Objavljene odluke tokom jula 2024. godine
09.08.2024Tokom jula 2024. godine, u Ustavnom sudu:
• razmotreno je trideset i sedam (37) slučaja;
• donete su odluke za trideset i jedan (31) slučaja:
• objavljeno su trideset i dve (23) odluke;
Tokom ovog perioda na veb stranici Suda je objavljeno (i) devet (9) presuda; (ii) dvadeset i jedan (21) rešenja o neprihvatljivosti; i (iii) dve (2) odluke.
Presude
_________________________
I.
1. KO157/23
Podnosilac: Vlora Dumoshi i jedanaest (11) drugih poslanika
Objavljeno dana: 1. jul 2024. godine
Zahtev za ocenu ustavnosti Odluke br. 08-V-583 Skupstine Republike Kosova o razrešenju članice Odbora Tela za razmatranje nabavki od 13. jula 2023. godine
Sud je ocenio ustavnost odluke [br. 08-V-583] Skupštine Republike Kosovo od 13. jula 2023. godine za razrešenje članice Odbora Tela za razmatranje nabavki. Okolnosti konkretnog slučaja se odnose na razrešenje članice Odbora TRN-a osporenom odlukom. Kao što je pojašnjeno u presudi, razrešenju članice Odbora TRN-a je prethodila odluka [PSH. 397/409/22] Odbora TRN-a od 11. oktobra 2022. godine, kojom je ukinuto obaveštenje autoriteta za ugovaranje, odnosno Ministarstva zdravlja, o otkazivanju aktivnosti nabavke pod nazivom „Snabdevanje analognim insulinima sa esencijalne liste Lot 1 i Lot 3“. Gore pomenuta odluka Panela za razmatranje TRN-a je doneta jednoglasno, nakon žalbe dva (2) ekonomska operatera i nakon ispitivanja stručnosti relevantnog stručnjaka za nabavku, pojašnjavajući da se ukida obaveštenje o poništavanju aktivnosti nabavke Ministarstva zdravlja i da se predmet vraća na ponovno ocenjivanje. Gore navedena odluka Panela za razmatranje TRN-a je na zahtev Ministarstva zdravlja bila predmet ocene redovnih sudova, odnosno Osnovnog suda u Prištini i Apelacionog suda, koji su odbili tužbu, odnosno žalbu Ministarstva zdravlja kao nedozvoljenu. Kao posledica toga, Vlada Republike Kosovo je predložila razrešenje predsedavajuće Panela za razmatranje TRN-a, koja je donela pomenutu odluku, sa obrazloženjem o „kršenju profesionalne etike”. Ovaj predlog Vlade je razmotrila Komisija za budžet, rad i transfere Skupštine Republike Kosovo, koja je odlučila da preporuči Skupštini da ne usvoji, odnosno da odbije predlog Vladi Republike Kosovo za razrešenje članice Odbora TRN-a. Međutim, Skupština Republike Kosovo je na plenarnoj sednici od 13. jula 2023. godine, na osnovu predloga Vlade, osporenom odlukom razrešila članicu Odbora TRN-a. Podnosioci zahteva su pred Sudom osporili ustavnost ove odluke Skupštine, tvrdeći, između ostalog, da je doneta uz povredu nadzorne nadležnosti Skupštine, shodno odredbi stava 9. člana 65. [Nadležnosti Skupštine] i člana 142. [Nezavisne agencije] Ustava, u suštini, naglašavajući (i) nepostojanje pravnog osnova za relevantno razrešenje; (ii) povredu funkcionalne nezavisnosti TRN-a; (iii) uplitanje u nadležnost sudske vlasti da oceni zakonitost donošenje odluka TRN-a; i (iv) povredu osnovnih prava i sloboda razrešene članice TRN-a. Tvrdnje podnosilaca zahteva je osporila parlamentarna grupa Lëvizja VETËVENDOSJE!. U kontekstu principa koji proizilaze iz analize ustavnih načela, presuda prvo pojašnjava da Skupština svoju funkciju obavlja na osnovu, između ostalog, člana 4. [Oblik vladanja i podela vlasti] i člana 65. [Nadležnosti Skupštine] Ustava, uključujući ovlašćenje da (i) usvaja zakone, rezolucije i ostale opšte akte; i (ii) vrši nadzor Vlade i ostalih javnih institucija, koje, na osnovu Ustava i zakona, podnose izveštaj Skupštini. Prema pojašnjenjima datim u presudi, oba ova ovlašćenja čine suštinu ustavne funkcije Skupštine. S obzirom na ovo i na osnovu, između ostalog, članova 65. [Nadležnosti Skupštine] i 74. [Vršenje funkcije] Ustava, u kontekstu ustavne nadležnosti nadzora, Skupština je uslovljena vršenjem ove funkcije u skladu sa (i) ustavnim odredbama, uključujući one definisane članovima 3. [Jednakost pred zakonom], 4. [Oblik vladanja i podela vlasti] i 7. [Vrednosti] Ustava, respektivno; i (ii) ograničenjima i ovlašćenjima definisanim u zakonima usvojenim od strane same Skupštine u vezi sa javnim institucijama koje izveštavaju/su nadgledane od strane Skupštine. Prema pojašnjenjima datim u presudi, u kontekstu vršenja nadzorne funkcije Skupštine u vezi sa Nezavisnim agencijama osnovanim na osnovu člana 142. [Nezavisne Agencije] Ustava, u okviru kojih spada i TRN na osnovu svojih karakteristika prema zakonima koji se primenjuju na javne nabavke, ali i prema samom Zakonu br. 06/L-113 o organizaciji i funkcionisanju državne uprave i nezavisnih agencija, poseban značaj se pridaje nadzornim ograničenjima Skupštine na osnovu stava 9. člana 65. [Nadležnosti Skupštine] Ustava u vezi sa stavom 1 člana 142. [Nezavisne Agencije] Ustava i zakonima koji se odnose na javne nabavke u Republici Kosovo, koje je usvojila sama Skupština. Štaviše, na osnovu odredbi Zakona br. 04/L-042 o javnim nabavkama na Republici Kosovo i relevantnim izmenama i dopunama ovog zakona, između ostalog, (i) TRN je nezavisni organ razmatranja i obavlja autoritet, nadležnosti, funkcije i odgovornosti definisanih Zakonom o javnim nabavkama; i (ii) nijedno lice ili javni zvaničnik ne može da vrši ili da pokuša da vrši bilo koji politički ili nezakoniti pritisak na TRN ili njegovog radnika u vezi sa bilo kakvom odlukom. Dalje i prema datim pojašnjenjima, pomenuti Zakon definiše odnos TRN-a prema sudskoj i zakonodavnoj vlasti. U kontekstu prvog, važeći zakon utvrđuje da je zakonitost donošenja odluka TRN-a podvrgnuta sudskoj kontroli. Dok, u kontekstu drugog, važeći zakon definiše odnos između Skupštine i TRN-a, koji se odnosi na imenovanje članova TRN-a, obaveze izveštavanja i razrešenja članova TRN-a. U vezi sa ovim poslednjim, prema pojašnjenjima datim u presudi, uzimajući u obzir značaj funkcionalne nezavisnosti TRN-a, važeći zakoni tokom godina preciziraju da članovi TRN-a mogu da se razreše samo nakon što se razlozi razrešenja utvrđuju kroz odlučivanje sudova. dok izmenama i dopunama Zakona o javnim nabavkama u martu 2016. godine, izuzetno, definisana je i mogućnost da Vlada predloži Skupštini razrešenje predsednika ili člana TRN, „ako on/ postupa suprotno profesionalnoj etici u vezi sa svojim dužnostima“, osnova na kojoj je razrešena članica TRN-a u okolnostima konkretnog slučaja. Međutim, na osnovu pojašnjenja datih u presudi, ni Vlada ni Skupština nisu dali nikakvo opravdanje u vezi sa navodnim kršenjem „profesionalne etike“ članice TRN, na osnovu čega je dat predlog za njeno razrešenje. Komisija za budžet, rad i transfere Skupštine je ovoj potonjoj preporučila da ne usvoji Vladin predlog za razrešenje. Pored toga, Osnovni sud i Apelacioni sud su odbili kao nedozvoljene tužbu i žalbu Ministarstva zdravlja za poništavanje odluke TRN. Naime, na osnovu okolnosti slučaja, proizilazi da je članica TRN-a razrešena zbog svog odlučivanja u vezi sa donošenjem odluke TRN-a o ukidanju i vraćanju na ponovnu ocenu obaveštenja Ministarstva zdravlja o otkazivanju relevantne aktivnosti nabavke.
Prema pojašnjenjima datim u presudi i oslanjajući se na ustavne i pravne garancije, kao i na sudsku praksu Suda, uključujući i u kontekstu razrešenja članova institucija/agencija i/ili nezavisnih organa zbog donošenja odluka, Sud ističe da individualna nezavisnost i kolegijalnost članova TRN-a znači ne samo nezavisnost u odnosu na spoljne uticaje koje članovi TRN-a mogu imati, već i na uticaje organa koji ih je postavio u relevantne pozicije – u ovom slučaju Skupština. Ova nezavisnost oličava nameru da članovi nadležnih organa slobodno obavljaju svoje funkcije bez straha od posledica po vršenje svojih funkcija na osnovu ovlašćenja datih kroz važeće zakone. Ovo poslednje, koliko je relevantno za okolnosti slučaja, pravilno utvrđuje da (i) zakonitost donošenja odluka TRN-a podleže sudskoj kontroli; dok (ii) članovi TRN-a su suspendovani i/ili udaljeni sa funkcije, nakon podizanja optužnice ili pravosnažne sudske odluke, respektivno. Mogućnost razrešenja člana TRN-a zbog „profesionalne etike” se ne može formalno koristiti za opravdavanje razrešenja člana TRN-a, za odlučivanje u konkretnim slučajevima, ukoliko se ne argumentuje na uverljiv način povreda pravila „ profesionalne etike“, već za odlučivanje u konkretnim slučajevima. Takav presedan, na osnovu kojeg bi članovi TRN-a mogli biti razrešeni zbog donošenja odluka, duboko bi povredio funkcionalnu nezavisnost TRN-a i samu svrhu njegovog postojanja, u skladu sa odredbama važećih zakona. Na osnovu gore navedene razrade, Sud je jednoglasno odlučio: (i) jednoglasno da proglasi zahtev prihvatljivim; i (ii) sa osam (8) glasova za i jednim (1) protiv da odluka [br. 08-V-583] od 13. jula 2023. godine Skupštine Republike Kosovo za razrešenje člana Odbora TRN-a nije u saglasnosti sa stavom 9 člana 65. [Nadležnosti Skupštine] i stavom 1 člana 142 [Nezavisne Agencije] Ustava.
Saopštenje vezano za presudu možete pročitati klikom ovde
Dok, ceo tekst presude i rezime na dva službena jezika Republike Kosova i na engleskom jeziku možete pročitati klikom ovde
2. KI154/23
Podnosilac: Afrim Tafarshiku
Objavljeno dana: 12. jul 2024. godine
Zahtev za ocenu ustavnosti presude Apelacionog suda Republike Kosova [AC. Nr.8304/2021], od 20. februara 2023. godine
Sud je ocenio ustavnost presude Apelacionog suda Republike Kosovo [AC. br. 8304/2021] od 20. februara 2023. godine. Okolnosti konkretnog slučaja se odnose na zahtev podnosioca zahteva za priznavanje prava na naknadu od 3 (tri) jubilarne plate od strane Kosovske energetske korporacije, pošto je ova odbila zahtev podnosioca zahteva za priznavanje prava na naknadu gore navedenih plata. Osnovni sud je usvojio tužbeni zahtev podnosioca zahteva kao osnovan, a postupajući po žalbi Kosovske energetske korporacije, Apelacioni sud je preinačio presudu Osnovnog suda i odbio tužbu podnosioca zahteva kao neosnovanu. Na osnovu spisa predmeta, u žalbi koju je Apelacionom sudu podnela Kosovska energetska korporacija, podnosilac zahteva je podneo odgovor na žalbu. Međutim, Apelacioni sud istu nije razmotrio. Podnosilac zahteva je pred Sudom osporio gore pomenutu presudu Apelacionog suda, tvrdeći da su povređena njegova prava zagarantovana članovima 3. [Jednakost pred zakonom], 24. [Jednakost pred zakonom], 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje ], 32. [Pravo na pravno sredstvo] i 54. [Sudska zaštita prava] Ustava, u vezi sa članovima 6. (Pravo na pravično suđenje) i 13. (Pravo na delotvorni pravni lek) Evropske konvencije o ljudskim pravima , u suštini, zbog: (i) nerazmatranja njegovog odgovora na žalbu podnetu od suprotne strane i, kao posledica toga, povrede načela „jednakosti oružja“; (ii) pogrešne primene zakona; kao i (iii) nedostatka doslednosti, odnosno divergencija u sudskoj praksi Apelacionog suda vezanih sa sporovima u vezi sa jubilarnim platama. Prilikom razmatranja tužbenih navoda podnosioca zahteva, Sud je ocenio da su suštinski zahtevi podnosioca zahteva u okolnostima konkretnog slučaja povezani sa načelom „jednakosti oružja“ i načelom „kontradiktornosti“, kao rezultat ne razmatranja odgovora podnosioca žalbe od strane Apelacionog suda, na žalbu suprotne strane. Nakon toga, Sud je prvo razradio: (i) opšta načela u pogledu „jednakosti oružja“ i načelo procesne „konkurentnosti“, zagarantovanih Ustavom i Evropskom konvencijom o ljudskim pravima i relevantnom sudskom praksom Ustavnog suda i Evropskog suda za ljudska prava, a zatim je (ii) primenio iste u okolnostima konkretnog slučaja. Polazeći od ovih načela, Sud je najpre razjasnio da je odgovor na žalbu podnosilac zahteva podneo u zakonskom roku i ocenio da je Apelacioni sud, zbog nerazmatranja odgovora na žalbu, u presudi [AC. Br. 8304/2021] od 20. februara 2023. godine, propustio da garantuje primenu načela „jednakosti oružja“ i „načelo proceduralne kontradiktornosti“, jer je podnosilac zahteva doveden u znatno nepovoljniji položaj u odnosu na protivnu stranu, te je kao rezultat toga bio lišen mogućnosti da se realno i sadržajno suoči sa argumentima i tvrdnjama koje je iznela suprotna strana. Shodno tome, i kako je objašnjeno u objavljenoj presudi, Sud je našao da je presuda [AC. br. 8304/2021] Apelacionog suda Kosova, od 20. februara 2023. godine doneta je povredom ustavnih prava podnosioca zahteva, zagarantovanih stavom 1 člana 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] Ustava, u vezi sa stavom 1. člana 6. [Pravo na pravično suđenje] Evropske konvencije o ljudskim pravima. Sud je takođe istakao činjenicu da se njegov nalaz odnosi samo na procesne garancije koje se odnose na načelo „jednakosti oružja“ i načelo procesne „kontradiktornosti“, odnosno na nedostatak razmatranja odgovora na žalbu od strane Apelacionog suda, te da, ni na koji način se ne odnosi i ne prejudicira ishod predmeta u meritumu. Presuda je dopunjena i podudarnim mišljenjem.
Saopštenje vezano za presudu možete pročitati klikom ovde
Dok, ceo tekst presude i rezime na dva službena jezika Republike Kosova i na engleskom jeziku možete pročitati klikom ovde
3. KO114/23, KO192/23, KO227/23 i KO229/23
Podnosilac: Vrhovni sud Republike Kosova
Objavljeno dana: 17. jul 2024. godine
Zahtev za ocenu ustavnosti stava 2. člana 4, stava 4. člana 432. i stava 2. člana 438. Zakonika o krivičnom postupku Republike Kosovo br. 08/L-032
Sud je ocenio ustavnost stava 2 člana 4 (Ne Bis In Idem), stava 4 člana 432 (Razlozi za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti) i stava 2 člana 438 (Presuda o zahtevu za zaštitu zakonitosti) Zakonika o krivičnom postupku Republike Kosovo br. 08/L-032 (Zakonik o krivičnom postupku). Presudom je najpre razjašnjeno da je Vrhovni sud kao relevantni sud, na osnovu četiri (4) predmeta koji se nalaze na razmatranju pred njim, a odnose se na podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti protiv relevantnih odluka Apelacionog suda, odnosno (i) o ukidanju pritvora; (ii) o osporavanju dokaza i odbacivanju optužnice; i (iii) o okončanju krivičnog postupka, tražio ocenu ustavnosti gore navedenih odredbi Zakonika o krivičnom postupku, zbog sumnje da iste nisu u saglasnosti sa Ustavom, u suštini, zbog toga što bi na osnovu ovih odredbi, podnošenje vanrednog pravnog sredstva od strane državnog tužioca, moglo rezultirati donošenjem odluke Vrhovnog suda na štetu okrivljenog u suprotnosti sa načelom ne bis in idem. Vrhovni sud, između ostalog, pojašnjava, (i) da su prethodni zakonici o krivičnom postupku, u kontekstu pritvora, dozvoljavali korišćenje zahteva za zaštitu zakonitosti samo u pogledu određivanja i produžavanja pritvora, ali ne i u pogledu ukidanja pritvora, tim pre što je zahtev za zaštitu zakonitosti koji je podnet na štetu okrivljenih, ukoliko je usvojen kao osnovan, imao samo deklarativno dejstvo; a da za razliku od toga (ii) osporene odredbe trenutnog Zakonika o krivičnom postupku omogućavaju Vrhovnom sudu da odluči i na štetu okrivljenog ako je pravosnažna odluka “očigledno neprikladna ili zasnovana na ozbiljnog greški”. U presudi je najpre pojašnjeno da prema stavu 2. člana 438. (Presuda o zahtevu za zaštitu zakonitosti) Zakonika o krivičnom postupku, Vrhovni sud, kada oceni da je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet na štetu okrivljenog, osnovan, samo utvrđuje povredu zakona, bez uticaja po pravosnažnu odluku. Ovaj postupak važi kako za odluku Apelacionog suda koja se odnosi na ukidanje pritvora, tako i na pravosnažne odluke kojima je okončan krivični postupak ili odbijena optužnica. Shodno tome, izuzetno, na osnovu osporenih odredaba Zakonika o krivičnom postupku, Vrhovni sud, po zahtevu za zaštitu zakonitosti, može da odluči i na štetu okrivljenog, ako je osporena pravosnažna odluka “očigledno neprikladna ili zasnovana na ozbiljnoj greške”. U gore navedenom kontekstu, presuda pojašnjava opšta načela koja su ustanovljena sudskom praksom Evropskog suda za ljudska prava u pogledu načela ne bis in idem, koje je zagarantovano članom 34. [Pravo lica da mu se ne sudi dva puta za isto krivično delo] Ustava u vezi sa članom 4. (Pravo da se ne bude suđen ili kažnjen dvaput u istoj stvari) Protokola br. 7 Evropske konvencije o ljudskim pravima, prema kojima, u principu, se niko ne može goniti ili kazniti dva puta za isto krivično delo za koje je već bio “pravosnažno” oslobođen ili osuđen, osim ako se predmet ponovo otvori u skladu sa zakonom i krivičnim postupkom onda kada postoje nove ili novootkrivene činjenice ili je u ranijim postupcima bilo bitnih povreda. Prema sudskoj praksi Evropskog suda za ljudska prava, kako bi garancije koje se odnose na načelo ne bis in idem bile primenljive, moraju biti ispunjeni kumulativni kriterijumi, odnosno mora se oceniti (i) da li su oba postupka bila “krivične” prirode; i ako je to slučaj, (ii) da li su se oba postupka odnosila na isto delo za koje je lice “oslobođeno ili osuđeno” “pravosnažnom odlukom”. Prema pojašnjenjima koja su data, sudska praksa Evropskog suda za ljudska prava objašnjava karakteristike pravnih sredstava koja se mogu ulagati protiv pravosnažne odluke, kao i prirodu “pravosnažne odluke”. U vezi sa karakteristikama pravnog sredstva, gore navedena sudska praksa, između ostalog, utvrđuje da se prilikom ocene da li je određeno pravno sredstvo “redovno” ili “vanredno”, kao polazna tačka uzimaju domaće pravo i postupci, ali se ocena zasniva na karakteristikama odgovarajućeg pravnog sredstva, a ne samo na njegovom formalnom nazivu, odnosno da li je isto u skladu sa načelom pravne sigurnosti, uključujući i u kontekstu (i) ograničenog diskrecionog prava, takođe i u vremenskom aspektu, za korišćenje tog pravnog sredstva; i (ii) ravnoteže između stranaka u mogućnosti njegovog korišćenja. Što se pak tiče prirode “pravosnažne odluke”, gore navedena sudska praksa, između ostalog, utvrđuje (i) da “pravosnažna” odluka mora da obuhvata proglašavanje “nevinosti ili osude lica”; i (ii) da je odluka “pravosnažna” ako je stekla dejstvo presuđene stvari ili res judicata, odnosno ako je odluka neopoziva, što, između ostalog, znači da protiv te odluke ne postoji mogućnost podnošenja pravnih sredstava ili kada su stranke iscrpele ta sredstva ili su dozvolile da isteknu zakonom utvrđeni rokovi, a da ih nisu iskoristile. Prilikom primene ovih načela, presuda pojašnjava da se prema odredbama Zakonika o krivičnom postupku, pravno sredstvo zahtev za zaštitu zakonitosti (i) može podneti u roku od tri (3) meseca od dana dostavljanja pravosnažne odluke i da je samim tim očigledno ograničen na razuman vremenski period; i (ii) da je otvoren kako za okrivljenog, tako i za državno tužilaštvo, te (iii) da se može podneti u slučajevima povrede materijalnog i procesnog prava, ali ne i zbog pogrešnog ili nepotpunog utvrđivanja činjeničnog stanja. S druge strane, prema pojašnjenjima koja su data, ukoliko je korišćeno pravno sredstvo zahtev za zaštitu zakonitosti protiv pravosnažne odluke, isti krivični postupak se nastavlja do “pravosnažne” odluke Vrhovnog suda. Tačnije, odluka Vrhovnog suda po zahtevu za zaštitu zakonitosti predstavlja nastavak istog sudskog postupka i ne rezultira nužno drugim postupkom, odnosno novim krivičnim postupkom za potrebe člana 34. [Pravo lica da mu se ne sudi dva puta za isto krivično delo] Ustava u vezi sa članom 4. (Pravo da se ne bude suđen ili kažnjen dvaput u istoj stvari) Protokola br. 7 Evropske konvencije o ljudskim pravima. Kao rezultat toga, u takvim okolnostima, ne mogu se primeniti garancije utvrđene u članu 4. (Pravo da se ne bude suđen ili kažnjen dvaput u istoj stvari) Protokola br. 7 Evropske konvencije o ljudskim pravima u pogledu ponovnog otvaranja predmeta u kome je određeni pojedinac mogao biti osuđen ili pušten na slobodu “pravosnažnom odlukom”. Prema pojašnjenjima koja su data u presudi, za potrebe gore navedenih odredbi, Zakonik o krivičnom postupku je predvideo vanredno pravno sredstvo ponavljanja krivičnog postupka, koje, za razliku od pravnog sredstva zahtev za zaštitu zakonitosti, očigledno spada u delokrug primene člana 4. (Pravo da se ne bude suđen ili kažnjen dvaput u istoj stvari) Protokola br. 7 Evropske konvencije o ljudskim pravima. Pored toga, prema pojašnjenjima koja su data u presudi, potpuno je jasno da se član 4. (Pravo da se ne bude suđen ili kažnjen dvaput u istoj stvari) Protokola br. 7 Evropske konvencije o ljudskim pravima, ne primenjuje u odnosu na predmete pritvora zbog toga što se u tom postupku ne odlučuje o konačnom “puštanju na slobodu ili osudi” za krivično delo, pošto se isti odnosi samo na obezbeđivanje prisustva okrivljenih u krivičnom postupku koji je u toku.
(ii) mogućnost Vrhovnog suda da povodom zahteva za zaštitu zakonitosti koji je podneo državni tužilac, uključujući i protiv pravosnažne odluke o ukidanju pritvora, odluči i na štetu okrivljenog u slučaju da je pravosnažna odluka “očigledno neprikladna ili zasnovana na ozbiljnoj greški”
Sporno u vezi sa osporenim odredbama Zakonika o krivičnom postupku je da li, zahtevom za zaštitu zakonitosti, Vrhovni sud može odlučivati i na štetu okrivljenog, uključujući i u slučajevima pritvora. U ovom kontekstu, a što se tiče dejstva odlučivanja Vrhovnog suda povodom zahteva za zaštitu zakonitosti na štetu okrivljenih, presuda ponavlja da na osnovu stava 1. člana 438. (Presuda o zahtevu za zaštitu zakonitosti) Zakonika o krivičnom postupku, Vrhovni sud, kada utvrdi da je zahtev za zaštitu zakonitosti osnovan, odlučuje presudom kojom, uzimajući u obzir vrstu povrede, (i) preinačuje pravosnažnu odluku; (ii) u celosti ili delimično ukida odluku osnovnog suda i višeg suda i vraća predmet na ponovno suđenje; ili (iii) ograničava se samo na utvrđivanje povrede zakona, dok na osnovu stava 2. ovog člana, koji je i osporen pred Sudom, Vrhovni sud može izuzetno odlučiti i na štetu okrivljenog ako je pravosnažna odluka “očigledno neprikladna ili zasnovana na ozbiljnoj greški”. Sledom napred navedenog, presuda pojašnjava da se, u principu, u okolnostima u kojima oceni da je zahtev za zaštitu zakonitosti koji je podnet na štetu okrivljenog osnovan, Vrhovni sud ograničava samo na utvrđivanje povrede zakona, odnosno donosi deklarativnu odluku. S obzirom na navedeno i izuzetno, isti (i) preinačuje pravosnažnu odluku, ili (ii) u celosti ili delimično ukida odluku osnovnog suda i višeg suda i vraća predmet na ponovno suđenje na štetu okrivljenog, onda kada je odluka “očigledno neprikladna” ili „zasnovana na “ozbiljnoj greški”. Prema pojašnjenjima koja su data, okolnosti u kojima odlučivanje Vrhovnog suda može rezultirati dejstvom na štetu okrivljenog, obuhvataju veoma ozbiljne pravne, procesne ili materijalne povrede, koje dovode u pitanje celovitosti integriteta odlučivanja koje je rezultiralo pravosnažnom odlukom. Prema pojašnjenjima koja su data u presudi, svako odlučivanje Vrhovnog suda, uključujući i na osnovu pravnih mehanizama za osiguranje doslednosti u njegovoj sudskoj praksi, na štetu okrivljenog, mora biti u potpunom skladu sa izuzecima koje omogućava sudska praksa Evropskog suda za ljudska prava prema obavezama koje proističu iz člana 53. [Tumačenje odredbi ljudskih prava] Ustava i može biti podvrgnuto oceni Ustavnog suda, prema utvrđenjima stava 7. člana 113. [Jurisdikcija i ovlašćene strane] Ustava. Na kraju, a na osnovu sudske prakse Evropskog suda za ljudska prava, presuda stavlja naglasak na činjenicu da je Vrhovni sud, u slučaju kada povodom zahteva za zaštitu zakonitosti, izuzetno, utvrdi da je osporena odluka “očigledno neprikladna ili zasnovana na ozbiljnog greški’, dužan da pruži strankama sve procesne garancije zajamčene Ustavom i Evropskom konvencijom o ljudskim pravima. Sud je, jednoglasno, odlučio da proglasi zahtev prihvatljivim i utvrdio (i) jednoglasno, da formulacija “ili ukidanju” iz stava 4. člana 432. (Razlozi za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti) Zakonika o krivičnom postupku nije u suprotnosti sa članom 29. [Pravo na slobodu i sigurnost] Ustava u vezi sa članom 5. (Pravo na slobodu i bezbednost) Evropske konvencije o ljudskim pravima; (ii) jednoglasno, da stav 2. člana 4. (Ne Bis In Idem) Zakonika o krivičnom postupku nije u suprotnosti sa članom 34. [Pravo lica da mu se ne sudi dva puta za isto krivično delo] Ustava u vezi sa stavom 2. člana 4. (Pravo da se ne bude suđen ili kažnjen dvaput u istoj stvari) Protokola br. 7 Evropske konvencije o ljudskim pravima; i (iii) sa pet (5) glasova za i četiri (4) glasa protiv, da formulacija “osim ako je pravosnažna odluka očigledno neprikladna ili zasnovana na ozbiljnoj greški” stava 2. člana 438. (Presuda o zahtevu za zaštitu zakonitosti) Zakonika o krivičnom postupku, nije u suprotnosti sa članom 34. [Pravo lica da mu se ne sudi dva puta za isto krivično delo] Ustava u vezi sa stavom 2. člana 4. (Pravo da se ne bude suđen ili kažnjen dvaput u istoj stvari) Protokola br. 7 Evropske konvencije o ljudskim pravima.
Saopštenje vezano za presudu možete pročitati klikom ovde
Dok, ceo tekst presude i rezime na dva službena jezika Republike Kosova i na engleskom jeziku možete pročitati klikom ovde
4. KO232/23 i KO233/23
Podnosilac: Abelard Tahiri i deset (10) drugih poslanika; i KO233/23, Podnosilac: Besian Mustafa i deset (10) drugih poslanika
Objavljeno dana: 24. jul 2024. godine
Zahtev za ocenu ustavnosti Zakona br. 08/L-180 o izmenama i dopunama Zakona br. 06/L-048 o Nezavisnom nadzornom odboru za civilnu službu Kosova
Sud je ocenio ustavnost Zakona br. 08/L-180 o izmenama i dopunama Zakona br. 06/L-048 o Nezavisnom nadzornom odboru za civilnu službu Kosova. Presuda prvo pojašnjava da osporeni zakon menja i dopunjuje Zakon br. 06/L-048 o Nezavisnom nadzornom odboru za civilnu službu Kosova u četiri glavna aspekta. Prvo, menja sastav Nezavisnog nadzornog odbora sa 7 (sedam) na 15 (petnaest) članova, menjajući i/ili dopunjujući i aspekte koji se odnose na kriterijume i postupak za imenovanje članova Nezavisnog nadzornog odbora. Drugo, eliminiše aktualnu zakonsku odredbu koja garantuje imunitet u odlučivanju članovima Nezavisnog nadzornog odbora. Treće, ukida Nezavisnom nadzornom odboru nadležnost da odlučuje u vezi sa žalbama civilnih službenika i/ili kandidata za prijem u civilnu službu na višim rukovodećim pozicijama protiv odluka Vlade, odnosno onemogućava žalbe istih u Nezavisnom nadzornom odboru protiv odluka Vlade, ali garantujući im pravo na žalbu pred nadležnim sudom u upravnom sporu. Četvrto, za razliku od zakona na snazi o Nezavisnom nadzornom odboru, status izvršnosti odluka Saveta uslovljava ili nedostatkom žalbe pred nadležnim sudom ili u slučaju žalbe, donošenjem pravosnažne sudske odluke od strane nadležnog suda. Poslanici Skupštine koji su podneli zahtev osporavaju gore navedeni zakon, kako u pogledu sadržaja, tako i u pogledu procedure sprovođenja. Prema pojašnjenjima datim u presudi, (i) u smislu prvog, podnosioci zahteva, u suštini, navode da je procedura sprovođenja za usvajanje osporenog zakona u suprotnosti sa članom 77. (Razmatranje predloga zakona o izmeni i dopuni zakona) Poslovnika Skupštine; dok (ii) u smislu drugog, u suštini, navode da je osporeni zakon u suprotnosti sa članovima 24. [Jednakost pred zakonom], 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje], 32. [Pravo na pravno sredstvo], 53. [Tumačenje odredbi ljudskih prava], 55. [Ograničenje prava i osnovnih sloboda], 101. [Civilna služba] i 142. [Nezavisne Agencije] Ustava, između ostalog i u suštini, jer (i) krši osnovna prava i slobode civilnim službenicima višeg rukovodećeg nivoa, onemogućujući im žalbu pred Nezavisnim nadzornim odborom za razliku od drugih civilnih službenika i negirajući im sledstveno pravo na pravno sredstvo, štaviše, ukidajući u isto vreme, Nezavisnom nadzornom odboru ustavnu nadležnost da osigura poštovanje uredbi i načela koja regulišu civilnu službu prema odredbama člana 101. [Civilna služba] Ustava; (ii) krši nezavisnost u odlučivanju članovima Nezavisnog nadzornog odbora, eliminišući garancije za imunitet pri odlučivanju u suprotnosti sa članom 101. [Civilna služba] Ustava; i (iii) krši ustavne nadležnosti Nezavisnog nadzornog odbora, uključujući i prava stranaka na pravično i nepristrasno suđenje, uzimajući u obzir da se eliminiše efekat “izvršnosti” odluka Nezavisnog nadzornog odbora do donošenja pravosnažne odluke redovnih sudova. Navode podnosilaca zahteva, u principu, podržavaju Ombudsman i Nezavisni nadzorni odbor, dok ih protivargumentuje premijer Republike Kosovo i Parlamentarna grupa Lëvizja VETËVENDOSJE!. Prilikom ocene ustavnosti osporenog zakona, Sud je prvo i između ostalog razradio (i) osnovna ustavna načela u vezi sa Nezavisnim nadzornim odborom i njegovim odnosom sa izvršnom vlašću kako je navedeno u Poglavlju VI [Vlada Republike Kosovo] Ustava; (ii) osnovna ustavna načela koja se odnose na jednakost pred zakonom i pravo na delotvorno pravno sredstvo; i (iii) načela koja je uspostavio Sud kroz svoju već konsolidovanu sudsku praksu u vezi sa funkcijom i ovlašćenjima Nezavisnog nadzornog odbora koja proizilaze iz člana 101. [Civilna služba] Ustava, uključujući i nezavisnost u donošenju odluka njegovih članova, sa naglaskom, ali ne ograničavajući se na presude Suda u slučajevima: (a) KO171/18 u vezi sa ocenom ustavnosti Zakona br. 06/L-048 o Nezavisnom nadzornom odboru civilne službe Kosova; (b) KO127/21 u vezi sa ocenom ustavnosti odluke [br. 08-V-29] Skupštine Republike Kosovo od 30. juna 2021. godine o razrešenju pet (5) članova Nezavisnog odbora; i (c) KO216/22 i KO220/22 u vezi sa ocenom ustavnosti Zakona br. 08/L-197 o javnim službenicima. Prilikom primene gore navedenih načela u oceni ustavnosti osporenog zakona, u presudi se prvo navodi (i) da se članom 101. Ustava osniva Nezavisni nadzorni odbor za civilnu službu sa ustavnom nadležnošću da obezbedi poštovanje uredbi i načela koja regulišu civilnu službu u Republici Kosovo; (ii) da je sudska praksa Suda tokom godina razjasnila razliku između Nezavisnog nadzornog odbora i nezavisnih agencija osnovanih na osnovu člana 142. [Nezavisne agencije] Ustava, naglašavajući, u principu, da sve dok je osnivanje, uključujući i definisanje funkcije i nadležnosti nezavisnih agencija, u nadležnosti Skupštine, Nezavisni nadzorni odbor je organ ustanovljen Ustavom i njegove ustavne nadležnosti se ne mogu kršiti zakonima Skupštine; i (iii) sve dok Skupština ima punu nadležnost da kroz zakone precizira ulogu Odbora u vršenju svoje funkcije da obezbedi poštovanje uredbi i načela koja regulišu civilnu službu, ona mora poštovati nezavisnost i nadležnost Odbora prema ustavnim odredbama.
(i) ukidanje nadležnosti Nezavisnog nadzornog odbora da odlučuje u vezi sa odlukama Vlade koje se odnose na kandidate za prijem i civilne službenike na višim rukovodećim pozicijama
U presudi je prvo pojašnjeno da se članovima 2, 7. i 8. osporenog zakona, menjaju i dopunjuju članovi 6. (Funkcije Odbora), 16. (Razmatranje žalbi) i 19. (Procedura nadgledanja izbora civilnih službenika višeg rukovodećeg nivoa i rukovodećeg nivoa) osnovnog zakona, ukidajući nadležnost Nezavisnog nadzornog odbora za (i) razmatranje žalbi protiv odluka Vlade o izboru civilnih službenika na više rukovodeće pozicije; kao i (ii) nadzor postupka izbora civilnih službenika višeg rukovodećeg nivoa. Prema pojašnjenjima datim u presudi, gore navedeni članovi pokreću dva (2) ustavna pitanja, odnosno (i) ustavnu nadležnost Nezavisnog nadzornog odbora da obezbedi poštovanje uredbi i načela koja regulišu civilnu službu u Republici Kosovo; i (ii) jednakost pred zakonom u pogledu prava na pravno sredstvo u kontekstu kandidata za prijem i civilnih službenika višim rukovodećim pozicijama u odnosu na druge kategorije civilne službe. U kontekstu prvog pitanja, presuda ističe konsolidovanu sudsku praksu Suda, uključujući u (i) njegovoj presudi u slučaju KO171/18, u kojoj je razradio nadležnost Nezavisnog nadzornog odbora za obezbeđenje poštovanja pravila civilne službe za sve kategorije civilnih službenika, bez izuzetka; i (ii) njegovoj presudi u slučajevima KO216/22 i KO220/22, u kojoj je ocenjena ustavnost Zakona o javnim službenicima, a koji je, u kvalifikaciji civilne službe, obuhvatio i funkcionere, odnosno civilne službenike višeg rukovodećeg nivoa, i štaviše, isti u razradi prava na žalbu Nezavisnom nadzornom odboru, ne pravi razliku između kategorija civilnih službenika, omogućavajući svima pravo na podnošenje žalbe Nezavisnom nadzornom odboru na bilo kakvo činjenje ili nečinjenje organa, kojim se povređuju legitimna prava ili pravni interesi koji proističu iz radnog odnosa u civilnoj službi. Prema pojašnjenjima koja su data u presudi, Ustavom je utvrđena nadležnost Nezavisnog nadzornog odbora da obezbedi poštovanje uredbi i načela koja regulišu civilnu službu, a ta nadležnost se odnosi na sve kategorije koje, na osnovu zakona na snazi, spadaju u delokrug civilne službe. Štaviše, Nezavisni nadzorni odbor je institucija koja je ustanovljena u ustavnom poglavlju o Vladi Republike Kosovo, a osporeni zakon isključuje nadležnost Nezavisnog nadzornog odbora da odlučuje upravo vezano samo za odluke Vlade. Nadalje i u kontekstu drugog pitanja, presuda, u pogledu jednakosti pred zakonom i prava na pravno sredstvo, između ostalog, pojašnjava da na osnovu važećih zakona, kandidati za prijem i civilni službenici više rukovodeće kategorije, spadaju u definiciju civilne službe i kao takvi su u „relativno sličnim i/ili analognim“ pozicijama sa drugim kategorijama civilne službe. Shodno tome, razlike definisane u osporenom zakonu u kontekstu jednakosti pristupa pravnim sredstvima, odnosno pristupa oceni i odlučivanju Nezavisnog nadzornog odbora, rezultiraju „razlikom u tretmanu“, a koja, sve dok je „propisana zakonom“ i može težiti „legitimnom cilju“, nije „srazmerna“ cilju kojem se teži, jer, između ostalog, uprkos ustavnoj nadležnosti Nezavisnog nadzornog odbora da obezbedi poštovanje pravila civilne službe, a za razliku od svih drugih važećih zakona, uključujući i Zakon o javnim službenima, isključuje iz nadzora Nezavisnog nadzornog odbora samo gore navedenu kategoriju i to samo u odnosu na odlučivanje Vlade Republike Kosovo. Kao rezultat toga, a prema izlaganjima navedenim u presudi, Sud je utvrdio da članovi 2, 7. i 8. osporenog zakona, nisu u saglasnosti sa stavom 1. člana 24. [Jednakost pred zakonom] i članom 32. [Pravo na pravno sredstvo] u vezi sa stavom 2. člana 101. [Civilna služba] Ustava.
(ii) ukidanje imuniteta za odlučivanje članovima Nezavisnog nadzornog odbora
U presudi je najpre pojašnjeno da je članom 6. osporenog zakona u celini eliminisan stav 3. člana 11. (Mandat članova Odbora) osnovnog zakona i kojim je određeno da predsednik i članovi Odbora, u vezi donošenja odluka u okviru ustavnih i zakonskih funkcija Odbora, uživaju imunitet od krivičnog gonjenja, građanskih parnica ili razrešenja. U gore navedenom smislu, presuda ističe činjenicu da je nezavisnost odlučivanja članova Nezavisnog nadzornog odbora posebno razmotrena kroz dve presude Suda u slučajevima KO171/18 i KO127/21, respektivno. Sud je kroz dve presude, između ostalog, naglasio (i) da je ustavna nezavisnost Nezavisnog nadzornog odbora uslovljena nezavisnošću u odlučivanju njegovih članova; (ii) da ustavna nezavisnost Nezavisnog nadzornog odbora u vršenju funkcija definisanih Ustavom i zakonom, daje imunitet članovima Nezavisnog nadzornog odbora u pogledu odlučivanja u okviru ustavnih i zakonskih funkcija Nezavisnog nadzornog odbora od krivičnog gonjenja, građanskih parnica ili razrešenja, što im omogućava slobodu da samostalno i bez straha od posledica zbog vršenja svojih funkcija u odnosu na „iznete stavove, način glasanja ili odluke donete u toku rada“; (iii) uprkos činjenici da Skupština ima ustavnu nadležnost da nadgleda Nezavisni nadzorni odbor u skladu sa preciznim definicijama u Zakonu koji je usvojila sama Skupština, uključujući mogućnost razrešenja njegovih članova pod okolnostima navedenim u zakonu koji se primenjuje za Nezavisni nadzorni odbor, njegovi članovi se ne mogu razrešiti zbog odlučivanja. Prema pojašnjenjima datim u presudi, takva mogućnost, na osnovu koje bi članovi Nezavisnog nadzornog odbora mogli biti razrešeni zbog svog odlučivanja, duboko bi povredila funkcionalnu nezavisnost Nezavisnog nadzornog odbora i samu svrhu njegovog postojanja, prema odredbama člana 101. [Civilna služba] Ustava i važećih zakona. Pored toga, u presudi se ponavlja činjenica da zakonitost odluka Nezavisnog nadzornog odbora podleže kontroli sudske, a ne zakonodavne i/ili izvršne vlasti. Shodno tome, i prema pojašnjenjima datim u presudi, Sud je utvrdio da član 6. osporenog zakona nije u saglasnosti sa stavom 2. člana 101. [Civilna služba] Ustava.
(iii) lišavanje svih odluka Nezavisnog odbora njihove „izvršnosti” do donošenja pravosnažne odluke redovnih sudova
U presudi je najpre pojašnjeno da se članovima 9, 10. i 11. osporenog zakona, menjaju i dopunjuju članovi 21. (Odluka Odbora), 22. (Pokretanje upravnog spora) i 23. (Procedura u slučaju neizvršenja odluke Odbora) osnovnog zakona, utvrdivši da odluke Nezavisnog nadzornog odbora nemaju status „izvršnosti“, odnosno utvrdivši da iste postaju „izvršne“ (i) tek nakon isteka rokova za žalbu pred redovnim sudovima; ili (ii) u slučaju žalbe, tek nakon što odluka redovnih sudova postane pravosnažna. U gore navedenom kontekstu, presuda razrađuje konsolidovanu sudsku praksu Suda, uključujući i u kontekstu individualnih zahteva i koji su, u suštini, ukazali na značaj „izvršnosti“ odluka Nezavisnog nadzornog odbora, uključujući i u kontekstu ustavnih garancija za pravično i nepristrasno suđenje i delotvornost pravnog sredstva. Na osnovu ove sudske prakse, Sud je dosledno i stalno precizirao da su odluke Nezavisnog nadzornog odbora, koji ima svojstvo „kvazi-suda“ u kontekstu obaveza koje proizilaze iz člana 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] Ustava u vezi sa članom 6. (Pravo na pravično suđenje) Evropske konvencije o ljudskim pravima, „konačne, obavezujuće i izvršne” odluke u upravnom postupku. U presudi se dalje ponavlja da Nezavisni nadzorni odbor ima punu nadležnost da odlučuje o pitanjima koje se odnose na obezbeđivanje poštovanja pravila civilne službe, dok ocena zakonitosti ovih odluka pripada redovnim sudovima, koji, na osnovu važećeg zakona o upravnim sporovima, imaju punu nadležnost da obustave izvršenje odluka Nezavisnog odbora izricanjem privremenih mera, kada su na osnovu ocene nadležnih sudova ispunjeni kriterijumi utvrđeni zakonom. Prema datim pojašnjenjima, ukidanje statusa „izvršnosti” odluka Nezavisnog odbora”, koliko sami sudovi nisu zabranili njihovo izvršenje prema odredbama važećih zakona, narušava delotvornost ustavne nadležnosti Nezavisnog nadzornog odbora da obezbedi poštovanje uredbi i načela koja regulišu civilnu službu Republike Kosovo prema odredbama člana 101. [Civilna služba] Ustava. Shodno tome i prema pojašnjenjima datim u presudi, Sud je utvrdio da članovi 9, 10. i 11. osporenog zakona nisu u saglasnosti sa stavom 1. člana 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] Ustava. Na kraju, presuda pojašnjava da na osnovu navoda podnosilaca zahteva proizilazi (i) da za postupak koji je vođen za usvajanje osporenog zakona nije argumentovano da je u suprotnosti sa Ustavom; i (ii) da za članove 3, 4. i 5. osporenog zakona, koji menjaju i dopunjuju članove 8. (Sastav Odbora), 9. (Kriterijumi za imenovanje članova Saveta) i 10. (Procedura imenovanja članova Odbora) osnovnog zakona, nije argumentovano da su u suprotnosti sa Ustavom.
Saopštenje vezano za presudu možete pročitati klikom ovde
Dok, ceo tekst presude i rezime na dva službena jezika Republike Kosova i na engleskom jeziku možete pročitati klikom ovde
5. KO46/23
Podnosilac: Abelard Tahiri i devet (9) drugih poslanika
Objavljeno dana: 29. jul 2024. godine
Zahtev za ocenu ustavnosti Zakona br. 08/L-121 o državnom birou za proveru i oduzimanje neopravdane imovine
Sud je ocenio ustavnost Zakona br. 08/L-121 o Državnom birou za proveru i oduzimanje neopravdane imovine. Presudom se prvo pojašnjava da se osporenim zakonom osniva Državni biro za proveru i oduzimanje neopravdane imovine (Državni biro), uključujući u pravni poredak Republike Kosovo i koncept građansko-pravnog oduzimanja neopravdane imovine, odnosno u suštini, oduzimanje imovine bez potrebe dokazivanja u krivičnom postupku da je predmetna imovina stečena izvršenjem krivičnog dela. U tu svrhu, osporenim zakonom je definisan postupak provere i oduzimanja imovine stečene na neopravdan način od strane službenih lica i trećih lica, odnosno svakog fizičkog ili pravnog lica na koje je preneta imovina službenog lica ili koje ima ili je moglo imati pravni interes u imovini stranaka u postupku. Prema odredbama osporenog zakona, proveri podleže imovina stečena na neopravdan način počev od 17. februara 2008. godine, a u principu, u roku od deset (10) godina od trenutka kada dotični službenici prestanu da obavljaju svoje funkcije, uz preciziranje da predmet provere imovine, izuzetno, može biti i imovina stečena po prestanku vršenja službene funkcije. Navedeni biro ima nadležnost da izvrši procenu imovinskog stanja svakog funkcionera u odnosu na zakonite prihode i u slučaju procene da postoji nesklad između prihoda i imovinskog stanja koje prelazi vrednost od dvadeset pet hiljada (25.000) evra, može predložiti obezbeđenje imovine putem privremene mere, a potom i oduzimanje iste nakon odgovarajuće sudske odluke. S obzirom na to da je postupak provere i oduzimanja neopravdane imovine nezavisan od krivičnog postupka, standard dokazivanja nije krivični standard „osnovane sumnje“, već građanski standard „procene verovatnoće“ i po kome se imovina kvalifikuje kao ne/opravdana, ako sud na osnovu dokaza „veruje da postoji veća verovatnoća da se nešto desi ili da se već desilo nego da do istog nije došlo“. Štaviše, i dok Državni biro ima početni teret argumentovanja da je imovina čije se oduzimanje predlaže, neopravdana, teret argumentovanja da je imovina zapravo opravdana pada na pojedinca. Takođe treba napomenuti da, iako Državni biro ima punu nadležnost da izvrši proveru i predlaže konfiskaciju imovine, sudovi su ti koji imaju nadležnost da odluče da li sporna imovina podleže oduzimanju ili ne. U presudi se takođe pojašnjava da se, za svrhe provere i predlaganja oduzimanja neopravdane imovine, osporenim zakonom osniva Državni biro, kojim rukovodi generalni direktor, na mandat od sedam (7) godina njega nadzire Nadzorna komisija sastavljena od (i) jednog sudije Vrhovnog suda koga imenuje predsednik Vrhovnog suda u svojstvu predsedavajućeg Komisije; (ii) generalnog revizora; (iii) direktora Agencije za sprečavanje korupcije; (iv) zamenika Ombudsmana; i (v) direktora Finansijske obaveštajne jedinice. Ova Komisija, koja odlučuje većinom članova u okviru kvoruma za odlučivanje od četiri (4) člana, ima punu nadzornu nadležnost nad svim funkcijama Državnog biroa, uključujući i usvajanje svih podzakonskih akata. Suština navoda podnosilaca odnosi se na povredu (i) principa vladavine prava i principa pravne sigurnosti kao suštinske vrednosti ustavnog poretka; i (ii) osnovnih prava i sloboda zagarantovanih Ustavom, uključujući primenjivim međunarodnim instrumentima. U suštini, podnosioci zahteva predstavljaju tri kategorije pitanja pred Sudom. Prvo, oni tvrde da mehanizmi uspostavljeni osporenim Zakonom o proveri i oduzimanju imovine ne sadrže dovoljne garancije za zaštitu osnovnih prava i sloboda, posebno u kontekstu (i) jednakosti pred zakonom, s obzirom na činjenicu da osporeni zakon pravi razliku između službenih lica i drugih građana Republike Kosovo i samih službenih lica koja su obavljala funkcije pre i posle 17. februara 2008. godine; (ii) proceduralnih garancija u vezi sa proverom i oduzimanjem imovine, uključujući pravo na pravično i nepristrasno suđenje, odnosno jednakost oružja, pretpostavku nevinosti, teret dokazivanja, pravo ne inkriminisati sebe i pravo na pravna sredstva; i (iii) imovinska prava subjekata provere. Drugo, tvrde da retroaktivna primena zakona, pored kršenja osnovnih prava i sloboda, povređuje i princip pravne sigurnosti i vrednosti Ustava. Treće, navode povredu nadležnosti Skupštine za nadzor nezavisnih agencija, iz razloga što je u okolnostima konkretnog slučaja nadzorna nadležnost Skupštine preneta na Nadzornu komisiju koju, štaviše, karakteriše ustavna nespojivost funkcija, sa naglaskom na zamenika Ombudsmana, uz naglašavanje nedostatka nezavisnosti Državnog biroa, uključujući i u kontekstu načina izbora njegovog generalnog direktora. Navodima podnosilaca zahteva protive se Ministarstvo pravde i Parlamentarna grupa Pokreta VETEVENDOSJE, u suštini, ističući da (i) osporeni zakon sadrži dovoljne procesne garancije za zaštitu osnovnih prava i sloboda i da je sadržaj istog pozitivno ocenjen Mišljenjima Venecijanske komisije; (ii) razlika između službenih lica i drugih građana Republike Kosovo, sledi legitimni cilj borbe protiv korupcije u javnom sektoru, štaviše, retroaktivna primena zakona nije u suprotnosti sa principom pravne sigurnosti; dok (iii) pojašnjavaju da se datum 17. februar 2008. godine takođe odnosi na „pravni promet imovine putem bankovnih transakcija“, i da za potrebe ovog zakona, predstavlja odlučujući dokaz u pogledu provere imovine; (iv) formiranje Nadzorne komisije ne utiče na nadzornu nadležnost Skupštine, štaviše, prenošenje nadležnosti za izbor generalnog direktora sa Skupštine na Nadzornu komisiju, kao mehanizam za deblokadu u slučaju da se postupak izbora direktora ne uspe u Skupštini, predstavlja rešenje koje je u skladu sa preporukama Venecijanske komisije. Sud je u svojoj presudi, odnosno, u smislu razrade koncepta građansko-pravnog oduzimanja neopravdane imovine zasnovanog na međunarodnom standardu i praksi zemalja koje sprovode građansko-pravno oduzimanje, prvo istakao značaj legitimnog cilja osporenog zakona za javni interes i borbu protiv korupcije u javnom sektoru. Rekavši to, u smislu ocene i razmatranja navoda podnosilaca zahteva, kao i protivargumenata zainteresovanih strana, u presudi se, između ostalog, takođe razrađuju i (i) opšta načela koja se odnose na koncept građansko-pravne konfiskacije neopravdane imovine prema međunarodnoj praksi; (ii) sudska praksa Evropskog suda za ljudska prava (ESLJP) koja se odnosi na konfiskaciju imovine i teret dokazivanja, uključujući u kontekstu „mešanja“ u imovinska prava pojedinaca, kao rezultat oduzimanja imovine u građanskom postupku; (iii) relevantne dokumente usvojene na nivou Ujedinjenih nacija, Evropske unije i Saveta Evrope, uključujući sva mišljenja Venecijanske komisije u vezi sa građansko-pravnom konfiskacijom imovine, sa naglaskom na aspekte koji se odnose na institucionalna uređenja i garancije za odgovorne komisije/agencije za građansko-pravno oduzimanje neopravdane imovine i pitanja koja se odnose na teret dokazivanja i retroaktivnu primenu zakona; i (iv) dva (2) Mišljenja Venecijanske komisije o Kosovu u vezi sa osporenim zakonom usvojena 17-18. juna 2022. godine, odnosno 16-17. decembra 2022. godine.
(i) Delokrug primene zakona – jednakost pred zakonom, pravna sigurnost i srazmernost retroaktivne primene zakona u odnosu na teret dokazivanja pojedinca
U presudi se najpre pojašnjava da se, u kontekstu delokruga primene, osporeni zakon u načelu primenjuje na imovinu stečenu na neopravdan način, tokom perioda vršenja funkcije javnih službenika od 17. februara 2008. godine i u roku od deset (10) godina od trenutka kada dotični subjekti prestaju da vrše njihove funkciju i da izuzetno predmet provere može biti i imovina stečena nakon perioda obavljanja javne funkcije, ali ne duže od pet (5) godina od prestanka javne funkcije službenog lica. Prema datim pojašnjenjima, ova uređenja, u suštini pokreću tri pitanja ustavnog nivoa, odnosno (a) princip jednakosti pred zakonom među građanima Republike Kosovo u svetlu činjenice da imovinskoj proveri podležu samo javni službenici i treća lica povezana sa njima, uključujući jednakost pred zakonom samih javnih službenika, imajući u vidu da verifikaciji podleže samo imovina stečena od strane javnih službenika posle 17. februara 2008. godine ; (b) načelo pravne sigurnosti u kontekstu retroaktivne primenjivosti osporenog zakona počev od 17. februara 2008. godine, uključujući i u odnosu na teret dokazivanja koji, nakon predloga Državnog biroa za oduzimanje imovine, retroaktivno pada na pojedinca; i (c) princip pravne sigurnosti u kontekstu „jasnoće“ i „predvidljivosti“ odredaba osporenog zakona, kojima se reguliše period provere neopravdane imovine za vreme vršenja i nakon prestanka funkcija dotičnih službenika. Ocene i nalazi Suda u vezi sa gore navedenim pitanjima će biti prikazani sažeto u nastavku.
(a) jednakost pred zakonom javnih službenika i trećih lica u odnosu na druge građane Republike u pogledu provere neopravdane imovine, uključujući pre i posle 17. februara 2008. godine
U kontekstu (ne)jednakog tretmana javnih službenika i trećih lica u odnosu na druge građane Republike povodom provere neopravdane imovine, uključujući pre i posle 17. februara 2008. godine, u presudi se, na osnovu sudske prakse Suda i ESLJP, prvo pojašnjava da se pomenute kategorije nalaze u „relativno sličnim i/ili analognim situacijama“ i da osporeni zakon ove kategorije tretira na različite načine, čime rezultira „razlikom u tretmanu“. S obzirom na navedeno, prema pojašnjenjima datim u presudi, ova „razlika u tretmanu“ ne rezultira povredom jednakosti pred zakonom jer sledi „legitimni cilj“ od javnog interesa i „proporcionalna“ je cilju kome se teži, između ostalog, zato što se, na osnovu javnog interesa borbe protiv korupcije u javnom sektoru, osporeni zakon fokusira na kategoriju građana koji su plaćeni iz državnog budžeta, odnosno od poreskih obveznika Republike Kosovo.
(b) retroaktivna primena zakona u odnosu na teret dokazivanja u vezi sa ne/opravdanošću imovine
U kontekstu retroaktivne primenjivosti osporenog zakona u odnosu na načelo pravne sigurnosti, u presudi se, na osnovu sudske prakse ESLJP, Mišljenja Venecijanske komisije koja se odnose na građanski sistem oduzimanja neopravdane imovine i sudske prakse drugih ustavnih sudova, pojašnjava da je, u principu, retroaktivna primena zakona u oblasti građanskog i upravnog prava izuzetno moguća, sve dok je u opštem javnom interesu i srazmerna je cilju kome se teži. Prema datim pojašnjenjima, retroaktivna primenjivost osporenog zakona u kontekstu provere neopravdane imovine, u javnom je interesu borbe protiv korupcije. Ovo poslednje čini neophodnim delovanje ne samo u budućnosti, već i adresiranja nezakonitog sticanja imovine u prošlosti, s tim što se u takvim okolnostima ne interveniše isključivo samo u prošlim događajima, već u činjenicama u kontinuitetu jer je vlasništvo nad nezakonito stečenom imovinom počelo u prošlosti, ali se nastavlja i dalje, dok očekivanje pojedinca da će moći da zadrži nezakonito stečenu imovinu ne teži u odnosu na javni interes u borbi protiv korupcije. S obzirom na ovo i prema datim pojašnjenjima, sporno je to da li je retroaktivna primena zakona u periodu dužem od petnaest (15) godina, odnosno od 17. februara 2008. godine, srazmerna osnovnim pravima i slobodama subjekata provere u kontekstu tereta dokazivanja i koja je, prema sudskoj praksi ESLJP, ali i mišljenjima Venecijanske komisije, neophodna u kontekstu razumnosti i/ili „objektivne mogućnosti“ pojedinca da obezbedi i predstavi potrebne dokaze u prilog argumentovanja opravdanosti imovine koja je predmet provere i/ili konfiskacije. Prema pojašnjenjima datim u presudi, sve dok se u predlaganju za oduzimanje imovine Državni biro podrži kroz obavezu saradnje svih javnih organa u Republici Kosovo, pojedinac snosi teret protivargumentovanja, odnosno dokazivanja opravdanosti imovine, pod okolnostima koje, osporeni zakon, za razliku od sličnih zakona u državama koje su usvojile sistem građanskopravnog oduzimanja imovine, ne sadrži nijednu garanciju za pojedinca da argumentuje „objektivnu nemogućnost“ raspolaganja dokazom tokom vremenskog perioda koji, u principu, prevazilazi rokove propisane važećim zakonima za održavanje/čuvanje podataka/registara i/ili pristup potrebnoj dokumentaciji/dokazima. Prema datim pojašnjenjima, oceniti srazmernost u kontekstu perioda retroaktivne primenjivosti osporenog zakona i tereta dokazivanja pojedinca koji se zasniva na proceni verovatnoće, odnosno prema definiciji zakona, u verovanju da „da postoji veća verovatnoća da se nešto desi ili da se već desilo nego da do istog nije došlo“, presuda, između ostalog, naglašava kontekst izgradnje države Republike Kosovo, uključujući usvajanje i karakteristike važećih zakona koji su relevantni za dokazivanje odnosa između zakonitih prihoda i stečene imovine u kontekstu (i) sistema poreza na lični dohodak; (ii) penzijskog sistema; (iii) zakonske obaveze za promet novca putem bankovnih transakcija; (iv) prijavljivanja imovine; i (v) oduzimanja imovine stečene krivičnim delom. Prema datim pojašnjenjima, u principu, proizilazi da važeći zakoni ne propisuju obaveze čuvanja podataka na period duži od deset (10) godina i koji prema tome prelazi period retroaktivne primene osporenog Zakona. Dakle, prema datim pojašnjenjima, i pored činjenice da osporeni zakon teži legitimnom cilju javnog interesa, isti, po oceni Suda, ne odražava razumnu ravnotežu između države i pojedinca, jer (i) period retroaktivne primene zakona, u principu, prelazi rokove propisane relevantnim primenjivim zakonima u kontekstu vođenja registara i/ili podataka, (ii) u okolnostima u kojima je cela državna uprava dužna da sarađuje sa Biroom, dok teret dokazivanja o opravdanosti sporne imovine pada na pojedinca, i (iii) koji nema koristi od razumne procesne garancije, na osnovu koje bi pred nadležnim sudom mogao da argumentuje „objektivnu nemogućnost” da obezbedi i/ ili predoči dokaze koji idu u prilog opravdanosti imovine koja je predmet provere i/ili oduzimanja. Sledstveno, Sud je utvrdio da tačka 2.1 stava 2 člana 2. (Delokrug primene) u vezi sa stavom 2 člana 34. (Rasprava u prvom stepenu) osporenog zakona, nije u saglasnosti sa stavom 1 člana 7. [Vrednosti] Ustava i stavovima 1 i 2 člana 46. [Zaštita imovine] Ustava u vezi sa članom 1. (Zaštita imovine) Protokola br. 1 Evropske konvencije o ljudskim pravima. Prema pojašnjenjima datim u ovoj presudi, u adresiranju gore navedene utvrđene povrede, kroz izmene i/ili dopune gore pomenute odredbe, Skupština mora da obezbedi da retroaktivna primena zakona bude uravnotežena i/ili proporcionalna teretu dokazivanja, ili (i) utvrđivanjem razumnih retroaktivnih perioda na osnovu analize i ocene primenljivih zakona Republike Kosovo, uključujući u kontekstu pristupa podacima koji su relevantni za dokazivanje ne/opravdanosti imovine; i/ili (ii) kroz utvrđivanje procesnih garancija u kontekstu tereta dokazivanja pojedinca, što bi omogućilo ovom poslednjem da argumentuje pred relevantnim sudovima u vezi sa „objektivnom nemogućnošću“ obezbeđivanja odgovarajućih dokaza.
(c) načelo pravne sigurnosti u kontekstu „jasnoće“ i „predvidljivosti“ odredaba osporenog zakona, koje regulišu period provere nepokretne imovine za vreme vršenja i nakon prestanka funkcija dotičnih službenika
U presudi se naglašava da, na osnovu sudske prakse ESLJP, proces provere i/ili konfiskacije imovine predstavlja „mešanje“ u imovinska prava pojedinca i, kao takvo, mora biti propisano zakonom i proporcionalno cilju kome se teži. U tom kontekstu, presuda takođe naglašava neophodnost „jasnoće“ i „predvidljivosti“ zakonskih odredbi koje mogu uticati na imovinska prava pojedinca, uključujući i u kontekstu okolnosti konkretnog slučaja, retroaktivno. Prema datim pojašnjenjima, osporenim zakonom je utvrđena mogućnost provere i/ili oduzimanja imovine stečene tokom vršenja funkcije, a izuzetno i nakon prestanka funkcije, što je po oceni Suda takođe u opštem interesu borbe protiv korupcije u javnom sektoru. Imajući u vidu da, prema datim pojašnjenjima, u kontekstu perioda u kome imovina može biti predmet njene provere i/ili oduzimanja, odnosne odredbe osporenog zakona, između ostalog, ne razjašnjavaju na precizan i predvidljiv način vremenske periode tokom kojih stečena imovina može biti predmet provere, uključujući vremenske periode u kojima se može pokrenuti postupak provere imovine kako za imovinu stečenu tokom vršenja funkcije tako i za imovinu stečenu nakon prestanka odgovarajuće funkcije. Prema datim pojašnjenjima, nedostatak takve jasnoće omogućava državnim organima, uključujući i Državnom birou, da po svom potpunom nahođenju tumače rokove utvrđene osporenim zakonom, kršeći pritom princip pravne sigurnosti i osnovna prava i slobode pojedinaca, uključujući i onemogućavajući njima da adekvatno regulišu svoje ponašanje i odgovarajuća očekivanja. Sledstveno, Sud je utvrdio da tačka 2.2 stava 2 člana 2. (Delokrug primene) u vezi sa stavom 3. člana 22. (Period provere imovine) osporenog zakona nije u saglasnosti sa stavom 1. člana 7. [Vrednosti] Ustava. Prema pojašnjenjima datim u ovoj presudi, u rešavanju ove povrede, Skupština, izmenama i/ili dopunom gore navedenih odredaba, mora da osigura da norme kojima se određuju vremenski periodi u kojima Državni biro može verifikovati imovinu stečenu tokom i nakon vršenja funkcije, uključujući i one unutar kojih se mogu pokrenuti istrage i odgovarajući postupci, moraju biti potpuno „jasne” i „predvidive”.
(ii) Proceduralne garancije u kontekstu provere i/ili oduzimanja neopravdane imovine
U presudi je pojašnjeno da osporeni Zakon, između ostalog, reguliše postupak provere i oduzimanja neopravdane imovine, uključujući prava i obaveze stranaka u postupku i ovlašćenja Državnog biroa, uključujući i u kontekstu (i) pokretanja postupka; (ii) prikupljanja informacija u svrhu provere; (iii) obaveze saradnje; (iv) postupaka pred redovnim sudovima; i (v) pravnih sredstava i sudske zaštite prava. Sva gore navedena pitanja su u presudi analizirana i pojašnjena u kontekstu garancija koje proizilaze iz članova 31 [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje], 32 [Pravo na pravno sredstvo], 36 [Pravo na privatnost] i 54 [Sudska zaštita prava] Ustava, ali i onih koje proizilaze iz sudske prakse ESLJP i mišljenja Venecijanske komisije, te u načelu utvrđuje da osporeni zakon u vezi sa drugim važećim zakonima, sadrže dovoljne procesne garancije za stranke u postupku. S tim u vezi, uzimajući u obzir formulaciju odredaba osporenog zakona, presuda stavlja naglasak na tri osnovna pitanja, i to (i) pravo da ne bude inkriminisan; (ii) pravo stranke da bude obaveštena o svim postupcima koji su sprovedeni u kontekstu provere imovine, uključujući u vezi sa uvođenjem mera bezbednosti u spornoj imovini; i (ii) princip pravne sigurnosti. U kontekstu prvog pitanja, odnosno obaveze saradnje u odnosu na pravo da ne bude inkriminisan, u presudi se, između ostalog, pojašnjava da je Državni biro osnovan kao Nezavisna agencija prema odredbi člana 142. [Nezavisne Agencije] Ustava, na osnovu kojeg je svaki organ, institucija ili drugi autoritet koji vrši legitimnu vlast u Republici Kosovo obavezan da sarađuje i odgovara na njihove zahteve tokom vršenja ovlašćenja, u skladu sa zakonom. Dakle, prema datim pojašnjenjima, nije sporna obaveza utvrđena osporenim zakonom u kontekstu saradnje organa javne vlasti sa Državnim biroom. S druge strane i u kontekstu obaveze saradnje pojedinaca, uključujući i stranke u postupku, presudom se, između ostalog, pojašnjava da je osporenim zakonom (i) utvrđena garancija na osnovu koje se za fizička lica, uključujući i subjekat provere, obaveza saradnje proteže u meri u kojoj „se ne krše pravo na privatnost i pravo na nesamooptuživanje“ i da je ocenjivanje takve proporcionalnosti u nadležnosti nadležnog suda; s tim što (ii) se posledica odbijanja saradnje, odnosno mogućnost krivične prijave za krivično delo „neizvršenje sudske odluke“, prema odredbama Krivičnog zakonika, ne proteže na fizičko lice, već samo na državne organe i/ili fizička i pravna lica sa javnim ovlašćenjima. U kontekstu drugog i trećeg pitanja, odnosno obaveze obaveštavanja stranke, uključujući i u vezi sa uvođenjem mera bezbednosti i principa pravne sigurnosti, u presudi se, između ostalog, ističe da (i) osporeni zakon, u načelu, pruža dovoljnu garanciju u okviru principa jednakosti oružja i kontradiktornosti, jer omogućava subjektu provere pristup primljenim i obrađenim informacijama, dok ograničenje u njihovom pristupu može utvrditi samo nadležni sud, odluku protiv koje dotični subjekat može podneti žalbu; (ii) na osnovu principa koji proizilaze iz sudske prakse ESLJP, strana mora biti obaveštena tokom celog procesa, uključujući i u kontekstu postupaka sprovedenih u vezi sa uvođenjem mera bezbednosti na spornu imovinu, kao i da je uvođenje mere bezbednosti bez prethodnog obaveštenja stranke, moguće samo izuzetno pod strogim garancijama koje proističu iz sudske prakse ESLJP; i (iii) uzimajući u obzir princip pravne sigurnosti, uključujući i obavezu da primenjive norme budu „jasne” i „predvidive”, prava i obaveze stranaka u postupku moraju biti utvrđene zakonom a ne podzakonskim aktima. U presudi se na kraju pojašnjava da ocena Suda da osporeni Zakon, u principu, pruža dovoljne procesne garancije za stranke u postupku, ne podrazumeva zakonitost i/ili ustavnost odluka Državnog biroa i/ili redovnih sudova. U presudi se stavlja naglasak na član 53 [Tumačenje Odredbi Ljudskih Prava] Ustava, uz podsećanje da su svi državni organi dužni da tumače osnovna prava i slobode u saglasnosti sa sudskom praksom ESLJP-a.
(iii) Nadzor Državnog biroa – prenošenje nadzora sa Skupštine na Nadzornu komisiju i ne/kompatibilnost ustavnih funkcija članova ove Komisije
U kontekstu institucionalne organizacije Državnog biroa, presuda se, između ostalog, fokusira na njegove tri glavne karakteristike, naime (a) status Državnog biroa u kontekstu pravnog poretka Republike Kosovo, uključujući činjenicu da je isti zasnovan na osnovu člana 142 [Nezavisne agencije] Ustava, ali da nadzor nad vršenjem njegovih funkcija nije u nadležnosti Skupštine Republike Kosovo, već Nadzorne komisije koju čine predstavnici nezavisnih institucija i/ili agencija; (b) sastav Nadzorne komisije, uključujući kompatibilnost ustavnih funkcija njegovih članova u odnosu na prirodu odgovornosti ove Komisije i nadležnosti Državnog biroa; i (c) način izbora generalnog direktora Državnog biroa.
(a) nadzorna nadležnost Skupštine u odnosu na status Državnog biroa
U kontekstu uspostavljanja Državnog biroa kao Nezavisne agencije, u presudi su naglašena ustavna načela koja se odnose na oblik vladanja i podelu vlasti, koja su razrađivana sudskom praksom tokom godina, naglašavajući da u okolnostima konkretnog slučaja, sporan je nadležni organ za nadzor Državnog biroa, odnosno ukoliko se utvrđivanjem vršenja nadzorne funkcije u Nezavisnoj komisiji, ugrožena je nadzorna nadležnost Skupštine u odnosu na Nezavisne agencije osnovane na osnovu člana 142 [Nezavisne agencije] Ustava. U presudi se primećuje da su nacrti osporenog zakona dva puta podvrgnuti ocenjivanju Venecijanske komisije, koja je, između ostalog, istakavši da bi izborom i razrešenjem generalnog direktora Državnog biroa mogla imati koristi spoljna komisija na nivou stručnjaka, kako bi se izbegla politizacija njegovog/njenog izbora u Skupštini, iznela je i alternativu formiranja pluralističkog organa upravljanja Državnog biroa sastavljenog od predstavnika nezavisnih institucija, dok je kroz drugo mišljenje utvrđivanje nadzorne nadležnosti u odnosu na Državni biro u nezavisnoj nadzornoj komisiji, ocenila kao „prikladno“ rešenje. Imajući to u vidu, prema pojašnjenjima datim u presudi, nadzorna nadležnost Skupštine u odnosu na javne institucije, regulisana je Ustavom, a u kontekstu nadzora Državnog biroa, relevantna je interakcija članova 65 [Nadležnosti Skupštine] i 142 [Nezavisne Agencije] Ustava. U gore navedenom kontekstu, presudom se pojašnjava da (i) shodno članu 142 [Nezavisne Agencije] Nezavisne agencije Republike Kosovo su one institucije koje je osnovala Skupština, na osnovu relevantnih zakona, koji regulišu osnivanje, funkcionisanje i njihova ovlašćenja, dok se ovom odredbom, neobavezno utvrđuje nadzorna nadležnost Skupštine u odnosu na ove agencije; a (ii) na osnovu člana 65 [Nadležnosti Skupštine] Ustava, Skupština vrši nadzor ostalih javnih institucija, koje, na osnovu Ustava i zakona, podnose izveštaj Skupštini. Prema datim pojašnjenima, dok, u principu, Skupština je ta koja vrši funkciju nadzora nad nezavisnim agencijama, Skupština, prema odredbama stava 9 gore navedenog člana, uključujući i na osnovu Zakona br. 06/L-113 o organizaciji i funkcionisanju Državne Uprave i Nezavisnih Agencija, je takođe nadležna da kroz relevantni zakon o osnivanju nezavisne agencije, nadzornu nadležnost odredi drugoj strukturi ili nadzornoj komisiji, kao što je slučaj u okolnostima osporenog zakona. Imajući u vidu da, u meri u kojoj Skupština odlučuje da nadzornu nadležnost dodeli drugom organu, poslednje navedeni mora biti u skladu sa ustavnim odredbama, uključujući i one koje se odnose na podelu i interakciju vlasti. Prema pojašnjenjima datim u presudi, a koja će biti sažeta u nastavku, sastav Nadzorne komisije Državnog biroa u kontekstu njegovih nadležnosti pokreće ustavna pitanja koja se odnose, između ostalog, na kompatibilnost ustavnih funkcija njegovih članova.
(b) sastav Nadzorne komisije u kontekstu kompatibilnosti ustavnih funkcija njegovih članova u odnosu na prirodu nadležnosti Državnog biroa
U presudi se podseća da je gore pomenuta Nadzorna komisija sastavljena od (i) jednog sudije Vrhovnog suda Kosova, koga imenuje predsednik Vrhovnog suda, koji je i predsedavajući Komisije; (ii) Generalni revizor Republike Kosovo; (iii) direktor Agencije za sprečavanje korupcije; (iv) jednog zamenika Ombudsmana koga imenuje Ombudsman; i (v) direktor finansijske obaveštajne jedinice. Nadležnosti Nadzorne komisije, shodno osporenom zakonu, su sveobuhvatne i uključuju ali ne ograničavajući se na (i) nadzor rada i aktivnosti Biroa; (ii) predlaganje imenovanja i razrešenja generalnog direktora, uključujući njegov/njen izbor; (iii) razmatranje izveštaja i vrednovanje radnog učinka generalnog direktora kao i nadzor sprovođenja njegovih/njenih nadležnosti; i (iv) usvajanje podzakonskih akata. U presudi se dalje pojašnjava da, zamenik Ombudsmana, generalni revizor i sudija su ustavne kategorije, i da su funkcije, nadležnosti, uključujući nespojivost/nekompatibilnost njegovih funkcija, utvrđuju Ustavom, uključujući primenljive zakone za svaku gore navedenu kategoriju. Prema pojašnjenjima datim u presudi, i u analizi ustavnih nadležnosti Ombudsmana, generalnog revizora i sudije, u odnosu na prirodu nadležnosti koja su im dodeljena u vršenju funkcija članova Nadzorne komisije Državnog biroa, uključujući u kontekstu principa proisteklih iz relevantnih mišljenja Venecijanske komisije i Konsultativnog veća evropskih sudija Saveta Evrope, Sud je ocenio da je vršenje nadležnosti u svojstvu članova Nadzorne komisije Državnog biroa, za zamenika Ombudsmana, generalnog revizora i sudiju Vrhovnog suda, nekompatibilno sa njihovim funkcijama i nadležnostima utvrđenim u relevantnim odredbama Ustava Republike Kosovo. Tačnije, što se tiče Ombudsmana, odnosno njegovog/njenog zamenika, u presudi se razrađuje ustavna i zakonska funkcija Ombudsmana, uključujući i prema konsolidovanoj sudskoj praksi Suda, sa naglaskom na nadzornu nadležnost koju ova institucija ima u pogledu zaštite prava i sloboda pojedinca od nezakonitih i nepravilnih radnji ili neradnji organa javne vlasti, uključujući i sam Državni biro, shodno odredbama člana 132 [Uloga i nadležnosti Ombudsmana] Ustava. Presuda takođe pojašnjava ulogu zamenika Ombudsmana u sklopu institucije Ombudsmana, uključujući i činjenicu da se na osnovu Zakona br. 05/L-109 o Ombudsmanu, istom se mogu dodeliti dodatne funkcije. S tim u vezi, u presudi se takođe ističe da se Ustav Republike Kosovo, odnosno njegov stav 3 člana 134 [Kvalifikacija, izbor i razrešenje Ombudsmana], posebno i identično se bavi nespojivošću funkcija Ombudsmana i njegovih/njenih zamenika, utvrđujući, između ostalog, da isti ne mogu sprovoditi političke, državne ili privatne profesionalne aktivnosti. Prema datim pojašnjenjima, uključivanje zamenika Ombudsmana u svojstvo člana Nadzorne komisije Državnog biroa, odnosno uloga odlučivanja i nadzora u državnoj instituciji koja će, između ostalog, biti nadležna za proveru neopravdano stečene imovine i predlaganje njegovog oduzimanja u građanskom postupku, što, između ostalog, prema sudskoj praksi ESLJP-a, pokreće suštinska ustavna pitanja, u balansiranju između javnog interesa i osnovnih prava i sloboda, pokreće ozbiljna pitanja kompatibilnosti sa ustavnim mandatom Ombudsmana da nadzire i štiti prava i slobode pojedinaca od nezakonitih i nepravilnih radnji ili neradnji javnih organa, uključujući i sam Državni biro. Naime, vršenje nadzorne nadležnosti Ombudsmana shodno odredbama člana 132 [Uloga i nadležnosti Ombudsmana] Ustava obuhvatilo bi javni organ u čije odlučivanje učestvuje i Ombudsman, odnosno njen/njegov zamenik. Kao posledica toga i uzimajući u obzir (i) nadzornu nadležnost Ombudsmana u odnosu na sve organe javne vlasti u kontekstu osnovnih prava i sloboda; i (ii) prirodu nadležnosti članova Nadzorne komisije Državnog biroa, u oceni Suda, učešće zamenika Ombudsmana u Nadzornoj komisiji, sa sveobuhvatnim nadležnostima odlučivanja u odnosu na Državni biro, narušilo bi ustavnu nezavisnost Ombudsmana da vrši nadzor nad Državnim biroom u kontekstu specifične ustavne nadležnosti u vezi sa zaštitom prava i sloboda pojedinca od nezakonitih i nepravilnih radnji ili neradnji javnih organa. Dalje i u kontekstu Generalnog revizora Republike Kosovo, u presudi se razrađuju ustavne i zakonske funkcije Generalnog revizora kao najviše institucije ekonomske i finansijske kontrole u Republici Kosovo, shodno odredbama člana 136 [Stalni Revizor Kosova] Ustava kao i nadležnost da vrši kontrolu ekonomske delatnosti javnih institucija i korišćenje i zaštitu javnih resursa od strane centralne i lokalne vlasti, shodno odredbama člana 137 [Nadležnosti Stalnog Revizora Kosova] Ustava. Prema datim pojašnjenima, nadležnost generalnog revizora da nadzire rad javnih organa i korišćenje javnih sredstava od njih ne zavisi od zakonskih odredaba niti od sastava tela za odlučivanje, jer se radi o pitanju koja je regulisana na ustavnom nivou i koje se primenjuje na sve javne organe u Republici Kosovo, bez izuzetka, a samim tim i na sam Državni biro. U tom kontekstu, u presudi se naglašava da bi odlučivanje generalnog revizora u svojstvu člana Nadzorne komisije u vezi sa budžetskim pitanjima Biroa ugrozilo ustavnu obavezu generalnog revizora da vrši kontrolu ekonomske delatnosti Državnog biroa, kako je utvrđeno članom 137 [Nadležnosti stalnog revizora Kosova] Ustava. Presuda podseća da je upravo uloga generalnog revizora kao najviše institucije ekonomske i finansijske kontrole u Republici Kosovo rezultirala preciznim odredbama važećeg zakona o generalnom revizoru, prema kojem, generalni revizor i njegovi zaposleni ne mogu obavljati nijednu drugu funkciju na bilo kom nivou javnog sektora. Kao posledica toga i imajući u vidu (i) nadzornu nadležnost generalnog revizora u odnosu na sve organe javne vlasti u kontekstu ekonomske i finansijske kontrole; i (ii) prirodu nadležnosti članova Nadzorne komisije Državnog biroa, uključujući i činjenicu da isti takođe vrše vrednovanje radnog učinka generalnog direktora, razmatranje njegovih/njenih izveštaja o radu, uključujući u kontekstu upravljanja budžetom Biroa, po oceni Suda, učešće generalnog revizora u Nadzornoj komisiji, sa sveobuhvatnim nadležnostima za donošenje odluka, uključujući vezano za finansijsko upravljanje, narušilo bi ustavnu nezavisnost glavnog revizora da nadzire Državni biro u kontekstu upravljanja i korišćenja javnih sredstava shodno odredbama člana 136 [Stalni revizor Kosova] i 137 [Nadležnosti stalnog revizora Kosova] Ustava. Na kraju i u vezi sa sudijom Vrhovnog suda, u svojstvu predsedavajućeg Nadzorne komisije Državnog biroa, u presudi se naglašavaju načela koja proističu iz Ustava u kontekstu podele i interakcije vlasti, kako je razrađena kroz sudsku praksu tokom godina, uključujući i nespojivost funkcija sudija sa drugim državnim funkcijama. Za potrebe ove analize, presuda takođe razrađuje, između ostalog, (i) međunarodna načela i standarde koji se odnose na nezavisnost i nepristrasnost sudijske funkcije i nespojivost vršenja drugih funkcija van pravosudnog sistema, uključujući Bangalorska načela usvojena na nivou Ujedinjenih nacija, preporuke Komiteta ministara Saveta Evrope, mišljenja Konsultativnog veća evropskih sudija i relevantna mišljenja Venecijanske komisije; (ii) komparativnu analizu ustava u kontekstu uređenja nespojivosti sudijske funkcije sa drugim državnim funkcijama; i (iii) sudsku praksu drugih ustavnih sudova u vezi sa tumačenjem nespojivosti sudijske funkcije.. Presuda, između ostalog, naglašava da Ustav Republike, utvrđuje obavljanje dodatnih državnih funkcija sudija Republike Kosovo u dva slučaja, odnosno funkcije (i) u Sudskom savetu Kosova; i (ii) u Centralnoj izbornoj komisiji. U svim drugim slučajevima, u svom članu 106 [Nespojivost Funkcija], Ustav, precizira da (i) Sudija ne može vršiti neku drugu funkciju u ostalim državnim organima „van sudstva“, ne sme biti uključen u političku ili neku drugu, zakonom zabranjenu, aktivnost; i (ii) Sudijama nije dozvoljeno da budu odgovorni za, ili vrše one funkcije koje, na bilo koji način, nisu u saglasnosti sa načelom nezavisnosti i nepristrasnosti sudijske funkcije. Prema datim pojašnjenima, dok gore navedena odredba, propisuje mogućnost dodatnih funkcija sudijama Republike Kosovo, na osnovu odredaba posebnih zakona i/ili procedura koje utvrđuje Sudski savet Kosova, Ustav propisuje sudijama jasnu zabranu vršenja bilo koje funkcije u ostalim državnim organima “van sudstva”. Prema pojašnjenima datim u presudi, takva formulacija u Ustavu, sadrži obavezu ocene nespojivosti sudijske funkcije sa funkcijom predsedavanja Nadzorne komisije jedne nezavisne institucije, odnosno Državnog biroa, uključujući u kontekstu nadležnosti ove Komisije i činjenice da li se Državni biro može smatrati državnom institucijom unutar sudstva za potrebe utvrđivanja kompatibilnosti funkcija. Prema pojašnjenima, i imajući u vidu, (i) institucionalnu prirodu Državnog biroa i odnos Biroa sa sudovima, odnosno sudskim vlastima; i (ii) prirodu nadležnosti koje vrši predsedavajući Nadzorne komisije Biroa, odnosno sudija Vrhovnog suda; i (iii) činjenicu da se Državni biro ne može kvalifikovati kao državna institucija unutar sudstva za potrebe formulisanja člana 106 [Nespojivost funkcija] Ustava, između ostalog, budući da odnos između Državnog biroa i sudske vlasti, shodno osporenom zakonu, je nadzorne prirode, odnosno odlučivanje Državnog biroa u kontekstu provere i predloga za oduzimanje imovine, uvek podleže kontroli i odlučivanja sudske vlasti, u oceni Suda, funkcija sudije Republike Kosovo nije kompatibilna sa predsedavanjem Nadzorne komisije Državnog biroa shodno odredbama člana 106 [Nespojivost Funkcija] Ustava. Prema pojašnjenjima datim u ovoj presudi, pri razmatranju gore navedenih pitanja, Skupština izmenama i/ili dopunama navedenih odredaba, u meri u kojoj se utvrdi da ne vrši sopstvenu nadzornu funkciju, mora da odredi sastav Nadzorne komisije Državnog biroa, na taj način da se ispoštuju sve neophodne garancije za nezavisnost ove institucije, istovremeno ne narušavajući ustavnih odredbi koje se odnose na nespojivost funkcija i/ili nadzornih nadležnosti nezavisnih ustavnih institucija.
(c) način izbora generalnog direktora Državnog biroa
U presudi se takođe razrađuje izbor Generalnog direktora Državnog biroa, koji se po odredbama osporenog zakona, bira od strane Skupštine, većinom glasova svih poslanika koji su prisutni i koji glasaju, ali da, ukoliko Skupština ne uspeva da bira direktora u dva kruga glasanja, nakon raspisivanja dva konkursa, nadležnost za izbor generalnog direktora prelazi na samu Nadzornu komisiju. Takvo uređenje, shodno datim pojašnjenima, u principu, pokreće dva sporna pitanja, odnosno (i) izbor generalnog direktora od strane Skupštine prostom većinom; i (ii) mehanizam za deblokadu prenosom ove nadležnosti na Nadzornu komisiju, u slučaju neuspeha izbora direktora u Skupštini. Shodno pojašnjenima datim u presudi, izbor generalnog direktora većinom glasova svih poslanika koji su prisutni i koji glasaju u Skupštini, nije u suprotnosti sa članom 65 [Nadležnosti Skupštine] i 80 [Usvajanje Zakona] Ustava. Shodno tome i imajući u vidu značaj funkcije generalnog direktora Državnog biroa, uključujući njegov/njen mandat od sedam (7) godina, presuda takođe podseća na stalnu preporuku Venecijanske komisije u njenim mišljenjima o Kosovu, ali i u drugim relevantnim mišljenjima u kontekstu izbora rukovodećih struktura agencija/komisija nadležnih za građansko-pravno oduzimanje imovine, da izbor Generalnog direktora bude dvotrećinskom (2/3) većinom poslanika. Sa druge strane, a u vezi sa mehanizmom deblokade izbora, odnosno prenosom nadležnosti izbora generalnog direktora na Nadzornu komisiju, u presudi se pojašnjava da način izbora nosilaca/članova nezavisnih agencija nije precizirano ustavnim odredbama, pa kao posledica toga, utvrđivanje načina izbora generalnog direktora Državnog biroa, na osnovu stava 1 člana 142 [Nezavisne Agencije] Ustava, je u nadležnosti Skupštine, uz podsećanje da u meri u kojoj nisu kršene ustavne norme, ocena izbora javnih politika koja je dovela do donošenja određenog zakona/odredbe nije u nadležnosti Suda.
Saopštenje vezano za presudu možete pročitati klikom ovde
Dok, ceo tekst presude i rezime na dva službena jezika Republike Kosova i na engleskom jeziku možete pročitati klikom ovde
6. KI172/23
Podnosilac: Rejhane Ceka, Fiknete Ceka, Lejlane Ceka i Sara Ceka
Objavljeno dana: 30. jul 2024. godine
Zahtev za ocenu ustavnosti rešenja Vrhovnog suda Kosova [Rev. br. 216/2023] od 19. juna 2023. godine u vezi sa presudom Apelacionog suda Kosova [Ac. br. 3023/2020] od 7. aprila 2023. godine
Sud je ocenio ustavnost rešenja [Rev. br. 216/2023] od 19. juna 2023. godine Vrhovnog suda Republike Kosovo u vezi sa presudom [Ac. br. 3023/2020] od 7. aprila 2023. godine Apelacionog suda Republike Kosovo. U presudi se na početku pojašnjava da su okolnosti konkretnog slučaja povezane sa tužbenim zahtevom podnositeljki zahteva i njihovih roditelja protiv Osiguravajućeg društva za naknadu materijalne i nematerijalne štete zbog smrti njihovog brata u saobraćajnoj nesreći, a koji je bio osiguran kod tog društva. Na početku, Osnovni sud je usvojio tužbeni zahtev podnositeljki zahteva i njihovih roditelja u odnosu na naknadu materijalne i nematerijalne štete, pri čemu je podnositeljkama zahteva pojedinačno, za nematerijalnu štetu, dosuđena naknada u iznosu od 8.000 € (osam hiljada evra), a svakom od roditelja naknada u iznosu od 10.000 € (deset hiljada evra). Kao rezultat žalbe Osiguravajućeg društva, Apelacioni sud je potvrdio naknadu za materijalnu i nematerijalnu štetu u odnosu na roditelje podnositeljki zahteva, te preinačio presudu Osnovnog suda na taj način što je za svaku od podnositeljki zahteva iznos od 8.000 € (osam hiljada evra) smanjio na 5.000 € (pet hiljada evra). Kao rezultat toga, podnositeljke zahteva su zajedno podnele reviziju protiv presude Apelacionog suda, koju je Vrhovni sud osporenim rešenjem odbacio kao nedozvoljenu, sa obrazloženjem da vrednost predmeta spora u pobijanom delu presude ne prelazi iznos od 3.000 € (tri hiljade evra) za svaku od njih i da je iste smatrao običnim ili prostim suparničarima, gde procesni položaj jednog od suparničara ne zavisi od procesnog položaja ostalih suparničara, tako da se i vrednost spora uzima posebno za svaku od njih. Podnositeljke zahteva su pred Sudom osporile gore navedeno rešenje Vrhovnog suda, navodeći povredu svojih prava zaštićenih članom 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] Ustava u vezi sa članom 6. Evropske konvencije o ljudskim pravima, članom 32. [Pravo na pravno sredstvo] i članom 54. [Sudska zaštita prava], kao i stavovima 3. i 5. člana 102. [Opšta načela sudskog sistema] Ustava. U suštini, podnositeljke zahteva su pred Sudom tvrdile da im je kao posledica odlučivanja Vrhovnog suda, povređeno (i) pravo na pravično i nepristrasno suđenje, zagarantovano članom 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] Ustava i članom 6. (Pravo na pravično suđenje) Evropske konvencije o ljudskim pravima, zbog toga što vrednost predmeta njihovog spora prelazi iznos od 3.000 € (tri hiljade evra), koji je utvrđen zakonskim odredbama Zakona o parničnom postupku, sa obrazloženjem da njihovi zahtevi u delu presude Apelacionog suda koji se pobija revizijom, čija vrednost je iznosila 3.000 € (tri hiljade evra) pojedinačno, nisu zasebni sporovi, već predstavljaju jedinstveni zahtev, između ostalog, zbog toga što su zasnovani na istom pravnom i činjeničnom osnovu i odnose se na jednog tuženog, a takođe sadrže i iste zahteve za sve tužioce. Na osnovu navedenog i ocene da li je pravo podnositeljki zahteva na pristup Vrhovnom sudu povređeno, Sud je (i) izložio opšta načela prava na pristup sudu koja su razvijena kroz sudsku praksu Evropskog suda za ljudska prava i afirmisana kroz sudsku praksu Ustavnog suda, uključujući i načela i kriterijume koje je razvio Evropski sud za ljudska prava i koji se odnose na ograničenje ratione valoris za pristup višestepenim sudovima, da bi (ii) nastavio sa primenom ovih načela i kriterijuma na okolnosti konkretnog slučaja. Presuda Suda se posebno poziva na načela i kriterijume koji su utvrđeni u predmetu Evropskog suda za ljudska prava Zubac protiv Hrvatske, u kojem je on razvio poseban test u smislu kriterijuma srazmernosti ograničenja pristupa višestepenim sudovima, kao rezultat praga ratione valoris. Prilikom primene kriterijuma koji se odnose na prag ratione valoris, Sud je u specifičnim okolnostima konkretnog slučaja, ocenio: (i) da li je pristup Vrhovnom sudu kao rezultat praga ratione valoris predstavljao ograničenje; (ii) da li je to ograničenje težilo legitimnom cilju; i (iii) da li je ograničenje bilo srazmerno i u smislu poslednje pomenutog u skladu sa testom koji je razvio Evropski sud za ljudska prava ocenio pitanja koja su se odnosila na (a) predvidljivost ograničenja pristupa sudu kao rezultat praga vrednosti predmeta spora u iznosu od 3.000 € (tri hiljade evra) utvrđenog stavom 2. člana 211. Zakona o parničnom postupku; (b) na to da li podnositeljke zahteva ili Vrhovni sud treba da snose posledice propusta učinjenih tokom postupka pred nižestepenim sudovima; i (c) da li je prilikom primene ovog ograničenja Vrhovni sud koristio “prekomerni formalizam” da bi završio svojim zaključkom u vezi sa srazmernošću ograničenja pristupa Vrhovnom sudu. U presudi je najpre naglašeno da nije sporna nadležnost Vrhovnog suda utvrđena zakonom da pre meritorne ocene revizije razmotri dozvoljenost revizije u smislu praga ratione valoris, na osnovu stava 2. člana 211. (bez naslova) Zakona o parničnom postupku. Nadalje, prilikom primene gore navedenih kriterijuma na okolnosti konkretnog slučaja, presuda takođe naglašava da je uzimajući u obzir samu suštinu nadležnosti i ovlašćenja Vrhovnog suda da presuđuje o pitanjima zakonitosti odluka koje su doneli nižestepeni sudovi kao viši sudski autoritet, prag ratione valoris (i) propisan zakonom; i (ii) sledi legitimni cilj koji služi poštovanju vladavine prava i valjanom sprovođenju pravde. Međutim, prilikom ocene da li je prag ratione valoris (iii) bio srazmeran legitimnom cilju, Sud je smatrao da se utvrđenje Vrhovnog suda u okolnostima konkretnog slučaja, na osnovu sudske prakse Evropskog suda za ljudska prava, kvalifikuje kao “prekomerni formalizam” u tumačenju i primeni zakona u kontekstu pristupa pravdi. Konkretnije, u presudi je pojašnjeno da je primarna dužnost Vrhovnog suda ta da relevantne odredbe Zakona o parničnom postupku koje se odnose na suparničarstvo i utvrđivanje vrednosti predmeta spora, razradi i primeni u celini, a ne na izolovan način, odnosno da primenu člana 211. ZPP-a u vezi sa članom 268. ZPP-a, nije trebalo da izvrši uz potpuno mimoilaženje člana 32. Zakona o parničnom postupku, koji precizira utvrđivanje vrednosti predmeta spora onda kada su predmetni tužbeni zahtevi zasnovani na istom činjeničnom i pravnom osnovu, zbog toga što je primena i/ili obrazloženje za njihovu neprimenu bilo odlučujuće za stranke i podnositeljke revizije. Shodno tome, Sud je utvrdio da ova radnja Vrhovnog suda nije bila srazmerna legitimnom cilju zakonskog praga ratione valoris u pogledu garantovanja prava na pristup višim sudovima. Sud je takođe istakao i činjenicu da to što je on utvrdio povredu stava 1. člana 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] Ustava u vezi sa stavom 1. člana 6. (Pravo na pravično suđenje) Evropske konvencije o ljudskim pravima, važi samo za specifične okolnosti konkretnog slučaja, čija ocena se vrši od slučaja do slučaja i odnosi samo na pravo na pristup sudu, odnosno Vrhovnom sudu, tako da ni na koji način ne prejudicira rezultat merituma slučaja.
Saopštenje vezano za presudu možete pročitati klikom ovde
Dok, ceo tekst presude i rezime na dva službena jezika Republike Kosova i na engleskom jeziku možete pročitati klikom ovde
7. KI04/23
Podnosilac: Avdyl Bajgora
Objavljeno dana: 30. jul 2024. godine
Zahtev za ocenu ustavnosti rešenja Vrhovnog suda Republike Kosova [Rev. nr. 43/2022], od 10. oktobra 2022. godine
Sud je ocenio ustavnost rešenja Vrhovnog suda Republike Kosovo [Rev. br. 43/2022] od 10. oktobra 2022. godine. Presudom je prvo razjašnjeno da je podnosilac podneo svoj prvi zahtev Sudu koji je registrovan pod brojem KI143/21 i kojim je osporavao rešenje [Rev. br. 558/2020] Vrhovnog suda od 22. februara 2021. godine, a koje se odnosilo na njegov tužbeni zahtev za naknadu tri (3) jubilarne plate od strane Kosovske energetske korporacije, iz razloga što je ista odbila njegov zahtev za priznavanje prava na gore navedenu naknadu. Osnovni sud je usvojio, kao osnovanu, tužbu podnosioca zahteva, Apelacioni sud je postupajući po žalbi Kosovske energetske korporacije preinačio presudu Osnovnog suda, odbivši u celosti tužbeni zahtev podnosioca zahteva, dok je Vrhovni sud utvrdio da revizija u ovom predmetu nije dozvoljena zbog toga što vrednost spora nije prelazila iznos od 3.000,00 evra, kao što je propisano u stavu 2. člana 211. (bez naslova) Zakona o parničnom postupku. Podnosilac zahteva je, dana 7. avgusta 2021. godine, podneo zahtev Sudu, kojim je osporio ustavnost gore navedenog rešenja Vrhovnog suda, navodeći, između ostalog, da su mu povređena prava zagarantovana članom 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] Ustava u vezi sa članom 6. (Pravo na pravično suđenje) Evropske konvencije o ljudskim pravima. U presudi je dalje razjašnjeno da je kao rezultat presude KI143/21 Ustavnog suda, Vrhovni sud, dana 10. oktobra 2022. godine, doneo rešenje [Rev. br. 43/2022], kojim je ponovo odbacio, kao nedozvoljenu, reviziju podnosioca zahteva. Vrhovni sud je u suštini utvrdio da vrednost spora nije prelazila iznos od 3.000,00 evra, kako je utvrđeno stavom 2. člana 211. Zakona o parničnom postupku. Ovo rešenje Vrhovnog suda, podnosilac zahteva je ponovo osporio pred Sudom, tvrdeći, između ostalog, da mu je kao posledica odlučivanja Vrhovnog suda, povređeno (i) pravo na pravično i nepristrasno suđenje, zagarantovano članom 31. Ustava i članom 6. Evropske konvencije o ljudskim pravima, usled odbijanja razmatranja njegovog zahteva za reviziju, uključujući i u suprotnosti sa nalazima Ustavnog suda iz njegove presude u slučaju KI143/21. Sud je, uzevši u obzir obrazloženje i utvrđenje Vrhovnog suda iz njegovog drugog rešenja, koje se ponovo odnosilo na dozvoljenost revizije, ocenio da navodi podnosioca zahteva spadaju u delokrug njegovog prava na pristup sudu, zagarantovanog članom 31. Ustava u vezi sa članom 6. Evropske konvencije o ljudskim pravima. To stoga što su se suštinski navodi koji su izneti u njegovom zahtevu odnosili na to da li je Vrhovni sud, time što je ponovo odbacio njegovu reviziju kao nedozvoljenu zbog vrednosti spora, nesrazmerno uticao na njegovo pravo na donošenje meritorne odluke o njegovom tužbenom zahtevu. Na osnovu napred navedenog, a pri oceni da li je pravo podnosioca zahteva na pristup Vrhovnom sudu povređeno, Sud je (i) razradio opšta načela prava na pristup sudu, razvijena sudskom praksom Evropskog sud za ljudska prava i afirmisana sudskom praksom Ustavnog suda, uključujući i načela i kriterijume koji su razvijeni od strane Evropskog suda za ljudska prava i odnose se na ograničenje ratione valoris za pristup višestepenim sudovima, da bi zatim (ii) nastavio sa primenom ovih načela i kriterijuma u okolnostima konkretnog slučaja. Presuda Suda se posebno poziva na načela i kriterijume koje je Evropski sud za ljudska prava utvrdio u predmetu Zubac protiv Hrvatske, a u kojem je razvio specifičan test u smislu kriterijuma srazmernosti ograničenja pristupa višestepenim sudovima kao rezultat praga ratione valoris. Prilikom primene kriterijuma koji se odnose na prag ratione valoris, Sud je, u specifičnim okolnostima konkretnog slučaja, ocenio (i) da li je pristup Vrhovnom sudu kao rezultat praga ratione valoris predstavljao ograničenje; (ii) da li je ovo ograničenje težilo legitimnom cilju; i (iii) da li je ograničenje bilo srazmerno i u smislu poslednje pomenutog, u skladu sa testom koji je razvio Evropski sud za ljudska prava, ocenio pitanja koja su se odnosila na (a) predvidljivost ograničenja pristupa sudu kao rezultat praga vrednosti predmeta u iznosu od 3.000 evra, utvrđenog stavom 2. člana 211. Zakona o parničnom postupku; (b) to da li podnosilac zahteva ili Vrhovni sud treba da snosi posledice propusta koji su učinjeni u toku postupka pred nižestepenim sudovima; i (c) da li je Vrhovni sud, prilikom primene ovog ograničenja, koristio “prekomerni formalizam”, da bi završio svojim zaključkom u pogledu srazmernosti ograničenja pristupa Vrhovnom sudu. Međutim, imajući u vidu da je u okolnostima konkretnog slučaja, kako je naglasio i u svojoj prvoj presudi, odnosno presudi u slučaju KI143/21, odbijena vrednost tužbenog zahteva, prema utvrđenjima same izreke Apelacionog suda, premašivala ukupnu vrednost od 3.000 evra, prema objašnjenjima datim u objavljenoj presudi, Sud je, primenivši načela koja proističu iz sudske prakse Evropskog suda za ljudska prava, ponovo naglasio da se veoma formalističko tumačenje Vrhovnog suda koje se odnosi na pravila praga vrednosti predmeta spora u okolnostima predmeta podnosioca zahteva, a koja su direktno povezana sa pobijanom presudom Apelacionog suda, ne poklapa sa kriterijumom garantovanja praktičnog i delotvornog prava na pristup sudu u smislu stava 1. člana 31. Ustava u vezi sa stavom 1. člana 6. Evropske konvencije o ljudskim pravima. Kao rezultat ove ocene, Sud je smatrao da je osporenim rešenjem Vrhovnog suda, kojim je po drugi put odbačena kao nedozvoljena revizija podnosioca zahteva, neopravdano i/ili nesrazmerno povređen pristup podnosioca zahteva njegovoj nadležnosti, stvarajući prepreku za meritorno rešavanje njegovog predmeta.
Saopštenje vezano za presudu možete pročitati klikom ovde
Dok, ceo tekst presude i rezime na dva službena jezika Republike Kosova i na engleskom jeziku možete pročitati klikom ovde
8. KI199/22
Podnosilac: P.T.P. “Arta XH”
Objavljeno dana: 30. jul 2024
Zahtev za ocena ustavnosti rešenja Vrhovnog suda Republike Kosova [E. Rev. br. 75/20], od 1. avgusta 2022. godine
Sud je ocenio ustavnost rešenja Vrhovnog suda Republike Kosovo [E. Rev. br. 75/20] od 1. avgusta 2022. godine. Presudom se prvo razjašnjavaju okolnosti konkretnog slučaja koji se odnosi na spor za naknadu štete i relevantno preduzeće sa kojim je postojao ugovorni odnos. Prema pojašnjenjima datim u presudi, (i) podnosilac zahteva i relevantno preduzeće su 2002. godine zaključili ugovor o prodaji metalnog otpada; (ii) u decembru 2010. godine preduzeće je prošlo proces privatizacije i registrovano kao novo pravno lice, i nastavilo da ispunjava svoje ugovorne obaveze do 19. avgusta 2011. godine, kada je jednostrano raskinulo ugovor sa podnosiocem zahteva; (iii) podnosilac zahteva je pokrenuo pravni postupak, tražeći odgovarajuću naknadu štete, navodeći da se vrednost predmeta spora mora utvrditi dokazima i finansijskim veštačenjem od strane finansijskog veštaka. Osnovni sud i Apelacioni sud su u celini odbili tužbu podnosioca zahteva, uključujući i konkretan zahtev za utvrđivanje vrednosti predmeta spora prema odredbi člana 36. (bez naslova) ZPP-a, dok je zahtev za reviziju podnet Vrhovnom sudu odbijen iz proceduralnih razloga, odnosno obrazloženja da vrednost predmeta spora ne prelazi prag od 10.000 evra prema odredbama člana 508. (bez naslova) ZPP-a. Podnosilac zahteva pred Sudom osporava gore navedeno rešenje Vrhovnog suda, tvrdeći da je povređeno pravo zaštićeno članom 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] Ustava u vezi sa članom 6. (Pravo na pravično suđenje) Evropske konvencije o ljudskim pravima. U suštini, podnosilac zahteva je tvrdio da mu je odlukom Vrhovnog suda povređeno pravo na „pristup sudu” zagarantovano gore navedenim članovima Ustava i Evropske konvencije o ljudskim pravima, između ostalog i zbog toga što (i) uprkos zahtevu kontinuirano, vrednost spora nije utvrđena u sudskom postupku; (ii) sudovi nisu uspeli da utvrde vrednost predmeta spora po službenoj dužnosti uprkos specifičnoj obavezi koja proističe iz Zakona o parničnom postupku; dok je (iii) Vrhovni sud odbio zahtev za reviziju upravo na osnovu vrednosti spora, uprkos propustu nižih sudova da utvrde ovu vrednost. Ocenjujući navode podnosioca zahteva i da li je povređeno njegovo pravo na pristup Vrhovnom sudu, Sud je (i) razradio opšta načela prava na pristup sudu, razvijena kroz sudsku praksu Evropskog suda za ljudska prava i potvrđena kroz sudsku praksu Ustavnog suda, uključujući načela i kriterijume koje je razvio Evropski sud za ljudska prava koji se odnose na ograničenje ratione valoris za pristup višim sudovima, da bi (ii) nastavio sa primenom ovih načela i kriterijuma u okolnostima konkretnog slučaja. Presuda Suda se posebno odnosi na načela i kriterijume utvrđene u slučaju Evropskog suda za ljudska prava u slučaju: Zubac protiv Hrvatske, kojim je poslednje navedeni razvio specifičan test u pogledu kriterijuma proporcionalnosti ograničenja pristupa višim sudovima kao rezultat praga ratione valoris. U primeni kriterijuma koji se odnose na prag ratione valoris, Sud je u konkretnim okolnostima konkretnog slučaja ocenio da li: (i) pristup Vrhovnom sudu kao rezultat praga ratione valoris predstavlja ograničenje; (ii) da li je ovo ograničenje imalo legitiman cilj; i (iii) da li je ograničenje bilo srazmerno, i u smislu drugog, u skladu sa testom koji je razvio Evropski sud za ljudska prava, ocenio pitanja u vezi sa (a) predvidljivošću ograničenja pristupa sudu kao rezultat prag vrednosti predmeta u iznosu od 10.000 € (deset hiljada evra) utvrđen članom 508. Zakona o parničnom postupku; (b) da li podnosilac zahteva ili Vrhovni sud treba da snose posledice propusta učinjenih tokom postupka u nižestepenim sudovima; i (c) da li je u primeni ovog ograničenja Vrhovni sud koristio “preterani formalizam“, da bi okončao svojim zaključkom o proporcionalnosti ograničenja pristupa Vrhovnom sudu. U presudi se prvo ističe da nije sporna nadležnost Vrhovnog suda, utvrđena zakonom, da pre ocene revizije u meritumu razmotri dozvoljenost revizije u pogledu praga ratione valoris, na osnovu člana 508. (bez naslova) Zakona o parničnom postupku. Pored toga, u primeni gore navedenih kriterijuma na okolnosti konkretnog slučaja, u presudi se takođe ističe da uzimajući u obzir samu suštinu jurisdikcije i nadležnosti Vrhovnog suda da sudi o pitanjima zakonitosti odluka donetih od strane sudova nižeg stepena, kao najviša sudska vlast, prag ratione valoris je (i) propisan zakonom; i (ii) teži legitimnom cilju, koji služi održavanju vladavine prava i pravilnom sprovođenju pravde. Međutim, ocenjujući da li je prag ratione valoris (iii) bio proporcionalan legitimnom cilju, Sud je smatrao da se zaključak Vrhovnog suda u okolnostima konkretnog slučaja, zasnovan na sudskoj praksi Evropskog suda za ljudska prava, kvalifikuje kao „preterani formalizam” u tumačenju i primeni zakona u kontekstu pristupa pravdi, između ostalog, i zato što je obaveza Vrhovnog suda da tumači i primenjuje odredbe Zakona o parničnom postupku u celini, te da se pozivanje na član 508. Zakona o parničnom postupku, a kojim je utvrđeno da revizija u trgovinskim sporovima nije dozvoljena ukoliko vrednost predmeta spora u napadnutom delu pravosnažne presude ne prelazi 10.000 € (deset hiljada evra), ne može primeniti izolovano od drugih važećih odredaba, uključujući i član 36 (bez naslova) Zakona o parničnom postupku i koji obavezuje niže sudove da postupaju po službenoj dužnosti pri utvrđivanju vrednosti predmeta spor u okolnostima propisanim u gore navedenom članu. Prema datim pojašnjenjima, propust nižestepenih sudova, uključujući i uprkos stalnim zahtevima podnosioca da utvrde vrednost predmeta spora u skladu sa zakonskim obavezama, ne može rezultirati povredom prava podnosioca zahteva na pristup pravdi, odnosno prava na korišćenje pravnog sredstva zahteva za reviziju prema odredbama Zakona o parničnom postupku. Shodno tome, Sud je utvrdio da ova radnja Vrhovnog suda nije bila proporcionalna legitimnoj svrsi zakonskog praga ratione valoris u pogledu garancije prava na pristup najvišim sudovima. Sud je takođe istakao činjenicu da se njegov zaključak o povredi stava 1, člana 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] Ustava u vezi sa stavom 1, člana 6. (Pravo na pravično suđenje) Evropske konvencije o ljudskim pravima, odnosi samo na konkretne okolnosti ovog slučaja, čija se ocena mora vršiti od slučaja do slučaja, a odnosi se samo na pravo na pristup sudu, odnosno Vrhovnom sudu, tako da ni na koji način ne prejudicira ishod merituma slučaja.
Saopštenje vezano za presudu možete pročitati klikom ovde
Dok, ceo tekst presude i rezime na dva službena jezika Republike Kosova i na engleskom jeziku možete pročitati klikom ovde
Rešenja o neprihvatljivosti
____________________________
II.
U 17 (sedamnaest) rešenja o neprihvatljivosti koje je objavio Sud, poslednje navedeni je utvrdio da su zahtevi podnosilaca neprihvatljivi na osnovu stava 7. člana 113. [Jurisdikcija i ovlašćene strane] Ustava, člana 48. (Tačnost podneska) Zakona, stava (2) pravila 34 (Kriterijumi prihvatljivosti) Poslovnika o radu zato što (i) navodi relevantnih podnosilaca zahteva spadaju u kategoriju četvrtog stepena; (ii) odražavaju navode sa „očiglednim nedostatkom povrede” i/ili (iii) su isti „nepotkrepljeni ili neobrazloženi”.
9. KI147/23
Podnosilac: Miomir Matejeviq
Objavljeno dana: 3. jul 2024. godine
Zahtev za ocenu ustavnosti presude Vrhovnog suda Republike Kosova [Pml. nr. 22/2023], od 30. januara 2023. godine
Ceo tekst rešenja i rezime na dva službena jezika Republike Kosova možete pročitati klikom ovde
10. KI237/23 i KI269/23
Podnosilac: Ilir Mulhaxha
Objavljeno dana: 3. jul 2024. godine
Zahtev za ocenu ustavnosti odluke [br. 54/2023] Ministarstva pravde, od 28.februara 2023. godine i odluke [DPL.br. 01/2023] Disciplinske komisije za privatne izvršitelje, od 23.februara 2023. godine, u slučaju, KI 269/23, ocena ustavnosti rešenja [ARJ 112/2023] Vrhovnog suda Kosova od 17. avgusta 2023.godine
Ceo tekst rešenja i rezime na dva službena jezika Republike Kosova možete pročitati klikom ovde
11. KI286/23
Podnosilac: Feride Marevci
Objavljeno dana: 3. jul 2024. godine
Zahtev za ocenu ustavnosti presude Vrhovnog suda Republike Kosova [Rev.nr.380/2023], od 2. oktobra 2023. godine
Ceo tekst rešenja i rezime na dva službena jezika Republike Kosova možete pročitati klikom ovde
12. KI151/23
Podnosilac: H.R. Zh.A.
Objavljeno dana: 11. jul 2024. godine
Zahtev za ocenu ustavnosti presude Vrhovnog suda Republike Kosova [Rev.nr.45/23], od 20. februara 2023. godine
Ceo tekst rešenja i rezime na dva službena jezika Republike Kosova možete pročitati klikom ovde
13. KI288/23
Podnosilac: Gjelosh Vataj
Objavljeno dana: 11. jul 2024. godine
Zahtev za ocenu ustavnosti rešenja Vrhovnog suda Republike Kosova [Rev.nr.349/2023], od 13. septembra 2023. godine
Ceo tekst rešenja i rezime na dva službena jezika Republike Kosova možete pročitati klikom ovde
14. KI192/22
Podnosilac: Elire Krasniqi
Objavljeno dana: 12. jul 2024. godine
Zahtev za ocenu ustavnosti presude Vrhovnog suda Republike Kosova [Rev. nr. 51/21], od 10. marta 2022. godine
Ceo tekst rešenja i rezime na dva službena jezika Republike Kosova možete pročitati klikom ovde
15. KI236/23
Podnosilac: Robert Smakaj
Objavljeno dana: 17. jul 2024. godine
Zahtev za ocenu ustavnosti presude Vrhovnog suda Republike Kosova [Pml. nr. 245/2023], od 5. juna 2023. godine
Ceo tekst rešenja i rezime na dva službena jezika Republike Kosova možete pročitati klikom ovde
16. KI79/24
Podnosilac: Ali Xhigoli i Naser Xhigoli
Objavljeno dana: 17. jul 2024. godine
Zahtev za ocenu ustavnosti presude Vrhovnog suda Republike Kosova [Rev. nr. 290/23], od 22. novembra 2023. godine
Ceo tekst rešenja i rezime na dva službena jezika Republike Kosova možete pročitati klikom ovde
17. KI63/24
Podnosilac: Vigan Isufi
Objavljeno dana: 17. jul 2024. godine
Zahtev za ocenu ustavnosti presude Vrhovnog suda Republike Kosova [Rev. nr. 444/2023], od 6. novembra 2023. godine
Ceo tekst rešenja i rezime na dva službena jezika Republike Kosova možete pročitati klikom ovde
18. KI158/22
Podnosilac: Ahmet Meha
Objavljeno dana: 17. jul 2024. godine
Zahtev za ocenu ustavnosti presude Vrhovnog suda Republike Kosova [ARJ. UZVP. nr.15/2022], od 24. februara 2022. godine
Ceo tekst rešenja i rezime na dva službena jezika Republike Kosova možete pročitati klikom ovde
19. KI30/24
Podnosilac: Naser Foniqi
Objavljeno dana: 18. jul 2024. godine
Zahtev za ocenu ustavnosti presude Vrhovnog suda Republike Kosova [AA. nr. 44/2023], od 19. oktobra 2023. godine
Ceo tekst rešenja i rezime na dva službena jezika Republike Kosova možete pročitati klikom ovde
20. KI219/23
Podnosilac: Ibrahim Bajrami
Objavljeno dana: 18. jul 2024. godine
Zahtev za ocenu ustavnosti rešenja [AC-I-21-0453-A0001] Žalbenog veća Posebne komore Vrhovnog suda Republike Kosova za pitanja koja se odnose na Kosovsku agenciju za privatizaciju od 15. juna 2023. Godine
Ceo tekst rešenja i rezime na dva službena jezika Republike Kosova možete pročitati klikom ovde
21. KI253/23
Podnosilac: Driton Musa
Objavljeno dana: 18. jul 2024. godine
Zahtev za ocenu ustavnosti presude Apelacionog suda Republike Kosova [Ac. nr. 6260/2021], od 17. maja 2023. godine
Ceo tekst rešenja i rezime na dva službena jezika Republike Kosova možete pročitati klikom ovde
22. KI193/23
Podnosilac: Vllaznim Hamdija
Objavljeno dana: 24. jul 2024. godine
Zahtev za ocenu ustavnosti presude Vrhovnog suda Republike Kosova [PML. nr. 135/2023], od 10. maja 2023. godine
Ceo tekst rešenja i rezime na dva službena jezika Republike Kosova možete pročitati klikom ovde
23. KI152/23
Podnosilac: Burim Zherka
Objavljeno dana: 25. jul 2024. godine
Zahtev za ocenu ustavnosti trajanja postupka u predmetu [CN. br. 30/23] u Osnovnom sudu u Đakovici
Ceo tekst rešenja i rezime na dva službena jezika Republike Kosova možete pročitati klikom ovde
24. KI08/24
Podnosilac: Gëzim Demolli
Objavljeno dana: 30. jul 2024. godine
Zahtev za ocenu ustavnosti presude Vrhovnog suda Republike Kosova [Pml.nr.607/2023], od 30. novembra 2023. godine
Ceo tekst rešenja i rezime na dva službena jezika Republike Kosova možete pročitati klikom ovde
25. KI52/24
Podnosilac: Shkelzen Zariqi
Objavljeno dana: 30. jul 2024. godine
Zahtev za ocenu ustavnosti presude Vrhovnog suda Republike Kosova [Pml. nr. 446/2023], od 29. novembra 2023. godine
Ceo tekst rešenja i rezime na dva službena jezika Republike Kosova možete pročitati klikom ovde
III.
U 1 (jednom) rešenju o neprihvatljivosti koju je objavio Sud, poslednje navedeni je utvrdio da je zahtev podnosioca neprihvatljiv na osnovu stava 7, člana 113. [Jurisdikcija i ovlašćene strane] Ustava, stav 2, člana 47. (Individualni zahtevi) Zakona, tačke (b) stava (1) pravila 34 (Kriterijumi prihvatljivosti) Poslovnika o radu, jer je isti preuranjen.
26. KI107/23
Podnosilac: Maria Thuraya Bamieh
Objavljeno dana: 22. jul 2024. godine
Zahtev za ocenu ustavnosti rešenja Osnovnog suda u Prištini [PPRKR.nr.269/19], od
16.januara 2023. godine
Ceo tekst rešenja i rezime na dva službena jezika Republike Kosova možete pročitati klikom ovde
IV.
U 3 (tri) rešenja o neprihvatljivosti koje je objavio Sud, poslednje navedeni je utvrdio da su zahtevi podnosilaca neprihvatljivi na osnovu stava 7, člana 113. [Jurisdikcija i ovlašćene strane] Ustava, člana 49. (Rokovi) Zakona, tačke (c) stava (1) pravila 34 (Kriterijumi prihvatljivosti) Poslovnika o radu, jer su isti podneti van roka od 4 (četiri) meseca.
27. KI246/23
Podnosilac: Rexhep Bajraktari
Objavljeno dana: 26. jul 2024. godine
Zahtev za ocenu ustavnosti obaveštenja [KML. C. br. 89/23] Kancelarije glavnog državnog tužioca od 7. avgusta 2023. godine i rešenja [A.c. br. 8938/2022] Apelacionog suda Republike Kosova od 24. marta 2023. godine
Ceo tekst rešenja i rezime na dva službena jezika Republike Kosova možete pročitati klikom ovde
28. KI293/23
Podnosilac: Musa Shabani
Objavljeno dana: 30. jul 2024. godine
Zahtev za ocenu ustavnosti presude Vrhovnog suda Republike Kosova [E. Rev. nr. 17/2023], od 5. oktobra 2023. godine
Ceo tekst rešenja i rezime na dva službena jezika Republike Kosova možete pročitati klikom ovde
29. KI254/23
Podnosilac: “Matkos Group” d.o.o.
Objavljeno dana: 30. jul 2024. godine
Zahtev za ocenu ustavnosti rešenja Vrhovnog suda Republike Kosova [ARJ. nr. 44/2023], od 31. maja 2023. godine
Ceo tekst rešenja i rezime na dva službena jezika Republike Kosova možete pročitati klikom ovde
Odluke
_________________________
V.
U 2 (dve) odluke o odbijanju zahteva koje je objavio Sud, poslednje navedeni je utvrdio da se zahtevi odbijaju na osnovu stava 7, člana 113. [Jurisdikcija i ovlašćene strane] Ustava, člana 47. (Individualni zahtevi) Zakona, tačke ( b) stava (2) pravila 54 (Odbacivanje i odbijanje zahteva) Poslovnika o radu, jer je jedan zahtev nepotpun, a drugi zahtev predstavlja ponavljanje prethodnog zahteva.
30. KI182/23
Podnosilac: Bajram Santuri
Objavljeno dana: 3. jul 2024. godine
Zahtev za ocenu ustavnosti nespecifikovanog akta
Ceo tekst odluke i rezime na dva službena jezika Republike Kosova možete pročitati klikom ovde
31. KI281/23
Podnosilac: Lendita Zherka
Objavljeno dana: 11. jul 2024. godine
Zahtev za ocenu ustavnosti nespecifikovanog akta
Ceo tekst odluke i rezime na dva službena jezika Republike Kosova možete pročitati klikom ovde
Napomena:
Ovo saopštenje je pripremio Sekretarijat Suda samo u informativne svrhe. Kompletni tekstovi odluka su dostavljeni svim stranama uključenim u slučajevima i biće objavljeni u Službenom listu Republike Kosovo u utvrđenim rokovima.