USTAVNI SUD

KI224/21, Podnosilac, Nexhip Aliu, Ocena ustavnosti rešenja Vrhovnog suda Kosova Rev. br. 254/2021 od 11. avgusta 2021. godine  

KI224/21, Rešenje o neprihvatljivosti od 10. marta 2022. godine, objavljeno 5. aprila 2022.godine

Ključne reči: individualan zahtev, sudska nadležnost, očigledno neosnovan zahtev, ratna šteta 

Podnosilac zahteva je podneo tužbu Osnovnom sudu u Prištini protiv Vlade Republike Srbije radi naknade materijalne i nematerijalne štete koja mu je pričinjena za vreme rata. Osnovni sud se oglasio mesno nenadležnim za odlučivanje povodom ovog pitanja. Rešenje Osnovnog suda potvrdili su i Apelacioni i Vrhovni sud, u kom slučaju je ovaj poslednji, pozivajući se na relevantne odredbe Zakona o parničnom postupku, obrazložio, između ostalog, da u slučajevima kada strana država se tuži pred domaćim sudovima, primenjuju se norme međunarodnog prava, za koje sporove nisu nadležni domaći sudovi, ali je u ovim pravnim pitanjima nadležan sud na čijoj teritoriji se nalazi sedište Vlade Republike Srbije.

Podnosilac zahteva pred Ustavnim sudom navodi da kao rezultat odluka redovnih sudova koji nisu razmatrali meritum njegove tužbe, povređena su njegova prava zagarantovana članovima: 21. [Opšta načela], 22. [Direktna primena međunarodnih sporazuma i instrumenata], 53. [Tumačenje odredbi ljudskih prava] i 54. [Sudska zaštita prava] Ustava Republike Kosovo, kao i članom 6. (Pravo na pravično suđenje) Evropske konvencije o ljudskim pravima. Podnosilac zahteva, konkretnije, u svom zahtevu ima tri kategorije navoda, odnosno: (i) primenu načela “per loci“ [ratione loci], koje, prema navodima podnosioca zahteva treba primeniti u konkretnom slučaju;  (ii) pravo na sudsku zaštitu prava i pravo na pristup pravosuđu.

Ustavni sud je, nakon razmatranja navoda podnosioca zahteva, utvrdio da su redovni sudovi u ovom slučaju primenili procesne odredbe u pogledu nadležnosti redovnih sudova u slučajevima ovakvih tužbi. Sud je utvrdio da je do nalaza redovnih sudova došlo nakon detaljnog ispitivanja svih argumenata i tumačenja koje je podnosilac zahteva podneo i da mu je data mogućnost da u svim fazama postupka iznese pravne argumente i tumačenja za koje je smatrao da su relevantni za njegov slučaj. Ustavni sud je, u vezi sa navodima podnosioca zahteva, podsetio i na praksu Evropskog suda za ljudska prava, ističući proceduralne barijere koje nameće princip suverenog imuniteta država, u vezi sa sudskim postupcima koji se mogu voditi protiv jedne države od strane  domaćih sudova druge države, kao u ovom slučaju. Stoga je Sud utvrdio da su navodi podnosioca zahteva o povredi njegovih prava zagarantovanih Ustavom i Evropskom konvencijom o ljudskim pravima, kao rezultat nenadležnosti redovnih sudova da odlučuju u vezi sa tužbom podnosioca zahteva, očigledno neosnovani. Sud je takođe smatrao važnim da istakne činjenicu da redovni sudovi Kosova nisu presuđivali o pravu podnosioca zahteva da traži naknadu štete, već samo u odnosu na mesnu nadležnost sudova Kosova da vode postupke protiv druge države.

Konačno, na osnovu objašnjenja datih u objavljenom rešenju, Sud je našao da su navodi podnosioca očigledno neosnovani na ustavnim osnovama i shodno tome proglasio zahtev neprihvatljivim kako je propisano članovima 47. i 48. Zakona i pravilom 39 (2) Poslovnika.