USTAVNI SUD

KI145/19, KI146/19, KI147/19, KI149/19, KI150/19, KI151/19, KI152/19, KI153/19, KI154/19, KI155/19, KI156/19, KI157/19 i KI159/19, Podnosilac: Et-hem Bokshi i drugi; Ocena ustavnosti presude Žalbenog veća Posebne komore Vrhovnog suda Kosova za pitanja koja se odnose na Kosovsku agenciju za privatizaciju AC-I-13-0181-A0008 od 29. avgusta 2019. godine

KI145/19, KI146/19, KI147/19, KI149/19, KI150/19, KI151/19, KI152/19, KI153/19, KI154/19, KI155/19, KI156/19, KI157/19 i KI159/19, presuda od 10. decembra 2020. godine, objavljena 29. decembra 2020.godine

Ključne reči: individualni zahtev, izostanak rasprave, povreda člana 31. Ustava u vezi sa članom 6. Evropske konvencije o ljudskim pravima

Okolnosti konkretnog slučaja povezane su sa privatizacijom preduzeća DP “Agimi” u Đakovici i respektivnim pravima radnika da im se prizna status radnika sa legitimnim pravima da ostvare deo prihoda od dvadeset posto (20%) od ove privatizacije, kao što je utvrđeno u članu 68. (Prigovori u vezi sa spiskom zaposlenih koji polažu pravo na naknadu) Aneksa Zakona o Posebnoj komori Vrhovnog suda i stavom 4. člana 10. (Prava zaposlenih) Uredbe br. 2003/13 izmenjene Uredbom br. 2004/45.

Podnosioci zahteva nisu uvršteni na privremeni spisak radnika sa legitimnim pravima da ostvare deo prihoda od dvadeset posto (20%) od privatizacije DP “Agimi”. Isti su individualno izjavili žalbe Kosovskoj agenciji za privatizaciju. Ove žalbe su odbijene. Kao rezultat toga, podnosioci zahteva su podneli tužbe Specijalizovanom veću Posebne komore Vrhovnog suda kojima su osporili odluku Kosovske agencije za privatizaciju u pogledu utvrđivanja činjenica i tumačenja zakona, navodeći takođe da su bili diskriminisani. Svi podnosioci zahteva su tražili da se održi rasprava pred Specijalizovanim većem.

Specijalizovano veće je odbilo zahtev za održavanje rasprave sa obrazloženjem da su  “dostavljene činjenice i dokazi dovoljno jasni” i dali za pravo podnosiocima zahteva sa izuzetkom dvoje od njih, i utvrdilo da su bili diskriminisani, tako da se isti moraju uvrstiti na konačni spisak Kosovske agencije za privatizaciju. Postupajući na osnovu žalbe Kosovske agencije za privatizaciju protiv ove presude, u avgustu 2019. godine, Žalbeno veće je donelo osporenu presudu kojom je usvojilo žalbu Kosovske agencije za privatizaciju i uklonilo “sa spiska korisnika 20% od procesa privatizacije DP “Agimi” Đakovica” sve podnosioce zahteva. Podnosioci zahteva osporavaju ovu presudu pred Sudom, navodeći da je ista doneta u suprotnosti sa članovima 24. [Jednakost pred zakonom], 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] i 46. [Zaštita imovine] Ustava i članovima 6. (Pravo na pravično suđenje) i 1. (Zaštita imovine) Protokola br. 1 Evropske konvencije o ljudskim pravima. U vezi sa povredama člana 31. Ustava u vezi sa članom 6. Evropske konvencije o ljudskim pravima, podnosioci zahteva navode da je Žalbeno veće preinačilo presudu Specijalizovanog veća (i) bez rasprave; (ii) bez dovoljnog obrazloženja; (iii) uz proizvoljno tumačenje zakona; i (iv) uz povredu njihovog prava na suđenje u razumnom roku.

Prilikom ocene navoda podnosilaca zahteva, Sud se fokusirao na one koji su se odnosili na izostanak rasprave pred Posebnom komorom Vrhovnog suda, i u tom kontekstu, (i) prvo izložio opšta načela koja se odnose na pravo na raspravu koje je zagarantovano Ustavom i Evropskom konvencijom o ljudskim pravima, i zatim (ii) primenio ista na okolnosti konkretnog slučaja. Sud je na osnovu, između ostalog, presude Velikog veća Evropskog suda za ljudska prava Ramos Nunes de Carvalho e Sá protiv Portugalije, razjasnio glavna načela koja se odnose na (i) pravo na raspravu pred sudovima prvog stepena; (ii) pravo na raspravu pred sudovima drugog i trećeg stepena; (iii) načela na osnovu kojih treba utvrditi da li je rasprava nužna; i (iv) da li se to što ne postoji rasprava na prvom stepenu može ispraviti održavanjem rasprave na višem stepenu i relevantne kriterijume za sprovođenje te procene. Pored toga, Sud je konkretno razmotrio i primenio sudsku praksu Evropskog suda za ljudska prava na osnovu koje se vrši procena da li se izostanak zahteva za raspravu može smatrati prećutnim odricanjem stranaka od takvog prava.

Na osnovu ovih načela, Sud je utvrdio da je osporena presuda, odnosno presuda [AC-I-13-0181-A0008] od 29. avgusta 2019. godine, doneta u suprotnosti sa garancijama sadržanim u članu 31. Ustava u vezi sa članom 6. Evropske konvencije o ljudskim pravima u pogledu prava na raspravu, između ostalog, zbog toga što (i) činjenica da podnosioci zahteva nisu tražili raspravu pred Žalbenim većem ne podrazumeva njihovo odricanje od ovog prava, niti oslobađa Žalbeno veće  obaveze da na sopstvenu inicijativu ispita nužnost održavanja rasprave; (ii) podnosiocima zahteva uskraćeno pravo na raspravu na oba nivoa Posebne komore Vrhovnog suda; (iii) Žalbeno veće nije razmatralo “isključivo pravna pitanja ili pitanja visokotehničke prirode”, kao pitanja na osnovu kojih su mogle postojati “izuzetne okolnosti koje opravdavaju izostanak rasprave”; (iv) Žalbeno veće nije razmatralo “činjenična i pravna” pitanja, kao pitanja čije razmatranje, u principu, zahteva održavanje rasprave; i (v) Žalbeno veće nije obrazložilo “odustajanje od rasprave”.

Kao rezultat toga, Sud je utvrdio da se gore navedena presuda Vrhovnog suda mora proglasiti ništavom i vratiti Žalbenom veću Posebne komore Vrhovnog suda na ponovno odlučivanje. Sud je takođe naglasio činjenicu da se njegovo utvrđenje povrede člana 31. Ustava u vezi sa članom 6. Evropske konvencije o ljudskim pravima, u okolnostima konkretnog slučaja, odnosi isključivo na izostanak rasprave i da se ni na koji način se odnosi na i ne prejudicira rezultat merituma slučaja.