USTAVNI SUD

KI 133/17, Podnosilac zahteva: Ali Gashi, Ocena ustavnosti rešenja Vrhovnog suda, Rev. br. 96/2017, od 1. juna 2017. godine

KI 133/17, Rešenje usvojeno 29. jula 2019. godine, objavljeno dana 29 avgusta 2019. godine

Ključne reči: individualni zahtev, javne vlasti, verske zajednice, pristup sudu, princip proporcionalnosti, ratione materiae, građansko pravo, ozbiljni i istinski nesporazum, zahtev neprihvatljiv

Podnosilac zahteva je služio kao glavni imam u Savetu Islamske zajednice u Peći i penzionisao se 27. avgusta 2009. godine. Na osnovu odluka Saveta Islamske Zajednice Kosova, on je dobijao penziju Islamske zajednice Kosova, sve do 30. decembra 2011. godine, dana kada je ISK u Peći prekinula sa dohotcima za podnosioca zahteva. Podnosilac zahteva je osporio ovu Odluku SIZ u Peći, pre svega pred strukturama Islamske zajednice Kosova, a nakon toga, i preko redovnih sudova. Osnovni sud i Apelacioni sud su usvojili, odnosno potvrdili, tužbu podnosioca zahteva. Međutim, ove Presude su poništene od strane Vrhovnog Suda, i to rešenjem [Rev. Nr. 96/2017] od 1. juna 2017. godine, koji je ustanovio da sudovi u Republici Kosovo nemaju jurisdikciju da razmatraju parnice između podnosioca zahteva i Saveta Islamske zajednice u Peći, a na osnovu stava 2 člana 39 Ustava i stava 2 člana 5 i stava 2 člana 7 UNMIK Uredbe o Verskim Slobodama. Ovu presudu Vrhovnog suda je podnosilac zahteva osporio pred Sudom, navodeći da je ista, između ostalog, doneta uz povredu njegovog prava na sud koje je zagarantovano članom 31 Ustava a u vezi sa članom 6 Evropske Konvencije o Ljudskim Pravima.

Prilikom razmatranja navoda podnosioca zahteva, Sud je prvo istakao opšte principe iz konsolidovane sudske prakse Evropskog Suda za Ljudska Prava u vezi sa pravom na pristup sudu objašnjavajući: (i) pravnu prirodu i oblast delovanja prava na pristup sudu; (ii)  uslove koji se trebaju ispuniti da bi se zatražilo pravo na pristup sudu; i (iii) ograničenja, u odgovarajućim okolnostima, u pravu na pristup sudu.

Oslanjajući se na praksu ESLjP-a, u okolnostima ovog slučaja, Sud je utvrdio da podnosilac zahteva nema “jedno građansko pravo”, jer je njegovo pravo na “penziju-materijalnu pomoć”, bilo regulisano pravilima i unutrašnjim odlukama Islamske zajednice Kosova, i nije bilo zasnovano na zakonima koji se primenjuju u Republici Kosova. Sud je takođe ocenio da li je ograničenje jednog prava na pristup sudu imalo “razumnu korelaciju proporcionalnosti između korišćenih sredstava i svrhe koja se treba postići”.

Sud je dalje naglasio da na osnovu člana 39 Ustava, između ostalog ( i) verske zajednice imaju autonomiju; i (ii) slobodne su da nezavisno regulišu svoju unutrašnju organizaciju. Međutim, Sud se izjasnio da ova autonomija i organizaciona nezavisnost verskih zajednica ne moraju nužno rezultirati ograničenjem prava na pristup sudu koje je zagarantovano članom 31. Ustava u vezi sa članom 6. EKLJP u odnosu na pojedince koji služe u verskim zajednicama. Sud je naglasio da primenljivost člana 31 Ustava u vezi sa članom 6 EKLjP-a, se treba oceniti u okolnostima svakog slučaja da bi se odredilo da li postoji „građansko pravo“  i da li postoji „spor”, okolnosti koje garantuju pravo na pristup sudu i svim pojedincima koji služe u Verskim zajednicama.

Međutim, u okolnostima konkretnog slučaja, Sud je zaključio da ne postoji “građansko pravo” utvrđeno građanskim zakonima Republike Kosova, i kao rezultat toga, član 31. Ustava u vezi sa članom 6. EKLJP, nije primenljiv. Stoga, zahtev podnosioca zahteva nije ratione materiae u skladu sa Ustavom i da se na osnovu tačke b stava 3 pravila 39 Poslovnika o Radu, mora proglasiti neprihvatljivim.