USTAVNI SUD

KO43/19, Podnosilac: Albulena Haxhiu, Driton Selmanaj i trideset drugih poslanika Skupštine Republike Kosovo, ocena ustavnosti Zakona br. 06/L-145 o dužnostima, odgovornostima i nadležnostima državne delegacije Republike Kosovo u procesu dijaloga sa Srbijom  

KO43/19, presuda od 13. juna 2019. godine, objavljena 27 juna 2019

Ključne reči: institucionalni zahtev, nadležnosti Skupštine, nadležnosti Vlade i nadležnosti premijera, podela vlasti, demokratske vrednosti i vladavina prava

Zahtev su podnela trideset dva (32) poslanika Skupštine Republike Kosovo na osnovu člana 113. stav 5 Ustava. Predmetna stvar je ocena ustavnosti članova 1, 2, 4, 10. (stav 4 podstavovi 1 i 2) i 11. (stav 3) Zakona br. 06/L-145 o dužnostima, odgovornostima i nadležnostima državne delegacije Republike Kosovo u procesu dijaloga za Srbijom (osporeni zakon). Podnosioci zahteva su naveli da osporeni zakon, u celosti, nije u saglasnosti sa Ustavom, odnosno nije u saglasnosti sa članom 2. [Suverenitet], članom 4. [Oblik vladanja i podela vlasti], članom 7. [Vrednosti], članom 18. [Ratifikacija međunarodnih sporazuma], članom 20. [Prenošenje suverenosti], članom 65. [Nadležnosti Skupštine], članom 93. [Nadležnosti Vlade] i članom 94. [Nadležnosti premijera] Ustava.

U okviru osporenog zakona predviđeni su osnivanje državne delegacije, njen delokrug rada, a utvrđeni su i institucionalna hijerarhija i postupak donošenja odluka u procesu dijaloga sa Republikom Srbijom. Ovim Zakonom je dalje uređeno i funkcionisanje državne delegacije Republike Kosovo za dijalog sa Republikom Srbijom, a za istu je predviđena i organizaciona struktura, delatnost, kao i nadležnosti i odgovornosti državne delegacije.

Podnosioci zahteva su u suštini pred Sudom imali tri glavna navoda: (i) definisanje i promena ustavne institucionalne hijerarhije i hijerarhije odlučivanja u dijalogu sa Srbijom; (ii) zakonske nadležnosti državne delegacije direktno zadiru u ustavne nadležnosti izvršne i zakonodavne vlasti i (iii) davanje karaktera lex specialis osporenom zakonu. Podnosioci zahteva su takođe tražili i uvođenje privremene mere.

Sud je ocenio da je zahtev podnosilaca prihvatljiv na osnovu kriterijuma utvrđenih Ustavom, Zakonom o Ustavnom sudu i Poslovnikom Ustavnog suda. Prilikom razmatranja merituma zahteva, Sud je ocenio navode podnosilaca zahteva o (i) definisanju i promeni ustavne institucionalne hijerarhije i hijerarhije odlučivanja u dijalogu sa Srbijom, i (ii) zakonske nadležnosti državne delegacije direktno zadiru u ustavne nadležnosti izvršne i zakonodavne vlasti, i našao sledeće:

Sud je utvrdio da državna delegacija koja je osnovana osporenim zakonom nije predviđena Ustavom i nije predviđena unutar oblika vladanja i podele vlasti. Kao takva, državna delegacija se ne može uključiti u uzajamno dejstvo podele, kontrole i balansiranja vlasti i ne može se mešati u oblik vladanja, odnosno u strukturu podele vlasti kao što je utvrđeno članom 4. Ustava. 

Sud je dalje utvrdio da prenos nadležnosti ustavnih institucija na “poseban mehanizam” uspostavljen u osporenom zakonu predstavlja mešanje u vršenje nadležnosti institucija utvrđenih Ustavom. Prenos nadležnosti na “poseban mehanizam” predstavlja mešanje u oblik vladanja, podelu vlasti, a takođe nije u skladu sa demokratskim vrednostima i vladavinom prava, utvrđenim članom 7. Ustava jer državnoj delegaciji dodeljuje funkcije koje nisu u saglasnosti sa ustavnim normama.

Sud je takođe utvrdio da je ustavnim normama izričito predviđena obaveza u vezi sa vršenjem ustavnih nadležnosti u sferi spoljne politike za nadležne institucije. Nadležnost za vođenje dijaloga sa trećom državom ne može se nižim pravnim aktom, kao što je osporeni zakon, prenositi na državnu delegaciju kao “poseban mehanizam”.

Sud je dalje utvrdio da je Skupština Republike Kosovo dužna da nagleda spoljnu politiku u okviru ustavnih nadležnosti predviđenih stavom 12 člana 65. Ustava. Sud je takođe naglasio da stav 1 člana 93. Ustava utvrđuje nadležnosti Vlade u “predlaganju i sprovođenju unutrašnje i spoljne politike zemlje”, kao i da stavovi 1 i 9 člana 94. utvrđuju da premijer kao čelnik Vlade “predstavlja i vodi Vladu” i “savetuje se sa predsednikom o sprovođenju spoljne politike zemlje”.

Shodno tome, Sud je zaključio da je predstavljanje u sferi spoljne politike dužnost ustavnih institucija Republike Kosovo. Ova nadležnost je utvrđena Ustavom i podrazumeva, pre svega, da svaki pregovor ili druga radnja koja se odnosi na zaključivanje međunarodnih sporazuma u ime Republike Kosovo mora biti u okviru ustavnih dužnosti koje imaju institucije Republike Kosovo. Sud je takođe zaključio da se nadležnost za postizanje međunarodnih sporazuma ne može prenositi ili transferisati sa ustavnih institucija na “poseban mehanizam“ kao što je predviđeno osporenim zakonom.

Sud je jednoglasno odlučio da članovi 1. (stav 1), 2, 4, 10. (stav 4 podstavovi 1 i 2), i član 11. (stav 3) Zakona br. 06/L-145 o dužnostima, odgovornostima i nadležnostima državne delegacije Republike Kosovo u procesu dijaloga sa Srbijom nisu u saglasnosti sa stavovima 1, 2, 3 i 4 člana 4. [Oblik vladanja i podela vlasti], stavom 1 člana 7. [Vrednosti], stavom 12 člana 65. [Nadležnosti Skupštine], stavom 1 člana 93. [Nadležnosti Vlade] i stavovima 1 i 9 člana 94. [Nadležnosti premijera] Ustava.

Shodno tome, s obzirom na to da suštinski članovi Zakona br. 06/L-145 o dužnostima, odgovornostima i nadležnostima državne delegacije Republike Kosovo u procesu dijaloga sa Srbijom nisu u saglasnosti sa Ustavom, Sud je utvrdio da je isti, u celini, nesaglasan sa Ustavom.