Priština 13. februara 2023. godine
Br. ref.:RK 2126/23
REŠENJE O NEPRIHVATLJIVOSTI
u
slučaju br. KI149/22
Podnosilac
Fejzi Hajdari
Ocena ustavnosti rešenja Vrhovnog suda Kosova
Kml. br. 2/2021 od 24. februara 2021. godine
USTAVNI SUD REPUBLIKE KOSOVO
u sastavu:
Gresa Caka-Nimani, predsednica
Bajram Ljatifi, zamenik predsednika
Selvete Gërxhaliu-Krasniqi, sudija
Safet Hoxha, sudija
Radomir Laban, sudija
Remzije Istrefi-Peci, sudija
Nexhmi Rexhepi, sudija i
Enver Peci, sudija
Podnosilac zahteva
Zahtev je podneo Fejzi Hajdari iz opštine Đakovica (u daljem tekstu: podnosilac zahteva), koga zastupa Yll Xhiha, advokat iz opštine Đakovica.
Osporena odluka
Podnosilac zahteva osporava rešenje [Kml. br. 2/2021] od 24. februara 2021. godine Vrhovnog suda Republike Kosovo (u daljem tekstu: Vrhovni sud) u vezi sa presudom [Ka. br. 491/2020] od 2. decembra 2020. godine Apelacionog suda Republike Kosovo (u daljem tekstu: Apelacioni sud) i presudom [K. br. 887/2019] od 1. oktobra 2020. godine Osnovnog suda u Đakovici (u daljem tekstu: Osnovni sud).
Podnosilac zahteva je osporeno rešenje primio 4. marta 2021. godine.
Predmetna stvar
Predmetna stvar zahteva je razmatranje ustavnosti osporene presude Vrhovnog suda, kojom se navodi da su podnosiocu zahteva povređena prava zagarantovana članovima 24. [Jednakost pred zakonom], 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] Ustava Republike Kosovo (u daljem tekstu: Ustav) u vezi sa članom 6. (Pravo na pravično suđenje) Evropske konvencije o zaštiti osnovnih ljudskih prava i sloboda (u daljem tekstu: EKLJP).
Pravni osnov
Zahtev je zasnovan na stavu 7, člana 113. [Jurisdikcija i ovlašćene strane] Ustava, članovima 22. [Procesuiranje podnesaka] i 47. [Individualni zahtevi] Zakona br. 03/L-121 o Ustavnom sudu Republike Kosovo (u daljem tekstu: Zakon) i pravilu 32 (Podnošenje podnesaka i odgovora) Poslovnika o radu Ustavnog suda Republike Kosovo (u daljem tekstu: Poslovnik).
Postupak pred Ustavnim sudom
Dana 3. oktobra 2022. godine, podnosilac je podneo zahtev Ustavnom sudu Republike Kosovo (u daljem tekstu: Sud).
Dana 5. oktobra 2022. godine, podnosilac zahteva je podneo presudu Osnovnog suda kao dodatni dokument.
Dana 10. oktobra 2022. godine, predsednica Suda je odlukom [br. KSH.KI149/22] imenovala sudiju Radomira Labana za sudiju izvestioca i Veće za razmatranje, sastavljeno od sudija: Selvete Gërxhaliu-Krasniqi (predsedavajuća), Safet Hoxha i Nexhmi Rexhepi (članovi).
Dana 13. oktobra 2022. godine, Sud je obavestio podnosioca o registraciji zahteva i tražio da naglasi konkretan akt koji osporava, da podnese kopije svih odluka redovnih sudova i odgovor državnog tužioca.
Dana 19. oktobra 2022. godine, podnosilac zahteva je podneo rešenje Vrhovnog suda kao dodatni dokument.
Dana 5. decembra 2022. godine, Sud je tražio od Osnovnog suda da podnese priznanicu koja dokazuje vreme kada je podnosilac zahteva primio osporeno rešenje.
Dana 6. decembra 2022. godine, Sud je obavestio Vrhovni sud o registraciji zahteva.
Dana 16. decembra 2022. godine, sudija Enver Peci je položio zakletvu pred predsednicom Republike Kosovo, pri čemu je započeo njegov mandat u Sudu.
Dana 30. decembra 2022. godine, Osnovni sud je podneo Sudu traženu priznanicu.
Dana 25. januara 2023. godine, Veće za razmatranje je razmotrilo izveštaj sudije izvestioca i jednoglasno iznelo preporuku Sudu o neprihvatljivosti zahteva.
Pregled činjenica
Dana 14. novembra 2019. godine, podnosilac zahteva je učestvovao u izazivanju nesreće u kojoj je povređeno lice R.K. (u daljem tekstu: oštećeni).
Dana 1. oktobra 2020. godine, Osnovni sud –Odeljenje za prekršaje je doneo presudu [K. br. 887/2019], kojom je podnosilac zahteva oglašen odgovornim iz stava 1. i 6. člana 19. i stava 2. člana 255. Zakona br. 05/L-088 o pravilima drumskog saobraćaja, kao i iz člana 35. Zakona br. 05/L-087 o prekršajima i izrekao novčanu kaznu od 200 evra i uputio oštećenog na građanski spor radi ostvarivanja imovinskopravnog zahteva.
Dana 5. oktobra 2020. godine, podnosilac zahteva je izjavio žalbu Apelacionom sudu na presudu Osnovnog suda zbog bitnih povreda prekršajnog postupka, pogrešnog i nepotpunog utvrđivanja činjeničnog stanja, pogrešne primene materijalnog prava i odluke o kazni, sa obrazloženjem da za izazivanje nesreće nije kriv samo podnosilac zahteva, sa predlogom da se odluka ukine i slučaj vrati na presuđivanje.
Neutvrđenog datuma, podnosilac zahteva je podneo dopunsku žalbu Apelacionom sudu, tražeći da se „pre svega odluči da prekršajni postupak nije produžen, dajući ovim radnjama sebi dodatna ovlašćenja, dok je drugi okrivljeni, Rinor Kurtaj, nepravedno amnestiran, uprkos činjenici da je isti takođe proglašen krivim u udesu”.
Dana 2. decembra 2020. godine, Apelacioni sud je, presudom [Ka. br. 491/2020], odbio žalbu podnosioca zahteva, kao neosnovanu, sa obrazloženjem da nema povrede odredaba prekršajnog postupka ili pogrešne primene materijalnog prava.
Dana 12. februara 2021. godine, podnosilac je podneo zahtev za zaštitu zakonitosti protiv presude Apelacionog suda pred Vrhovnim sudom, pozivajući se na članove 384 i 432 Zakonika o krivičnom postupku, gde je navodio povredu krivičnog zakona, bitnu povredu krivičnog postupka, sa predlogom da se presuda ukine i slučaj vrati na presuđivanje.
Dana 24. februara 2021. godine, Vrhovni sud je, presudom [Kml. br. 2/2021], pozivajući se na član 149. Zakona br. 05/L-087 o prekršajima, odbio zahtev za zaštitu zakonitosti, kao nedozvoljen.
Neutvrđenog datuma, podnosilac zahteva je predložio Kancelariji glavnog državnog tužioca da pokrene zahtev za zaštitu zakonitosti.
Sud primećuje da iz spisa predmeta nema saznanja da li je Kancelarija glavnog državnog tužioca dala bilo kakav odgovor na predlog podnosioca zahteva.
Navodi podnosioca
Podnosilac zahteva navodi da su odluke redovnih sudova donete uz povredu njegovih osnovnih prava i sloboda zagarantovanih članovima 24. [Jednakost pred zakonom], 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] Ustava u vezi sa članom 6. (Pravo na pravično suđenje) EKLJP-a.
Podnosilac zahteva navodi da je do povrede gore navedenih članova Ustava došlo kao rezultat oglašavanja krivim samo podnosioca zahteva, a ne i oštećenog.
U tom smislu, podnosilac zahteva ističe: „Osnovni sud je oglasio krivim Fejzija Hajdarija, ali ne i Rinora Kurtaja. Prekršajni sud nije bio predmetno nadležan, jer je Fejzi Hajdari zadobio teške telesne povrede, bio je operisan i u komi, a dodajte ovom i 2 saobraćajna veštačenja gde su oglašene krivim 2 osobe, a ne samo Fejzi Hajdari”.
Podnosilac zahteva dalje naglašava: „Veoma je važno da sud u redovnom postupku nije imao meritornu nadležnost da oceni krivično delo koje spada u domen teških krivičnih, a ne prekršajnih dela, budući da je Rinor Kurtaj naneo teške telesne povrede, gde bi se na osnovu iskrenog mišljenja ovo delo moglo uključiti u zakonsku definiciju izazivanja opšte opasnosti [...]”.
S tim u vezi, podnosilac zahteva naglašava: „Sud, na svakom nivou suđenja, mora razmotriti i odlučiti u odnosu na svoju predmetnu nadležnost pre nego što sudi u predmetu koji mu je stavljen na razmatranje. Ova obaveza suda da postupa je uglavnom u direktnoj vezi sa sprovođenjem i poštovanjem načela redovnog pravnog postupka, sankcionisanog članom 6. Evropske konvencije o ljudskim pravima. Ako sud nije predmetno nadležan za razmatranje slučaja, isti ne može preduzeti nijednu drugu procesnu radnju u vezi sa tim slučajem”.
Podnosilac zahteva navodi: „[...] Apelacioni sud Kosova, pa čak ni Osnovni sud, nije ispravno ocenio odredbe KZRK-a, pošto su prećutali nepravilnosti neispitivanja lekarskog izveštaja Fejzija Hajdarija, i ne samo to, i mišljenje saobraćajnog veštaka nije uzeto u obzir. Postavlja se pitanje: „Koja je svrha imenovanja veštaka?“. U proizvoljnoj odluci, sudija ne bi trebalo da preduzme procesnu radnju određivanja veštaka. Poslednje navedeni ima jednu od dužnosti propisanu zakonom u članu 136: „Mora da postoji pitanje koje je važno ili za krivicu ili nevinosti okrivljenog ili obim štete prouzrokovan krivičnim delom”.
U svim svojim navodima, podnosilac zahteva naglašava: „[...] pored ozbiljnih pojedinačno predstavljenih povreda, smatram da je KZRK pogrešno primenjen ...”.
Podnosilac zahteva takođe navodi da se obratio i Kancelariji glavnog državnog tužioca, ali nije dobio odgovor.
S tim u vezi, podnosilac zahteva ističe: „Glavna stvar cele ove magle je, koliko god da se trudili da zaboravimo, Sevdija Morina ili tužiteljka trećeg stepena. Zamislite, istoj sam se prvo obratio molbom, a ona je ćutala. Obratio sam joj se mejlom i urgencijom. Bacila je loptu Vrhovnom sudu, a onda kada joj je Vrhovni sud vratio u isključivu nadležnost, tužiteljka prelazi rokove koji zakonski nisu trebali da se pređu [...]”.
Konačno, podnosilac zahteva traži od Suda da (i) njegov zahtev proglasi prihvatljivim; i da (ii) utvrdi da je osporeno rešenje doneto u suprotnosti sa članom 31. Ustava u vezi sa članom 6. EKLJP-a, proglašavajući isto ništavim i vraćajući slučaj na presuđivanje.
Relevantne odredbe Zakona i Poslovnika
Zakon
Član 49
(Rokovi)
“Podnesak se podnosi u roku od 4 meseci. Rok počinje od dana kada je podnosilac primio sudsku odluku. U svim ostalim slučajevima, rok počinje na dan javnog objavljivanja odluke ili akta. Ukoliko se zahtev tiče nekog zakona, onda rok počinje da teče od dana stupanja na snagu istog”.
Poslovnik
Pravilo 39
(Kriterijum o prihvatljivosti)
“(1) Sud može smatrati zahtev prihvatljivim:
[…]
c) ako je zahtev podnet u roku od četiri meseca od dana kada je odluka o poslednjem delotvornom pravnom sredstvu dostavljena podnosiocu zahteva, i
[…]”.
Ocena prihvatljivosti zahteva
Sud prvo razmatra da li su ispunjeni uslovi prihvatljivosti, propisani Ustavom i dalje utvrđeni Zakonom i Poslovnikom. U tom smislu, prema stavu 1 člana 113. [Jurisdikcija i ovlašćene strane] Ustava, Ustavni sud odlučuje samo u slučajevima koje su ovlašćene strane podnele sudu na zakonit način. Dok, prema stavu 7 istog člana Ustava, pojedinci mogu da pokrenu postupak ako su njihova prava i slobode koje im garantuje ovaj Ustav prekršena od strane javnih organa, ali samo kada su iscrpeli sva ostala pravna sredstva, regulisanim zakonom.
Sud se dalje poziva na uslove prihvatljivosti, kao što su propisani u Zakonu. S tim u vezi, prema stavu 1 člana 47. (Individualni zahtevi), svaka osoba ima pravo da od Ustavnog suda zatraži pravnu zaštitu ukoliko smatra da njena Ustavom zagarantovana prava i slobode krši neki javni organ. Prema stavu 2 istog člana, osoba može da podnese pomenuti podnesak samo nakon što su iscrpljena sva ostala zakonom određena pravna sredstva.
U pogledu ispunjenosti ovih uslova, Sud najpre ističe da je podnosilac zahteva ovlašćena strana, koja osporava akt javnog organa, odnosno rešenje [Kml. br. 2/2021] Vrhovnog suda Kosova od 24. februara 2021. godine, nakon što je iscrpeo sva pravna sredstva propisana zakonom.
Međutim, Sud takođe ističe da se prema članu 49. (Rokovi) Zakona, zahtev mora podneti u roku od 4 (četiri) meseca. Rok počinje da teče od dana kada je podnosilac primio sudsku odluku. Ovaj zahtev je takođe propisan tačkom (c) stava (1) pravila 39 (Kriterijum o prihvatljivosti) Poslovnika, kojim je propisano da se zahtev podnosi u roku od četiri meseca od dana kada je odluka o poslednjem delotvornom pravnom sredstvu dostavljena podnosiocu zahteva.
U tom smislu, u okolnostima konkretnog slučaja, Sud podseća da podnosilac zahteva osporava rešenje [Kml. br. 2/2021] Vrhovnog suda Kosova od 24. februara 2021. godine. Priznanica podneta Sudu od strane Osnovnog suda utvrđuje da je podnosilac zahteva primio osporeni akt 4. marta 2021. godine. Podnosilac zahteva je podneo zahtev Sudu 3. oktobra 2022. godine više od 4 (četiri) meseca od prijema osporenog akta. Shodno tome, Sud utvrđuje da je zahtev podnosioca podnet nakon zakonskog roka od 4 (četiri) meseca propisanog Zakonom i Poslovnikom, te je stoga neprihvatljiv za razmatranje.
U slučajevima kada podnosilac zahteva ima pravo da mu se automatski dostavi kopija konačne odluke lokalnih pravosudnih organa, svrsi i nameri člana 49. Zakona najbolje bi poslužilo da se rok od četiri meseca računa od datum kada je dostavljena kopija te odluke (vidi, između ostalog, slučaj ESLJP-a: Worm protiv Austrije, br. 83/1996/702/894, presuda od 29. avgusta 1997. godine, stav 33).
Sud ponavlja da je svrha zakonskog roka od 4 (četiri) meseca, u skladu sa članom 49. Zakona i pravilom 39 (1) (c) Poslovnika, da promoviše pravnu sigurnost, obezbeđujući da se slučajevi koji pokreću ustavna pitanja razmatraju u razumnom roku i da prethodne odluke ne budu stalno otvorene za osporavanje (vidi, između ostalih, slučajeve Suda: KI48/21, podnosilac zahteva: Xhavit R. Sadrija, rešenje o neprihvatljivosti od 30. juna 2021. godine, stav 44; i KI45/21, podnosilac zahteva: Samedin Bytyqi, rešenje o neprihvatljivosti od 20. maja 2021. godine, stav 35; i takođe, između ostalih, slučaj ESLJP-a: Mocanu i drugi protiv Rumunije, br. 10865/09, 45886/07 i 32431/08, od 17. septembra 2014. godine, stav 258).
U zaključku, iz prethodno obrazloženih razloga, Sud utvrđuje da zahtev nije podnet u zakonskom roku propisanom članom 49. Zakona i pravilom 39 (1) (c) Poslovnika i shodno tome, Sud ne može da razmatra meritum slučaja, odnosno da li su osporenim rešenjem povređena ustavna prava podnosioca zahteva.
IZ TIH RAZLOGA
Ustavni sud, u skladu sa članom 113.7 Ustava, članovima 20. i 49. Zakona i u skladu sa pravilom 39 (1) (c) Poslovnika, dana 25. januara 2023. godine, jednoglasno
ODLUČUJE
DA PROGLASI zahtev neprihvatljivim;
DA DOSTAVI ovo rešenje stranama;
DA OBJAVI ovo rešenje u Službenom listu, u skladu sa članom 20.4 Zakona;
Ovo rešenje stupa na snagu odmah.
Sudija izvestilac Predsednica Ustavnog suda
Radomir Laban Gresa Caka-Nimani
Fejzi Hajdari
KI – Individualni zahtev
Rešenje o neprohvatljivosti
Zahtev je podnet van roka
Krivični