USTAVNI SUD

KI189/18, Podnosilac: Osman Mazreku, Ocena ustavnosti Rešenja Apelacionog suda Kosova Ac. br. 3034/18, od 6. septembra 2018. godine

KI189/18, Rešenje od 22 januara. 2020.godine objavljeno dana 19. februara 2020.godine 

Ključne reči: individualni zahtev, zahtev očigledno neosnovan

Podnosilac zahteva je, zbog jedne odluke kojom mu je prekinut radni odnos, počeo sa odgovarajućim postupcima pred redovnim sudovima. Prva presuda koja je izvršena u sumi od 2.941,30 evra, putem Presude E. br. 1718/12, u korist podnosioca zahteva, je bila Presuda C. br. 811/09, Opštinskog suda u Prizrenu koja je kasnije potvrđena drugom Presudom Okružnog suda u Prizrenu, AC. br. 236/2011. Zato što su ove Presude izmenjene putem revizije koja je podneta od strane poslodavca, od istog je počeo i postupak protiv-izvršenja i postupak ponovnog suđenja u vezi sa slučajem. Čitav ovaj postupak ponovnog suđenja je završen Presudom Osnovnog suda C. br. 1282/15, od 15. februara 2016. godine, dok je poslednja odluka u izvršnom postupku bilo Rešenje Apelacionog suda Ac. br. 3034/18 od 6. septembra 2018. godine.

Podnosilac zahteva se, pred Ustavnim Sudom, u suštini žali u vezi sa sudskim troškovima koji su mu prouzrokovani, i naglašava da redovni sudovi nisu obrazložili njihove odluke u vezi sa pitanjem plaćanja sudskih troškova, i tvrdi da je u njegovom slučaju trebalo da se primene odredbe Zakona o izvršnom Postupku a ne Zakona o Parničnom Postupku.

Sud je, razmatrajući navode podnosioca zahteva, u početku naglasio da na osnovu sudske prakse Evropskog Suda za Ljudska Prava, član 6, stav 1, obavezuje sudove da obrazlože svoje odluke, međutim, ovo se ne sme tumačiti na takav način da se od sudova traži detaljan odgovor za svaku tvrdnju, i u slučaju podnosioca zahteva, redovni sudovi su objasnili koji dokumenat sadrži izvršni naslov, i kako su se računali sudski troškovi .

S druge strane, što se tiče navoda podnosioca zahteva u vezi sa tim koji bi se zakon trebao primeniti u njegovom slučaju, Sud je smatrao da su ove tvrdnje u vezi sa zakonitošću, i naglasio je da nije dužnost Ustavnog suda da se bavi činjeničnim ili greškama u zakonu za koje se navodi da su počinjene od strane redovnih sudova tokom utvrđivanja činjenica ili primene zakona (zakonitost), izuzev i ukoliko su takve greške mogle povrediti osnovna prava i slobode zaštićene Ustavom (ustavnost). Sud je takođe objasnio podnosiocu zahteva da je uloga redovnih sudova da tumače i primenjuju odgovarajuća pravila proceduralnog i materijalnog prava.

Samim tim, Sud je zaključio da je zahtev očigledno neosnovan po ustavnim osnovama i samim tim se proglašava neprihvatljivim.