USTAVNI SUD

KO157/18, Podnosilac zahteva: Vrhovni sud Republike Kosova, ocena ustavnosti člana 14, stav 1.7 Zakona br. 03/L-179 o Crvenom Krstu Republike Kosova

KO157/18, Presuda doneta  13. marta 2019. godine, objavljena dana 29. marta 2019. godine

Ključne reči: institucionalni zahtev, Vrhovni Sud republike Kosova, ocena ustavnosti člana 14, stav 1.7 Zakona o Crvenom Krstu, zahtev prihvatljiv, nesaglasnost člana 14, stav 1.7 osporenog Zakona sa članovima 24, 46 i 119 Ustava.

Ovaj zahtev je podnet od strane Vrhovnog suda republike Kosova, a na osnovu člana  113.8 Ustava. Podnosilac zahteva traži od Ustavnog suda ocenu ustavnosti člana 14, stava 1.7  Zakona o Crvenom Krstu, navodeći svoje sumnje u vezi sa skladnošću istog sa članovima 24 [Jednakost pred zakonom], 46 [Zaštita Imovine], 119 [Ekonomski Odnosi] i 120 [Javne Finansije] Ustava Republike Kosova (u daljem tekstu: Ustav).

Suština zahteva koji je podneo odgovarajući sud, pozivajući se i na navode Kompanije “Illyria” koji su podneti pred tim sudom, se sastoji u navodima da stav 1.7, člana 14 osporenog Zakona, koji je obavezao osiguravajuće kompanije na Kosovu da plaćaju jedan (1%) od bruto prima vrednosti osiguranja osiguranih vozila i koji ne predviđa neku obavezu za doprinos za druge kompanije na Kosovu, je postavljao kompanije osiguranja u jednaku poziciju u odnosu na druge kompanije, u suprotnosti sa principima navedenim u stavu 2, člana 119 Ustava [Osnovna načela], gde se navodi da “Republika Kosovo svim investitorima i svim domaćim i stranim preduzetnicima osigurava jednaku pravnu poziciju”.

Sud prvo ispituje da li je podnosilac zahteva ispunio uslove prihvatljivosti, koji su utvrđeni Ustavom, propisani Zakonom i dalje predviđeni Poslovnikom o radu Suda.

Nakon što je u potpunosti procenio navode podnosioca zahteva, Sud smatra da, ukoliko je zakonodavac putem ograničenja prava imao za cilj da dostigne jednu svrhu koja se poklapa sa opštim društvenim interesima, ipak, nije jasna činjenica zašto zakonodavac nije proširio i raspodelio finansijsku obavezu, nametnutu odredbama osporenog zakona i drugim privrednim subjektima, već samo osiguravajućim društvima koja pružaju ovu vrstu osiguranja. Stoga, Sud je primetio da ni Skupština ni bilo koja druga relevantna instanca nisu dali nikakvo konkretno obrazloženje o tome zašto osporeni zakon samo obavezuje osiguravajuća društva da doprinose finansiranju Crvenog krsta. Dalje, Sud smatra da ukoliko bi se plaćanje koje je predviđeno  osporenim zakonom podelilo na razuman i proporcionalan način ka drugim privrednim subjektima, ono bi bilo u skladu sa zahtevima člana 24 [Jednakost pred Zakonom] Ustava, sa jednakom pozicijom na tržištu kako je to zagarantovano članom 119 Ustava, kao i sa zahtevima stavova 4 i 5, člana 55 Ustava.

U svetlu gorenavedenih razmatranja, sud smatra da obaveza za samo osiguravajuće kompanije da plaćaju određenu sumu od prihoda realizovanih od osiguranja od autoodgovornosti, kao doprinos budžetu Crvenog Krsta nije bila opravdana, odnosno nije zasnovana na objektivnim razlozima. Samim tim, ne postoji neka legitimna svrha koja bi obrazložila nejednako tretiranje kompanija za osiguravanje vozila.

U vezi sa tim, Sud smatra da je kao posledica nejednakog tretiranja osiguravajućih kompanija u poređenju sa drugim kompanijama na Kosovu, i uzimajući u obzir da plaćanje od strane osiguravajućih kompanija od jednog procenta (1%) sume od bruto prima autoodgovornosti umanjuje bogatstvo osiguravajućih kompanija, stav 1.7 člana 14 osporenog Zakona takođe nije u skladu sa pravom na imovinu, po članu 46 Ustava..

Sud takođe podseća da je sud podnosilac takođe naveo i pitanje skladnosti osporenog zakona sa članom 120 [Javne Finansije] Ustava. Međutim, imajući u obzir da je sud našao povrede člana 24, 46 i 119 Ustava, isti ne smatra da je potrebna ocena skladnosti osporenog zakona sa članom 120 Ustava.

Ukratko, Sud je zaključio da stav 1.7 člana 14 osporenog Zakona nije u skladu sa članom 24 [Jednakost pred Zakonom], članom 119 [Osnovna načela] i članom 46 [Zaštita Imovine] Ustava.