se odnose na tužbeni zahtev Kosovske agencije za privatizaciju; (ii) međutim, takav zahtev je podnosiocu zahteva onemogućen jer ga o prenošenju njegovog predmeta iz Apelacionog suda u Žalbeno veće Posebne komore Vrhovnog suda Kosova, nije obavestio ni Apelacioni sud, niti Žalbeno veće. Prema objašnjenjima koja su data u objavljenoj presudi, Sud je utvrdio da je osporenom presudom Žalbenog veća Posebne komore Vrhovnog suda Kosova, kao rezultat uskraćivanja prava na podnošenje zahteva za održavanje rasprave, podnosiocu zahteva povređeno pravo na pravično i nepristrasno suđenje, zagarantovano članom 31. Ustava u vezi sa članom 6. Evropske konvencije o ljudskim pravima. Na osnovu ovog utvrđenja, Sud je naglasio da Žalbeno veće Posebne komore Vrhovnog suda Kosova, u postupku ponovljenog odlučivanja i u smislu njegovog prava na saslušanje, treba da omogući podnosiocu zahteva iznošenje svih argumenata koji se tiču pravnih i činjeničnih pitanja, uključujući i pružanje mogućnosti za podnošenje novih dokaza.

Saopštenje vezano za presudu možete pročitati klikom ovde

Dok, ceo tekst presude i rezime na dva službena jezika Republike Kosova i na engleskom jeziku možete pročitati klikom ovde

Rešenja o neprihvatljivosti
_____________________________
II.
U deset (10) rešenja o neprihvatljivosti koje je objavio Sud, docnji je utvrdio da su zahtevi podnosilaca zahteva neprihvatljivi na osnovu stava 7 člana 113. [Jurisdikcija i ovlašćene strane] Ustava, člana 48. (Tačnost podneska) Zakona, stava (2) pravila 34. (Kriterijumi prihvatljivosti) Poslovnika jer (i) navodi podnosilaca zahteva spadaju u kategoriji četvrtog stepena; (ii) odražavaju navode sa „očiglednim nedostatkom povrede“, i/ ili (iii) isti su „nepotkrepljeni ili neobrazloženi“.

5. KI67/23
Podnosilac: Ejup Koci
Objavljeno dana: 5. septembar 2024. godine
Zahtev za ocenu ustavnosti rešenja [C. br. 84/2022] Osnovnog suda u Mitrovici, od 23. novembra 2022. godine