USTAVNI SUD

Priština, 19. avgusta 2022. godine

Ref. br.:RK 2042/22

 

 

 

 

 

 

 

 

REŠENJE O NEPRIHVATLJIVOSTI

 

u

 

slučaju br. KI190/21

 

Podnosilac

 

Qamil Kosumi

 

 

Ocena ustavnosti presude Žalbenog veća Posebne komore Vrhovnog suda za pitanja koja se odnose na Kosovsku agenciju za privatizaciju  

AC-I-20-0561 od 19. avgusta 2021. godine

 

 

USTAVNI SUD REPUBLIKE KOSOVO

 

 

u sastavu:

 

Gresa Caka-Nimani, predsednica

Bajram Ljatifi, zamenik predsednika

Selvete Gërxhaliu-Krasniqi, sudija

Safet Hoxha, sudija

Radomir Laban, sudija

Remzije Istrefi-Peci, sudija i

Nexhmi Rexhepi, sudija

 

 

Podnosilac zahteva  

 

1. Zahtev je podneo Qamil Kosumi iz Kamenice (u daljem tekstu: podnosilac zahteva).

 

 

 

Osporena odluka

 

2. Podnosilac zahteva osporava presudu [AC-I-20-0561] Žalbenog veća Posebne komore Vrhovnog suda za pitanja koja se odnose na Kosovsku agenciju za privatizaciju (u daljem tekstu: Žalbeno veće PKVS) od 19. avgusta 2021. godine u vezi sa presudom [C-IV-13-1028] Posebne komore Vrhovnog suda za pitanja koja se odnose na Kosovsku agenciju za privatizaciju (u daljem tekstu: PKVS) od 24. novembra 2020. godine.

 

3. Podnosilac zahteva je osporenu presudu Žalbenog veća PKVS-a primio 30. avgusta 2021. godine.

 

Predmetna stvar  

 

4. Predmetna stvar je ocena ustavnosti osporenog presudu Žalbenog veća PKVS-a kojim su podnosioci zahteva navodno povređena osnovna prava i slobode zagarantovane članovima [Jednakost pred zakonom] i 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] Ustava Republike Kosovo (u daljem tekstu: Ustav).

 

Pravni osnov  

 

5. Zahtev je zasnovan na stavovima 1. i 7. člana 113. [Jurisdikcija i ovlašćene strane] Ustava, članovima 22. (Procesuiranje podnesaka) i 47. (Individualni zahtevi) Zakona br. 03/L-121 o Ustavnom sudu Republike Kosovo (u daljem tekstu: Zakon) i pravilu 32. (Podnošenje podnesaka i odgovora) Poslovnika o radu Ustavnog suda (u daljem tekstu: Poslovnik).

 

Postupak pred Sudom

 

6. Dana 25. oktobra 2021. godine, podnosilac je podneo svoj zahtev Ustavnom sudu Republike Kosovo (u daljem tekstu: Sud).

 

7. Dana 4. novembra 2021. godine, Sud je obavestio podnosioca o registraciji zahteva i poslao kopiju zahteva PKVS-u.

 

8. Dana 8. novembra 2021. godine, predsednica Suda je imenovala sudiju Safeta Hoxhu za sudiju izvestioca i Veće za razmatranje, sastavljeno od sudija: Radomir Laban (predsedavajući), Remzije Istrefi-Peci i Nexhmi Rexhepi, članovi.

 

9. Dana 14. marta 2022. godine, podnosilac zahteva je dostavio Sudu dodatna dokumenta.

 

10. Dana 26. jula 2022. godine, Veće za razmatranje je razmotrilo izveštaj sudije izvestioca i većinom glasova je preporučilo Sudu neprihvatljivost zahteva.

 

Pregled činjenica

 

11. Na osnovu spisa predmeta, podnosilac zahteva je bio radnik Društvenog preduzeća “Xim Strezoci” (u daljem tekstu: DP “Xim Strezoci”) na radnom mestu vozača generalnog direktora u periodu od 03.10.1999. do 13.12.2007. godine, kada je i obavešten da mu se radni odnos prekida zbog privatizacije DP “Xim Strezoci”.

 

12. Dana 25. januara 2011. godine, Kosovska agencija za privatizaciju (u daljem tekstu: KAP) obavestila je podnosioca zahteva da je 31. decembra 2010. godine, DP “Xim Strezoci” ušlo u postupak likvidacije u skladu sa odlukom Odbora KAP-a i tražilo od njega da ukoliko ima bilo kakvo potraživanje prema preduzeću dostavi isto pre 25. marta 2011. godine.

 

13. Dana 21. februara 2011. godine, podnosilac zahteva je podneo zahtev KAP-u za naknadu zbog prevremenog raskida ugovora o radu od strane DP “Xim Strezoci” u iznosu od 740,00 (sedamsto četrdeset) evra. Takođe, podnosilac zahteva je tražio i naknadu za neisplaćene zarade za period od decembra 2006. do decembra 2007. godine, u iznosu od 4.441,97 evra (četiri hiljade četiristo četrdeset jedan evro i devedeset sedam centi).

 

14. Dana 4. aprila 2013. godine, Organ za likvidaciju KAP-a za DP “Xim Strezoci” (u daljem tekstu: Organ za likvidaciju) je odlukom GJI066-0038, u vezi sa zahtevom za naknadu zbog prevremenog raskida ugovora o radu, prihvatio iznos od 683,94 evra (šesto osamdeset tri evra i devedeset četiri centa) i odbio, kao nevažeći, iznos od 56,06 evra (pedeset šest evra i šest centi).

 

15. Dana 28. maja 2013. godine, Organ za likvidaciju je odlukom br. 0415/13-OUT, odbio zahtev podnosioca zahteva za naknadu za neisplaćene zarade za period od decembra 2006. do decembra 2007. godine u iznosu od 4.441,97 evra (četiri hiljade četiristo četrdeset jedan evro i devedeset sedam centi).

 

16. Dana 26. juna 2013. godine, podnosilac zahteva je izjavio žalbu PKVS-u protiv odluke Organa za likvidaciju br. 0415/13-OUT, zbog odbijanja njegovog zahteva za naknadu neisplaćenih zarada za period od decembra 2006. do decembra 2007. godine i zbog pogrešno i netačno utvrđenog činjeničnog stanja i neprimenjivanja odredbi zakona.

 

17. Dana 12. decembra 2013. godine, KAP je dostavio odbranu na žalbu podnetu protiv odluke Organa za likvidaciju. KAP smatra da je zahtev zastareo u smislu člana 608. Zakona o udruženom radu i smatra da je, s obzirom na to da se zahtev odnosi na vremenski period od decembra 2006. do decembra 2007. godine, rok zastarelosti ovog zahteva dospeo u decembru 2009. godine, odnosno posle tri godine od kada DP “Xim Strezoci” nije isplatio podnosiocu platu za decembar 2006. godine.

 

18. Dana 31. marta 2014. godine, podnosilac zahteva je dostavio odgovor na odbranu tuženog, u kojem je, između ostalog, naveo da je nalaz Organa za likvidaciju pogrešan i neodrživ, jer se odnosi na radni odnos u normalnim uslovima, a ne na vanrednu intervenciju kao što je slučaj sa privatizacijom.

 

19. Dana 16. juna 2014. godine, KAP je dostavio protivodgovor, u kojem je, između ostalog, naveo da DP “Xim Strezoci” nije mogao i nije odustao od pozivanja na rok zastarelosti i da je žalilac propustio da prekine rok zastarelosti na bilo koji od zakonom dozvoljenih načina, pa su samim tim njegova prava zastarela.

 

20. Dana 24. novembra 2020. godine, PKVS je presudom [C-IV-13-1028] odbio žalbu podnosioca zahteva i potvrdio odluku [GJI066-0037] Organa za likvidaciju od 28. maja 2013. godine, kao pravilnu i utemeljenu na zakonu. Prvi stepen PKVS-a je obrazložio da tužilac nije dostavio relevantne dokaze kojima se dokazuje da je ove zarade potraživao ranije kod nadležnog suda, pa je stoga zahtev zastareo na osnovu člana 372. stav 1. ZOO-a iz 1978. godine. Nadalje, I stepen je utvrdio da se zahtev za isplatu neisplaćenih zarada odnosio na period decembar 2006.-decembar 2007. godine, da je zahtev zastareo u decembru 2010. godine, a da je zahtev podnet Organu za likvidaciju 21. februara 2011. godine, kada je već nastupila zastarelost zahteva za naknadu zarada.

 

21. Dana 8. decembra 2020. godine, podnosilac zahteva je izjavio žalbu Žalbenom veću PKVS-a protiv presude [C-IV-13-1028] PKVS-a, zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

 

22. Dana 19. avgusta 2021. godine, Žalbeno veće PKVS-a je presudom [AC-I-20-0561] odbilo, kao neosnovanu, žalbu podnosioca zahteva i potvrdilo presudu [C-IV-13-1028] PKVS-a.

 

Navodi podnosioca zahteva  

 

23. Podnosilac zahteva osporava presudu [AC-I-20-0561] Žalbenog veća PKVS-a od 19. avgusta 2021. godine, navodeći da je ista doneta uz povredu njegovih osnovnih prava i sloboda zagarantovanih članovima [Jednakost pred zakonom] i 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] Ustava u vezi sa članom 6. (Pravo na pravično suđenje) EKLJP.

 

24. Podnosilac zahteva pre svega navodi da mu nije priznata naknada zarada uprkos tome što je bio zaposlen u preduzeću DP “Xim Strezoci”, kao i da je isto preduzeće bilo dužno da nakon likvidacije isplati bivšim radnicima neisplaćene zarade.

 

25. Podnosilac zahteva navodi sledeće: “Za identične/iste slučajeve kao i slučaj koji je presuđen osporenom presudom, ustanovljena je sudska praksa/presedan, presudom broj AC-I-15-0178 od 23.04.2020. godine i presudom broj AC-I-14-0119 od 19.12.2019. godine (u daljem tekstu: “precedentne presude”). U ovim presudama se radilo o istoj stvari, o istom činjeničnom i pravnom osnovu i istoj tuženoj stranci, kao i u konkretnom slučaju. Ovim presudama, sud je strankama priznao pravo na nadoknadu neisplaćenih plata. Iz tog razloga, nejasno je kako mogu postojati različite sudske odluke o istim slučajevima istim okolnostima”.

 

26. Kada je reč o navodnim povredama člana Ustava, podnosilac zahteva, u suštini, tvrdi da njemu, uprkos tome što je imao isti tok događaja kao i stranke u precedentnim presudama, nije priznato pravo na naknadu neisplaćenih zarada.

 

27. Podnosilac zahteva stoga navodi: “Shodno tome, pošto je za iste slučajeve kao što je konkretni slučaj, stranama priznato pravo na nadoknadu neisplaćenih plata od strane preduzeća D.P. Xim Strezoci, meni je uskraćeno/nije priznato takvo pravo, i proizilazi da se radi o povredi ustavnih odredbi. Pravila, odnosno zakonske odredbe koje su uzete u obzir za usvajanje tužbenih zahteva/žalbi prema precedentnim presudama, trebalo je da se primene mutatis mutandis i tokom presuđivanja i odlučivanja u slučaju podnosioca zahteva”.

 

28. Podnosilac zahteva dalje navodi da je: “U takvim slučajevima suđenja i odlučivanja u identičnim slučajevima – sud morao jedinstveno da primeni zakone, odnosno da odredi ujednačavanje sudske prakse“. S tim u vezi, podnosilac zahteva se poziva na stav 12. člana 4. Zakona o PKVS za pitanja koja se odnose na KAP, kojim je utvrđeno: “Specijalna komora će suditi u zajedničkom veću, sastavljenog od svih žalbenih veća, u slučajevima kada se zahteva utvrđivanje principijelnih stavova i pravnih mišljenja o pitanjima koja se odnose na jedinstvenu primenu zakona ili ujedinjenje sudske prakse”.

 

29. Prema navodima podnosioca zahteva, činjenica da se sud nije pridržavao sudske prakse koju je sam ustanovio, u kojoj je određenom broju stranaka za iste slučajeve usvojio zahteve, dok je njegov zahtev odbio, zbog čega proizilazi da je sud rešavao predmete i odlučivao po neobjektivnim osnovama, čime je prekršio osnovna prava zagarantovana Ustavom. S tim u vezi, on se poziva na “precedentne presude” tužilaca Sh.H. i N.Z., u kom slučaju je, prema navodima podnosioca zahteva, sud tim presudama obavezao KAP da dotičnim licima nadoknadi neisplaćene zarade. Prema navodima podnosioca zahteva, lica Sh.H. i N.Z. su pred redovnim sudovima predočila relevantne dokaze, iste kao i podnosilac zahteva, ali su u njegovom slučaju sudovi odlučili drugačije od prakse.

 

30. Podnosilac zahteva obrazlaže: “Pošto su već presuđene iste stvari kao što je stvar u konkretnom slučaju, sud je morao da se osloni na precedentne presude, odnosno da odluči isto kao što je odlučio u tim presudama. To stoga što je, između ostalog, odlučivanje prema ustanovljenoj sudskoj praksi nešto što se sprovodi u našoj zemlji. Štaviše, ne možemo imati različite sudske odluke o istim slučajevima”.

 

31. Podnosilac zahteva dalje navodi: “S tim u vezi, sud ne može različito odlučivati o dva identična pitanja. Tako nešto – različito odlučivanje o dve identične stvari i neuzimanje precedentnih presuda za osnov – predstavlja odstupanje od prakse, pogrešno tumačenje zakona i subjektivno suđenje suda. Konkretnije, tako nešto nam daje do znanja da je osporena presuda zahvaćena povredama ustavnih odredbi, konkretnije, člana 31. Ustava”.

 

32. Pozivajući se na presudu Suda KI145/18 (podnosioci: Shehide Muhadri, Murat Muhadri i Sylë Ibrahimi, presuda od 19. jula 2019. godine), podnosilac zahteva navodi da je u konkretnom slučaju Sud naveo da različito odlučivanje o sličnim slučajevima predstavlja povredu člana 31. Ustava. Ovde se podnosilac zahteva poziva na stavove presude KI145/18 koji se odnose na neobrazloženost odluke. Podnosilac zahteva sledstveno naglašava da njegov navod o presedanu, odnosno o istim slučajevima koje je razmotrilo Žalbeno veće, uopšte nije razmotren osporenom presudom.

 

33. Podnosilac zahteva navodi: (i) da mu pripada naknada za neisplaćene zarade; (ii) da je s obzirom na to da je on blagovremeno podneo zahtev za naknadu neisplaćenih zarada, ta činjenica uticala da ne teče rok zastarelosti. Podnosilac zahteva navodi: “Nepriznavanje takvog prava – da mu se nadoknade neisplaćene plate – posebno uzimajući u obzir da su ova prava priznata njegovim kolegama, predstavlja povredu ne samo zakonskih odredbi, već i jednog od osnovnih ljudskih prava zagarantovanih Ustavom – prava na pravično i nepristrasno suđenje”.

 

34. Na kraju, podnosilac zahteva traži od Suda: (i) da se njegov zahtev usvoji u celosti kao prihvatljiv; (ii) da se utvrdi da je došlo do povrede članova [Jednakost pred zakonom] i 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] Ustava; (iii) da se proglasi ništavom presuda [AC-I-20-0521]
    Žalbenog veća PKVS-a od 22. jula 2021. godine; i (iv) da se predmet vrati Žalbenom veću PKVS-a na ponovno odlučivanje.

 

Relevantne ustavne i zakonske odredbe

 

Ustav Republike Kosovo

 

Član 24.

[Jednakost pred zakonom]

 

1. Pred zakonom su svi jednaki. Svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije.

 

2. Niko se ne sme diskriminisati na osnovu rase, boje, pola, jezika, veroispovesti, političkog ili nekog drugog uverenja, nacionalnog ili društvenog porekla, veze sa nekom zajednicom, imovine, ekonomskog ili socijalnog stanja, seksualnog opredeljenja, rođenja, ograničene sposobnosti ili nekog drugog ličnog statusa.

 

3. Načelo jednakosti pred zakonom ne sprečava sprovođenje i usvajanje privremenih mera, neophodnih za zaštitu i napredak prava pojedinaca i grupa koje nisu jednake. Takve mere se mogu sprovoditi samo do ostvarenja cilja radi kojeg su uspostavljene.

 

Član 31.

[Pravo na pravično i nepristrasno suđenje]

 

“1. Svakom se garantuje jednaka zaštita prava pred sudom, ostalim državnim organima i nosiocima javnih.

 

2. Svako ima pravo na javno, nepristrasno i pravično razmatranje odluka o pravima i obavezama ili za bilo koje krivično gonjenje koje je pokrenuto protiv njega/nje, u razumnom roku, od strane nezavisnog i nepristrasnog, zakonom ustanovljenog, suda”.

[…]

 

ZAKON BR. 03/L-006 O PARNIČNOM POSTUPKU

 

Član 7.

 

7.1 Stranke imaju pravo da podnesu sve činjenice na koje oslanjaju svoje zahteve i da predlože dokaze sa kojima se konstatuju te činjenice.

 

ZAKON BR. 06/L-086 O SPECIJALNOJ KOMORI VRHOVNOG SUDA KOSOVA ZA PITANJA KOJA SE ODNOSE NA KOSOVSKU AGENCIJU ZA PRIVATIZACIJU

 

Član 42.

Opšta pravila izvođenja dokaza

 

2. Stranka koja tvrdi o postojanju određene činjenice ili dešavanju konkretnog događaja nosi teret dokazivanja istinitosti datih tvrdnji podnošenjem ili davanjem na uvid materijalnih dokaza (dokumentovanih, fizičkih i/ili iskaza svedoka). Svaka druga stranka dobija razumnu priliku da opovrgne legitimnost ili verodostojnost datih dokaza podnošenjem ili davanjem na uvid drugih dokaza (dokumentovanih, fizičkih ili iskaza svedoka) koji imaju tendenciju da opovrgnu zakonitost ili verodostojnost prvobitno datih dokaza. U slučajevima u kojima su dokazi stavljeni na uvid od strane stranke u obliku pismene izjave ili iskaza svedoka, svaka druga stranka dobija opravdanu mogućnost da dovede u pitanje davanje date pismene izjave ili davanje datog iskaza bilo na sudu ili svedočenjem pod zakletvom koje je snimljeno kao video/audio zapis i transkribovano.

 

ZAKON BR. 04/L-034 O KOSOVSKOJ AGENCIJI ZA PRIVATIZACIJU

 

Član 40.

Prioriteti potraživanja i interesa

 

1. U postupku likvidacije sva potraživanja poverilaca izmiruju se po dole navedenim klasama 1.1 do 1.8 i prema sledećem redosledu:

 

1.1. troškovi prodaje ili na drugi način unovčene imovine ili aktive preduzeća;

 

1.2. obezbeđen kredit nakon plana reorganizacije nastao u skladu sa članom 13.2 Uredbe UNMIK-a 2005/48 u meri da je taj kredit odobrio Sud. Ovaj prioritet odnosi se samo na prihode od prodaje ili drugog prenosa aktive koja obezbeđuje kredit;

 

1.3. prioritet potraživanja, po sledećem redosledu:

 

1.3.1. sudski troškovi;

1.3.2. troškovi organa za likvidaciju i svih pomoćnih savetnika;

1.3.3. troškovi organa za likvidaciju potrebni za održavanje i zaštitu imovine i aktive preduzeća;

1.3.4. troškovi za nastavak rada preduzeća, nakon odluke Agencije ili Suda da započne postupak likvidacije;

1.3.5. sva potraživanja administrativnih troškova nastala tokom bilo koje reorganizacije ili tokom postupka likvidacije;

 

1.4. obezbeđeno potraživanje u meri ostvarenoj od aktive koja obezbeđuje ta potraživanja i u iznosu tih obezbeđenih potraživanja i potraživanja;

 

1.5. potraživanja zasnovana na vlasništva nad određenom aktivom, uključujući nekretninu;

 

1.6. preferencijalna potraživanja radnika po sledećim redosledu:

 

1.6.1. potraživanja za plate zaposlenih koji nisu isplaćeni do datuma odluke Suda ili Agencije da se započne postupak likvidacije, ograničena na tri meseca bruto plate po licu;

1.6.2. potraživanja za zakonom propisanu otpremninu prijavljena od strane radnika koji su postali višak zbog Odluke o likvidaciji preduzeća, ili u vezi sa tim, radnje preduzete od strane Agencije na osnovu člana 6.1 ili 6.2 Zakona o KAP-u;

 

1.7. neobezbeđena potraživanja, uključujući potraživanja za plate koja nisu predmet višeg prioriteta;

 

1.8. potraživanja vlasnika, deoničara, osnivača, učesnika ili partnera preduzeća.

 

2. Potraživanja u istoj klasi ili istog reda rangiraju se jednako bez obzira na vreme kada su nastala.

 

3. Potraživanja se namiruju prema prioritetu po klasi i redu navedenom u ovom članu. Uplate za namirenje potraživanja vrše se u skladu sa stavovima 2. i 3. člana 41. ovog zakona i na drugi način slede postupke utvrđene od strane organa za likvidaciji u skladu sa finansijskim politikama Agencije koje su donete u skladu sa članom 15. Zakona o KAP-u.

 

Prihvatljivost zahteva

 

35. Sud prvo ocenjuje da li je podnosilac zahteva ispunio uslove prihvatljivosti koji su utvrđeni Ustavom i dalje predviđeni Poslovnikom.

 

36. U tom smislu, Sud se poziva na stavove 1. i 7. člana 113. [Jurisdikcija i ovlašćene strane] Ustava u vezi sa stavom 4. člana 21. [Opšta načela] Ustava, kojima je propisano:

 

Član 113.

[Jurisdikcija i ovlašćene strane]

 

“1. Ustavni sud odlučuje samo u slučajevima koje su ovlašćene strane podnele sudu na zakonit način.

[…]

7. Pojedinci mogu da pokrenu postupak ako su njihova prava i slobode koje im garantuje ovaj Ustav prekršena od strane javnih organa, ali samo kada su iscrpeli sva ostala pravna sredstva, regulisanim zakonom”.

[…]

 

37. Sud dalje razmatra da li je podnosilac zahteva ispunio uslove prihvatljivosti, koji su dalje propisani  u Zakonu, odnosno članovima 47, 48. i 49. Zakona, kojima je propisano:

 

Član 47.

[Individualni zahtevi]

 

“1. Svaka osoba ima pravo da od Ustavnog suda zatraži pravnu zaštitu ukoliko smatra da njena Ustavom zagarantovana prava i slobode krši neki javni organ.

2. Osoba može da podnese pomenuti podnesak samo nakon što su iscrpljena sva ostala zakonom određena pravna sredstva”.

 

Član 48.

[Tačnost podneska]

 

“Podnosilac podneska je dužan da jasno naglasi to koja prava i slobode sumu povređena i koji je konkretan akt javnog organa koji podnosilac želi da ospori”.

 

Član 49.

[Rokovi]

 

“Podnesak se podnosi u roku od 4 meseci. Rok počinje od dana kada je podnosilac primio sudsku odluku. U svim ostalim slučajevima, rok počinje na dan javnog objavljivanja odluke ili akta…”.

 

38. Što se tiče ispunjenja gore navedenih uslova, Sud ocenjuje da je podnosilac zahteva: ovlašćena strana, u smislu člana 113.7 Ustava, da osporava ustavnost akta javnog organa, odnosno presudu [AC-I-20-0561] Žalbenog veća PKVS-a od 19. avgusta 2021. godine; da je iscrpeo sva pravna sredstva na raspolaganju prema članu 7 Ustava i članu 47.2 Zakona; da je naglasio prava zagarantovana Ustavom, za koja navodi da su mu povređena u skladu sa zahtevima iz člana 48. Zakona i da je podneo svoj zahtev u zakonskom roku od 4 (četiri) meseca, kako je predviđeno članom 49. Zakona.

 

39. Međutim, pored toga, Sud razmatra da li je podnosilac zahteva ispunio uslove prihvatljivosti propisane u pravilu 39. [Kriterijum o prihvatljivosti], odnosno u podpravilu (2) pravila 39 Poslovnika, koje propisuje:

 

(2) Sud može smatrati zahtev neprihvatljivim, ako je zahtev očigledno neosnovan, jer podnosilac nije dovoljno dokazao i potkrepio tvrdnju.

 

40. Sud podseća da gore navedeno pravilo, zasnovano na sudskoj praksi ESLJP-a i sudskoj praksi Suda, omogućava poslednje navedenom da proglašava zahteve neprihvatljivim iz razloga koji se odnose na meritum slučaja. Tačnije, na osnovu ovog pravila, Sud može proglasiti zahtev neprihvatljivim na osnovu i nakon ocene njegovog merituma, odnosno ako smatra da je sadržaj zahteva očigledno neosnovan na ustavnim osnovama, kao što je definisano u stavu 2 pravila 39. Poslovnika (vidi predmet KI04/21, podnositeljka Nexhmije Makolli, rešenje o neprihvatljivosti od 12. maja 2021. godine, stav 26; vidi, takođe, predmet KI175/20, podnosilac Kosovska agencija za privatizaciju, rešenje o neprihvatljivosti od 27. aprila 2021. godine, stav 37).

 

41. Na osnovu sudske prakse ESLJP-a, ali i Suda, zahtev se može proglasiti neprihvatljivim kao “očigledno neosnovan” u celini ili samo u odnosu na određeni navod koji zahtev može sadržati. S tim u vezi, tačnije je nazvati ih “očigledno neosnovanim navodima“. Poslednje navedeni se, na osnovu sudske prakse ESLJP-a, mogu svrstati u četiri različite grupe: (i) navodi koji se kvalifikuju kao navodi “četvrtog stepena”; (ii) navodi koje karakteriše “jasno ili očigledno odsustvo povrede”; (iii) “nepotkrepljeni ili neobrazloženi“ navodi; i na kraju, (iv) “haotični ili nategnuti” navodi (vidi, tačnije, za koncept neprihvatljivosti na osnovu zahteva ocenjenog kao “očigledno neosnovan” i specifičnosti četiri gore pomenute kategorije kvalifikovanih kao “očigledno neosnovani”, Praktični vodič ESLJP-a o kriterijumima prihvatljivosti od 31. avgusta 2019. godine; Deo III. Neprihvatljivost zasnovana na meritumu, A. Očigledno neosnovani navodi, stavovi 255 do 284, takođe, vidi slučaj KI04/21, gore citiran, stav 27, kao i slučaj KI175/20, gore citiran, stav 38).

 

42. U ovom kontekstu, kao i u daljem tekstu, kako bi ocenio da li je zahtev očigledno neosnovan na ustavnim osnovama, Sud će prvo podsetiti na suštinu slučaja sadržanog u ovom zahtevu i odgovarajuće navode podnosioca zahteva, pri čijoj oceni će Sud primeniti standarde sudske prakse ESLJP-a, u skladu sa kojom je on, na osnovu člana 53. [Tumačenje odredbi ljudskih prava] Ustava, dužan da tumači osnovna prava i slobode zagarantovane Ustavom (vidi slučaj KI04/21, gore citiran, stav 28).

 

43. Okolnosti konkretnog slučaja rezultat su zahteva podnosioca zahteva pred Organom za likvidaciju za naknadu neisplaćenih zarada za period od decembra 2006. do decembra 2007. godine, u iznosu od 441,97 evra (četiri hiljade četiri stotine četrdeset jedan evro i devedeset sedam centi), ali je taj iznos odbijen. Organ za likvidaciju je podnosiocu zahteva nadoknadio iznos od 683,94 evra (šesto osamdeset tri evra i devedeset četiri centa) zbog prevremenog raskida ugovora o radu, navodeći da je pri obračunu iznosa uzeo u obzir mesečnu zaradu u trenutku otpuštanja sa posla i stvarne godine radnog staža. Nezadovoljan odlukom o nenadoknađivanju neisplaćenih zarada za period od decembra 2006. do decembra 2007. godine, podnosilac zahteva je izjavio žalbu PKVS-u, koji je u prvom stepenu odlučio da odbije zahtev podnosioca zahteva sa obrazloženjem da je zahtev podnosioca zahteva u vezi neisplaćenih zarada zastareo, takođe nije pružio nijedan dokaz kojim bi dokazao činjenicu da je pokrenuo bilo kakav sudski postupak ili da je podneo zahtev za navodni dug nadležnim organima pre nego što je podneo zahtev Organu za likvidaciju. U ovom slučaju, podnosilac zahteva je izjavio žalbu Žalbenom veću, u kojoj je tražio da se ožalbena presuda ukine. Žalbeno veće je odlučilo da podnosilac zahteva nije dostavio sudu nijedan dokaz kojim bi potkrepio svoju žalbu.

 

44. Sud podseća da podnosilac zahteva navodi da su osporenom presudom Žalbenog veća PKVS-a povređena njegova prava zagarantovana članovima: 24. [Jednakost pred zakonom] i 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] Ustava u vezi sa članom 6. EKLJP.

 

45. Sud primećuje da se suština navoda o povredi prava na pravično suđenje odnosi na: (i) nedoslednost Žalbenog veća PKVS-a, pri čemu je, prema navodima podnosioca zahteva, ovaj sud propustio da odluči jednoobrazno o istim činjeničnim i pravnim pitanjima; i (ii) pozivajući se na presudu Suda KI145/18, tvrdi da njegov navod koji se odnosi na sudski presedan nije ispitan-obrazložen od strane Žalbenog veća PKVS-a. Sud ocenjuje da takvi navodi pokreću pitanja iz člana 31. Ustava i člana 6.1 EKLJP, koja će Sud analizirati u skladu sa standardima sudske prakse ESLJP-a, u saglasnosti sa kojom je on, na osnovu člana 53. [Tumačenje odredbi ljudskih prava] Ustava, dužan da tumači osnovna ljudska prava i slobode zagarantovane Ustavom.

 

46. Sud će prvo ispitati navode podnosioca zahteva koji se odnose na povrede člana 31. Ustava u vezi sa članom 6. EKLJP, u pogledu nedoslednosti Žalbenog veća PKVS-a, da bi zatim nastavio sa navodom o neobrazloženosti sudske odluke i navodom o povredi člana 24. Ustava.

 

Navodi o povredi člana 31. Ustava u vezi sa članom 6. EKLJP

                                                                                                                                                                       

1. Što se tiče nedosledne sudske prakse

 

47. Povodom ovog navoda, Sud se poziva na odredbe člana 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] Ustava, kojima je propisano:

 

“1. Svakom se garantuje jednaka zaštita prava pred sudom, ostalim državnim organima i nosiocima javnih.

2. Svako ima pravo na javno, nepristrasno i pravično razmatranje odluka o pravima i obavezama ili za bilo koje krivično gonjenje koje je pokrenuto protiv njega/nje, u razumnom roku, od strane nezavisnog i nepristrasnog, zakonom ustanovljenog, suda”.

[…]

 

48. Pored toga, Sud podseća i na sadržaj člana 6.1 (Pravo na pravično suđenje) EKLJP-a, koji propisuje:

 

“1. Prilikom utvrđivanja osnovanosti bilo kakve krivične optužbe protiv njega … svako ima pravo na pravično suđenje i javnu raspravu u razumnom roku pred nezavisnim i nepristrasnim, zakonom ustanovljenim sudom.”

 

[…]

 

Opšta načela   

 

49. Što se tiče osnovnih načela koja se odnose na doslednost sudske prakse, Sud podseća da je sudska praksa ESLJP-a rezultirala sa četiri osnovna načela koja karakterišu analizu u pogledu doslednosti sudske prakse, a to su: (i) pravna sigurnost; (ii) ne postoji stečeno pravo na usaglašenost sudske prakse; (iii) razlika nije nužno u suprotnosti sa EKLJP-om; i (iv) isključenje očigledne proizvoljnosti.

 

50. Kada je u pitanju prvo načelo, ESLJP se usredsredio na načelo pravne sigurnosti koje je u ovom kontekstu ugrađeno u sve članove EKLJP-a i predstavlja jedan od osnovnih aspekata vladavine prava (vidi, predmet ESLJP-a Nejdet Şahin i Perihan Şahin protiv Turske, br.13279/05, presuda od 20. oktobra 2011. godine, stav 56). Ovo načelo garantuje određenu stabilnost u pravnim situacijama i doprinosi poverenju javnosti u sudove. Uporna nedoslednost u sudskoj praksi može dovesti do stanja pravne nesigurnosti koje dovodi do smanjenja poverenja javnosti u pravosudni sistem, a to poverenje nesumnjivo predstavlja jednu od ključnih komponenata države koja se zasniva na vladavini prava (vidi, u ovom kontekstu, predmet ESLJP-a Hayati Çelebi i drugi protiv Turske, br.582/05 presuda od 9. februara 2016. godine, stav 52; i Ferreira Santos Pardal protiv Portugalije, br.30123/10 presuda od 30. jula 2015. godine, stav 42; vidi, takođe, slučaj Suda KI175/20, podnositeljka Kosovska agencija za privatizaciju, rešenje od 26. marta 2021. godine, stav 55).

 

51. Kada je reč o drugom načelu, ESLJP je utvrdio da zahtevi pravne sigurnosti i zaštite legitimnog poverenja javnosti, ipak ne garantuju stečeno pravo na usaglašenost sudske prakse. Sam po sebi, razvoj sudske prakse nije u suprotnosti s valjanim sprovođenjem pravde, budući da bi propust u održavanju dinamičnog i evolutivnog pristupa sadržao u sebi opasnost od sprečavanja reformi ili kontinuiranog poboljšanja (vidi, između ostalog, predmete ESLJP-a Nejdet Şahin i Perihan Şahin protiv Turske, citiran u tekstu iznad, stav 58; i Lupeni Grkokatolička parohija i drugi protiv Rumunije, presuda od 29. novembra 2016. godine, stav 116; i vidi, takođe, slučaj Suda KI175/20, Kosovska agencija za privatizaciju, rešenje od 26. marta 2021. godine, stavovi 56 i predmete koji su u njemu citirani).

 

52. Što se tiče trećeg načela, ESLJP je utvrdio da je mogućnost oprečnih sudskih odluka svojstvena karakteristika svakog sudskog sistema zasnovanog na mreži osnovnih i žalbenih sudova ovlašćenih da sude u oblasti svoje teritorijalne nadležnosti. Takve razlike se mogu javiti čak i unutar istog suda. One se, same po sebi, ne mogu smatrati u suprotnosti sa EKLJP-om (vidi, predmete ESLJP-a Nejdet Şahin i Perihan Şahin protiv Turske, gore citiran, stav 51; Albu i drugi protiv Rumunije i šezdeset tri (63) druge predstavke, br. 34796/09, presuda od 10. maja 2012. godine, stav 34; Santo Pinto protiv Portugalije, br. 39005/04, presuda od 20. maja 2008. godine, stav 41; i Lupeni Grkokatolička parohija i drugi protiv Rumunije, gore citiran, stav 122; i vidi, takođe, slučaj Suda KI175/20, Kosovska agencija za privatizaciju, rešenje od 26. marta 2021. godine, stav 57).

 

53. Na kraju i u vezi sa četvrtim načelom, ESLJP je dosledno naglašavao da nije njegova dužnost, osim u slučajevima očigledne proizvoljnosti, da dovodi u pitanje način na koji domaći sudovi tumače nacionalno zakonodavstvo (vidi, na primer, predmete ESLJP-a Ādamsons protiv Letonije, presuda od 24. juna 2008. godine, stav 118; i Nejdet Şahin i Perihan Şahin protiv Turske, gore citiran, stav 50) i da, u principu, nije njegova funkcija da poredi različite odluke domaćih sudova, čak i ako su one donete u naizgled sličnim postupcima. On mora da poštuje nezavisnost sudova. Osim toga, ESLJP je naglasio da ne može biti govora o razlikama u sudskoj praksi ukoliko su činjenična stanja u predmetima objektivno različita (vidi, u ovom kontekstu, predmet ESLJP-a Uçar protiv Turske, odluka od 29. septembra 2009. godine). Isto tako, ne može se smatrati kako različito postupanje u dva spora stvara različitu sudsku praksu onda kada je to različito postupanje opravdano razlikama u činjeničnim situacijama o kojima je reč (vidi, predmete ESLJP-a Çelebi i drugi protiv Turske, br.582/05, presuda od 9. februara 2016. godine, stav 52; kao i Lupeni Grkokatolička parohija i drugi protiv Rumunije, gore citiran, stav 116).

 

54. Takođe, Sud primećuje da pristup ESLJP-a prilikom analize razlika u sudskoj praksi varira u zavisnosti od činjenice da li se te razlike javljaju (i) u okviru jednog istog ogranka sudova ili (ii) između dva različita ogranka suda koji su jedan od drugog potpuno nezavisni. Druga situacija se odnosi na pravosudne sisteme koji se sastoje od više od jednog ogranka pravosudnog sistema, a pritom svaki taj ogranak ima svoj nezavisni vrhovni sud koji ne podleže zajedničkoj sudskoj hijerarhiji. Glavni predmet ESLJP-a koji se odnosi na nepostojanje doslednosti, odnosno na neusaglašenost sudske prakse, Nejdet Şahin i Perihan Şahin protiv Turske, spada u ovu kategoriju. U svakom slučaju, osnovna načela koja su ustanovljena ovim predmetom, koriste se i prilikom procene razlika u vezi sa sudskom praksom i u predmetima koji pripadaju prvoj kategoriji, odnosno onim sa jedinstvenim sudskim sistemom, što bi bio slučaj u kontekstu pravnog sistema Republike Kosovo.

 

55. Pozivajući se na gore utvrđena načela, Sud dalje naglašava da ESLJP koristi tri osnovna kriterijuma da bi utvrdio da li navodna razlika predstavlja povredu člana 6. EKLJP-a, a to su: (i) da li su razlike u sudskoj praksi “duboke i dugotrajne”; (ii) da li unutrašnje pravo predviđa mehanizme koji mogu da reše takve nesaglasnosti; i (iii) da li su ti mehanizmi primenjeni i kakvo je bilo njihovo dejstvo (u ovom kontekstu, vidi predmete ESLJP-a Beian protiv Rumunije (br. 1), presuda od 6. decembra 2007. godine, stavovi 37-39; Lupeni Grkokatolička parohija i drugi protiv Rumunije, gore citiran, stavovi 116-135; Iordan Iordanov i drugi protiv Bugarske, 23530/02 presuda od 2. jula 2009. godine, stavovi 49-50; Nejdet Şahin i Perihan Şahin protiv Turske, gore citiran, stav 53; i Hayati Çelebi i drugi protiv Turske, gore citiran, stav 52; i vidi, takođe, slučaj Suda KI175/20, Kosovska agencija za privatizaciju, rešenje od 26. marta 2021. godine, stav 60).

 

56. U ovom kontekstu, Sud takođe ponavlja da nije njegova funkcija da upoređuje različite odluke redovnih sudova, čak i ako su donete u naizgled sličnim postupcima. On je dužan da p0štuje nezavisnost sudova. Pored toga, u takvim slučajevima, odnosno slučajevima navoda o ustavnim povredama osnovnih prava i sloboda kao rezultat razlika u sudskoj praksi, podnosioci zahteva moraju Sudu predstaviti relevantne argumente u vezi sa činjeničnom i pravnom sličnošću predmeta za koje tvrde da su različito rešeni od strane redovnih sudova, što je rezultiralo razlikama u sudskoj praksi i što je moglo rezultirati povredama njihovih ustavnih prava i sloboda zagarantovanih članom 31. Ustava u vezi sa članom 6. EKLJP-a.

 

Primena opštih načela na okolnosti konkretnog slučaja

 

57. Sud podseća da podnosilac zahteva navodi da je u njegovom slučaju: “ Pošto su već presuđene iste stvari kao što je stvar u konkretnom slučaju, sud je morao da se osloni na precedentne presude, odnosno da odluči isto kao što je odlučio u tim presudama.… Štaviše, ne možemo imati različite sudske odluke o istim slučajevima…. S tim u vezi, sud ne može različito odlučivati o dva identična pitanja. Tako nešto – različito odlučivanje o dve identične stvari i neuzimanje precedentnih presuda za osnov – predstavlja odstupanje od prakse, pogrešno tumačenje zakona i subjektivno suđenje suda. Konkretnije, tako nešto nam daje do znanja da je osporena presuda zahvaćena povredama ustavnih odredbi, konkretnije, člana 31. Ustava”.

 

58. Sud naglašava da on ocenjuje doslednost sudske prakse Žalbenog veća PKVS-a samo u odnosu na povrede koje navodi podnosilac zahteva. Shodno tome, nepostojanje doslednosti u sudskoj praksi bi moralo rezultirati povredom osnovnih prava i sloboda podnosioca zahteva. Da bi se ustanovila takva povreda i utvrdilo da su osnovna prava i slobode podnosioca zahteva povređena kao rezultat “dubokih i dugotrajnih razlika” u relevantnoj sudskoj praksi, činjenične i pravne okolnosti slučaja podnosioca zahteva moraju biti potpuno identične sa slučajevima na koje se poziva podnosilac zahteva.

 

59. S tim u vezi, Sud primećuje da je podnosilac zahteva, u prilog svojih navoda, priložio zahtevu kao dokaz presude Žalbenog veća PKVS-a AC-I-14-0119 od 19. decembra 2019. godine i AC-I-15-0178 od 23. aprila 2020. godine, navodeći da je isti sud u tim predmetima odlučio u korist tužilaca. Podnosilac zahteva, osim navoda o tome da je predočio iste dokaze kao i dotična lica, nije objasnio na koji način navedeni slučajevi imaju činjenične i pravne sličnosti sa slučajem podnosioca zahteva i kako su one rezultirale oprečnim odlukama.

 

60. S tim u vezi, Sud primećuje da je u prvom slučaju na koji se poziva podnosilac zahteva, odnosno presudi [AC-I-14-0119] Žalbenog veća PKVS-a od 19. decembra 2019. godine, Žalbeno veće PKVS-a odlučilo na sledeći način: (i) odbilo je žalbu tužene KAP; (ii) potvrdilo presudu C-IV-13-1537 Specijalizovanog veća PKVS-a od 19. septembra 2014. godine, pod tačkama I i II izreke, kojima je ukinuta odluka Organa za likvidaciju i obavezan KAP da tužiocu N.Z. na ime neisplaćenih zarada za vremenski period decembar 2006.- decembar 2007. godine, isplati iznos od 2.606,55 evra; i (iii) pod tačkom III izreke presude, preinačilo tekst iz “Obavezuje se KAP-Organ za likvidaciju DP “Xim Strezoci” u tekst “Obavezuje se tuženi KAP”. U obrazloženju presude Žalbenog veća PKVS-a je, između ostalog, navedeno:

 

“Specijalizovano veće je ožalbenom presudom pravilno ukinulo ožalbenu odluku Organa za likvidaciju KAP-a PRN103-0463 od 25. jula 2013. godine, kojom je odbijen zahtev tužioca da mu se isplate zarade koje mu nisu isplaćene od strane DP za vremenski period od decembra 2006. do decembra 2007. godine, u ukupnom iznosu od 2.606,55 evra. Žalbeno veće iz dokaza koje je tužilac priložio tužbi, a na kojima je pravilno zasnovana ožalbena presuda, primećuje da je tužilac tim dokazima dovoljno potkrepio svoj tužbeni zahtev.

 

[…]

 

Dalje, KAP u svojim podnescima ne osporava da je tužilac bio radnik DP-a, čak ne osporava ni visinu plate koju on potražuje i ukupan iznos potraživanih zarada za period decembar 2006.-decembar 2007. godine. Stoga, na osnovu ovih nespornih činjenica, ali i dokaza koje je razmotrilo Specijalizovano veće PKVS-a u prvom stepenu, tužilac ima pravo na naknadu zarada koje mu nije isplatilo DP, za vremenski period od decembra 2006. do decembra 2007. godine, u ukupnom iznosu od 2.606,55 evra”.

 

61. Kada je reč o drugom slučaju na koji se poziva podnosilac zahteva, odnosno presudi [AC-I-15-0178] Žalbenog veća PKVS-a od 23. aprila 2020. godine, Sud primećuje da je Žalbeno veće PKVS-a i u tom slučaju odlučilo isto kao i u prvom slučaju, te da je utvrdilo sledeće: (i) žalba tuženog KAP-a je odbijena; (ii) potvrđena je tačka I izreke presude C-IV-13-0666 Specijalizovanog veća PKVS-a od 31. jula 2015. godine; (iii) preinačena je tačka II izreke presude C-IV-13-0666 Specijalizovanog veća PKVS-a od 31. jula 2015. godine, tako  što tekst ove tačke „OBAVEZUJE SE KAP – Organ za likvidaciju DP „Xim Strezoci“ da na ime neisplaćenih zarada za vremenski period decembar 2006.-decembar 2007. godine, isplati žaliocu Sh.H. iznos od 7.511,65 evra u roku od 15 dana od dana pravosnažnosti ove presude“, zamenjuje tekstom „Obavezuje se tuženi KAP-Organ za likvidaciju DP „Xim Strezoci“ da žaliocu Sh.H., na ime neisplaćenih zarada za vremenski period od decembra 2006. do decembra 2007. godine, isplati iznos od 7.511,65 evra, prema prioritetima utvrđenim zakonom u postupku likvidacije“. U obrazloženju ove presude Žalbenog veća PKVS-a je, između ostalog, navedeno:

 

“Specijalizovano veće je ožalbenom presudom pravilno ukinulo ožalbenu odluku Organa za likvidaciju KAP-a GJI066-0159 od 10. aprila 2013. godine, kojom je odbijen zahtev tužioca da mu se isplate zarade koje mu nisu isplaćene od strane DP-a za vremenski period od decembra 2006. do decembra 2007. godine, u ukupnom iznosu od 8.833,35 evra. Žalbeno veće iz dokaza koje je tužilac priložio tužbi, a na kojima je pravilno zasnovana ožalbena presuda, primećuje da je tužilac tim dokazima dovoljno potkrepio svoju tužbu.  

 

[…]

 

Stoga, na osnovu ovih nespornih činjenica, ali i dokaza koje je razmotrilo Specijalizovano veće PKVS-a u prvom stepenu, a koje prihvata i Žalbeno veće, tužilac ima pravo na naknadu zarada koje mu nije isplatio DP, za vremenski period decembar 2006.-decembar 2007. godine, u ukupnom iznosu od 7.511,65 evra, u onom iznosu koji je obračunat na spisku neisplaćenih zarada. Tužilac je žalbom tražio iznos od 8.833,35 evra, međutim, on, kako je tačno utvrdilo Specijalizovano veće, nema pravo na preostali deo potraživanog iznosa iz razloga što specifikacija koju je žalilac ručno sastavio i podneo uz žalbu, ne može biti odlučujuća za odlučivanje o potraživanom iznosu naknade od strane tužioca”.

 

62. U slučaju podnosioca zahteva, Žalbeno veće PKVS-a je odlučilo: (i) da se žalba tužioca odbija kao neosnovana; i (ii) da se potvrđuje prvostepena presuda PKVS-a, C-IV-13-1028 od 24. novembra 2020. godine. U obrazloženju svoje presude, Žalbeno veće PKVS-a je, između ostalog, navelo:

 

“[…] Dalje, Žalbeno veće primećuje da je tužilac protiv te odluke, dana 26. juna 2013. godine, uložio žalbu PKVS-u, navodeći da je ožalbena odluka nezakonita i nije utemeljena na dokazima i da je njegov zahtev odbijen bez pravnog osnova. Uz tu žalbu dostavio je samo ožalbenu odluku Organa za likvidaciju GJI066-0037 od 28. maja 2013. godine i nijedan drugi dokument u prilog navoda u žalbi. Tužilac i nakon prijema odbrane na žalbu od 31. marta 2014. godine, podnosi podnesak PKVS-u u kojem osporava navode KAP-a, ali ponovo ne podnosi nijedan dokument kojim bi pokrepio žalbu, kao što je obaveštenje o raskidu radnog odnosa od strane KAP-a, kopija radne knjižice, bilo koji dokaz kojim se potvrđuje visina potraživanih zarada ili bilo koji drugi dokaz kojim se potvrđuje da je radio u DP do dana privatizacije preduzeća. Tužilac čak ni u žalbenom postupku uz svoju žalbu koju je podneo 8. decembra 2020. godine, nije dostavio sudu nijedan dokaz kojim bi pokrepio svoju žalbu. […] Tužilac je na osnovu člana 42.2 ZPK-a i člana 7. ZPP-a imao teret dokaza da dokazima potvrdi svoje navode iznete u žalbi”.

 

63. Na osnovu gore navedenih referenci, Sud smatra da podnosilac zahteva ipak nije uspeo da ispuni kriterijum u smislu “dubokih i dugotrajnih razlika” sudske prakse Žalbenog veća PKVS-a, zato što je Sudu podneo dve odluke Žalbenog veća PKVS-a koje se razlikuju od slučaja podnosioca zahteva, zato što je u njima Žalbeno veće PKVS-a utvrdilo da su iste potkrepljene dokazima, dok je u njegovom slučaju, Žalbeno veće PKVS-a odlučilo da odbije žalbu podnosioca zahteva zato što nije potkrepljena dokazima. Dakle, na osnovu ovoga, Sud ne može da utvrdi propust Žalbenog veća PKVS-a da razmatra ista činjenična i pravna pitanja u skladu sa svojom sudskom praksom. U tom kontekstu, ne može se izgraditi tvrdnja o nedoslednosti u sudskoj praksi i utvrditi da su ipak postojale “duboke i dugotrajne razlike” u sudskoj praksi.

 

64. S tim u vezi, Sud je u svojim slučajevima KI29/17, KI42/17 i KI133/19, ocenio da ne mogu da se utvrde “duboke i dugotrajne razlike” u poređenju samo 2 (dva) slučaja iako isti mogu da budu i protivrečni. U ovom slučaju, u jednoj takvoj okolnosti gde se podnosioci zahteva pozivaju samo na jednu odluku koja sadrži utvrđenja i zaključke koji su različiti od odluke koja je doneta u slučaju podnosioca zahteva, Sud nije utvrdio da je došlo do povrede načela pravne sigurnosti (vidi, slučajeve Suda K29/17, podnosilac Adem Zhegrova, rešenje o neprihvatljivosti od 2. oktobra 2017. godine, stav 53; KI42/17, podnosilac Kushtrim Ibraj, rešenje o neprihvatljivosti od 25. januara 2018. godine, stav 44; KI35/18, gore citiran, stavovi 104 i 114, kao i KI107/19, stav 75; i nedavni slučaj KI133/19, podnosilac Nysret Tafili, rešenje o neprihvatljivosti od 29. juna 2020. godine, stav 58).

 

65. Pored toga, Sud podseća da je sudska praksa ESLJP-a stavila naglasak na činjenicu da razlika u sudskoj praksi nije nužno u suprotnosti sa EKLJP-om, zato što su dinamičan i evolutivan pristup sudova u tumačenju važećeg zakona, a takođe i razvoj sudske prakse, važni radi održavanja potrebne dinamike kontinuiranog poboljšanja sprovođenja pravde.

 

66. Pored toga, nemoguće je zaključiti da je u okolnostima ovog slučaja praksa Žalbenog veća PKVS-a, u vezi sa radnim sporovima, pretrpela “duboke i dugotrajne razlike”, gde je jedan broj pojedinaca (zaposlenih) imao koristi od konsolidovane sudske prakse, a jednom pojedincu je uskraćena takva korist kao rezultat nedoslednog odlučivanja. U tom smislu, podnosilac zahteva je dostavio dve presude Žalbenog veća PKVS-a, u kojima je, kako navodi podnosilac zahteva, Žalbeno veće PKVS-a odlučilo različito od njegovog slučaja. Međutim, Sud primećuje da je u slučaju podnosioca zahteva, Žalbeno veće PKVS-a odbilo njegovu žalbu u procesnom smislu zbog nepotkrepljivanja dokazima, dok je u slučajevima na koje se poziva podnosilac zahteva, Žalbeno veće PKVS-a utvrdilo da su potkrepljeni dokazima, te nastavilo sa razmatranjem navoda pomenutih tužilaca, oslanjajući se na dostavljene dokaze.

 

67. U tom kontekstu, podnosilac zahteva je propustio da dostavi Sudu dokaze u vezi sa “dubokim i dugotrajnim razlikama” kako bi utvrdio da je Žalbeno veće PKVS-a u njegovom slučaju odlučilo u suprotnosti sa sudskom praksom koja je konsolidovana tokom godina. Pored toga, ukoliko bi se Sud upustio u ocenu zakonitosti odluka Žalbenog veća PKVS-a, vršeći upoređivanja i analize o tome koja je od njegovih odluka najpravilnija i utemeljena na zakonu, umešao bi se u nadležnost i nezavisnost redovnog pravosuđa.

 

68. Sud je dosledno isticao da nije njegova funkcija da upoređuje različite odluke redovnih sudova, čak i ako su donete u naizgled sličnim postupcima. On je dužan da poštuje nezavisnost sudova. Pored toga, u takvim slučajevima, odnosno u slučajevima navoda o ustavnim povredama osnovnih prava i sloboda kao rezultat razlika u sudskoj praksi, podnosioci zahteva moraju Sudu predstaviti relevantne argumente u vezi sa činjeničnom i pravnom sličnošću slučajeva za koje tvrde da su različito rešeni od strane redovnih sudova, što je rezultiralo odstupanjima, odnosno “dubokim i dugotrajnim razlikama”, u sudskoj praksi, a što je moglo rezultirati povredama njegovih ustavnih prava i sloboda zagarantovanih članom 31. Ustava u vezi sa članom 6. EKLJP ( vidi, slučaje Suda: KI209/21, podnosilac Xhemajl Cakolli, rešenje o neprihvatljivosti od 21. marta 2022. godine, stav 66).

 

69. Stoga, iz tih razloga, Sud utvrđuje da navodi podnosioca zahteva u vezi sa povredom prava na pravično suđenje, zagarantovanog članom 31. Ustava i članom 6.1. EKLJP-a u pogledu nedoslednosti u odlučivanju, spadaju u kategoriju navoda koje karakteriše “jasno ili očigledno odsustvo povrede”, pa se shodno tome, kao takvi, moraju proglasiti očigledno neosnovanim, na ustavnim osnovama, u skladu sa pravilom 39 (2) Poslovnika.

 

(ii)  Povodom navoda o neobrazloženoj sudskoj odluci

 

70. Sud podseća da je podnosilac zahteva u svojoj žalbi Žalbenom veću naveo da je dostavio dovoljno dokaza kojima je potvrdio svoje navode, i pozvao se na presudu AC-I-14-0119-A0001 sa tužiocem N.Z. S tim u vezi, podnosilac zahteva pred Sudom, pozivajući se na slučaj lica N.Z. i Sh.H., navodi da je Žalbeno veće za iste odlučilo da im KAP isplati odgovarajući iznos na ime neisplaćenih zarada, prema prioritetima utvrđenim zakonom. Shodno tome, podnosilac zahteva smatra da je tim slučajevima ustanovljen presedan i da Žalbeno veće nije odgovorilo na njegove navode, pri čemu se podnosilac zahteva pozvao i na presudu Suda KI145/18 (podnosioci Shehide Muhadri, Murat Muhadri i Sylë Ibrahimi, presuda od 19. jula 2019. godine).

 

71. Kada je reč o pravu na obrazloženu sudsku odluku koje je zagarantovano članom 31. Ustava u vezi sa članom 6. EKLJP, Sud pre svega naglašava da on sada već ima konsolidovanu sudsku praksu. Ova praksa je izgrađena na osnovu sudske prakse ESLJP-a (uključujući, ali ne ograničavajući se na predmete Hadjianastassiou protiv Grčke, br.12945/87, presuda od 16. decembra 1992. godine; Van de Hurk protiv Holandije, br. 16034/90 presuda od 19. aprila 1994. godine; Hiro Balani protiv Španije, br. 18064/91 presuda od 9. decembra 1994. godine; Higgins i drugi protiv Francuske, br. 134/1996/753/952, presuda od 19. februara 1998. godine; Garcia Ruiz protiv Španije, br. 30544/96, presuda od 21. januara 1999. godine; Hirvisaari protiv Finske, br. 49684/99, presuda od 27. septembra 2001. godine; Suominen protiv Finske, br.37801/97, presuda od 1. jula 2003. godine; Buzescu protiv Rumunije, br.61302/00 presuda od 24. maja 2005. godine; Pronina protiv Ukrajine, br.63566/00 presuda od 18. jula 2006. godine; i Tatishvili protiv Rusije, br.1509/02 presuda od 22. februara 2007. godine). Pored toga, osnovna načela koja se odnose na pravo na obrazloženu sudsku odluku su razrađena i u slučajevima ovog Suda (uključujući, ali ne ograničavajući se na slučajeve KI22/16, podnosilac Naser Husaj, presuda od 9. juna 2017. godine; KI97/16, podnosilac IKK Classic, presuda od 9. januara 2018. godine; KI143/16, podnosilac Muharrem Blaku i drugi, rešenje o neprihvatljivosti od 13. juna 2018. godine; KI87/18, podnosilac zahteva IF Skadiforsikring, presuda od 27. februara 2019. godine; KI24/17, podnosilac Bedri Salihu, presuda od 27. maja 2019. godine; KI35/18, podnosilac Bayerische Versicherungsverbrand, presuda od 11. decembra 2019. godine; kao i slučaj KI230/19, podnosilac Albert Rakipi, presuda od 9. decembra 2020. godine, stav 135).

 

72. U principu, Sud naglašava da garancije sadržane u članu 31. Ustava i članu 6. EKLJP, obuhvataju i obavezu sudova da navedu dovoljna obrazloženja za svoje odluke (vidi predmet ESLJP-a protiv Belgije, br.8950/80 presuda od 30. novembra 1987. godine, stav 53; vidi, takođe, slučaj Suda KI230/19, podnosilac Albert Rakipi, gore citiran, stav 139 i slučaj KI87/18, podnosilac IF Skadiforsikring, stav 44).

 

73. Sud takođe naglašava da zasnovano na njegovoj sudskoj praksi prilikom ocene načela koje se odnosi na pravilno sprovođenje pravde, odluke sudova moraju sadržavati obrazloženje na kojem se zasnivaju. Obim u kojem se primenjuje ova obaveza navođenja razloga može varirati u zavisnosti od prirode odluke i mora se odrediti u svetlu okolnosti konkretnog slučaja. Suštinski argumenti podnosilaca zahteva su ti na koje se mora odgovoriti, a navedeni razlozi moraju biti zasnovani na važećem zakonu (vidi, slično tome, predmete ESLJP-a Garcia Ruiz protiv Španije, predstavka br. 30544/96, presuda od 21. januara 1999. godine, stav 29; Hiro Balani protiv Španije, presuda od 9. decembra 1994. godine, stav 27; i Higgins i drugi protiv Francuske, stav 42, vidi, takođe, slučaj Suda KI97/16, podnosilac IKK Classic, gore citiran, stav 48; i slučaj KI87/18, IF Skadeforsikring, gore citiran, stav 48). Iako ne traži da se detaljno odgovori na svaki prigovor koji predoči podnosilac zahteva, ta obaveza ipak podrazumeva da stranke u sudskom postupku mogu očekivati da dobiju konkretan i izričit odgovor na one svoje navode koji su odlučujući za ishod sprovedenog postupka (vidi predmet Moreira Ferreira protiv Portugalije, presuda od 5. jula 2011. godine, stav 84 i sve reference koje su u njemu upotrebljene; kao i slučaj Suda KI195/20, podnosilac Aigars Kesengfelds, vlasnik nebankarske finansijske institucije “Monego”, presuda od 29. marta 2021. godine, stav 122).

 

74. Sud, u ovom slučaju, podseća da je Organ za likvidaciju prvobitno isplatio podnosiocu naknadu u iznosu od 683,94 evra (šesto osamdeset tri evra i devedeset četiri centa) zbog prevremenog raskida ugovora o radu, navodeći da je prilikom obračuna iznosa uzeo u obzir mesečnu platu u trenutku otpuštanja sa posla i stvarne godine radnog staža.

 

75. Prvostepeni sud PKVS-a je prilikom odbijanja žalbe podnosioca zahteva u vezi sa naknadom neisplaćenih zarada za period decembar 2006.-decembar 2007. godine, naglasio sledeće:

 

“[…] Žalilac je imao pravo da traži ispunjenje navodne obaveze nakon svakog proteklog meseca za koji mu nije isplaćena zarada, tako da je rok zastarevanja tekao za svaki mesec neisplaćenih zarada pojedinačno. Zahtev podnosioca zahteva za neisplaćene zarade za period decembar 2006.-decembar 2007. godine, zastareo je u roku od 3 godine, što znači da je rok zastarelosti za poslednju zaradu nastupio u decembru 2010. godine, dok je podnosilac zahteva podneo svoj zahtev u februaru 2011. godine, odnosno van svakog predviđenog zakonskog roka. Žalilac prilikom podnošenja žalbe protiv odluke OL-a nije naveo nijednu činjenicu ili pravni argument koji bi promenili činjenične okolnosti, u vezi sa zastarevanjem prava da sudskim putem traži neisplaćene zarade i samim tim uticalo na preinačenje ožalbene odluke. Takođe, žalilac nije dostavio nijedan dokaz kojim bi dokazao da je pokrenuo bilo kakav sudski postupak ili da je podneo zahtev za navodni dug nadležnim organima pre podnošenja zahteva OL-u, tako da bismo imali prekid roka zastarelosti […]”.

 

76. Nadalje, Žalbeno veće PKVS-a je u presudi [AC-I-20-0561] od 19. avgusta 2021. godine, između ostalog, navelo:

 

“[…] Dalje, Žalbeno veće primećuje da je tužilac protiv te odluke, dana 26. juna 2013. godine, uložio žalbu PKVS-u, navodeći da je ožalbena odluka nezakonita i nije utemeljena na dokazima i da je njegov zahtev odbijen bez pravnog osnova. Uz tu žalbu dostavio je samo ožalbenu odluku Organa za likvidaciju GJI066-0037 od 28. maja 2013. godine i nijedan drugi dokument u prilog navoda u žalbi. Tužilac i nakon prijema odbrane na žalbu od 31. marta 2014. godine, podnosi podnesak PKVS-u u kojem osporava navode KAP-a, ali ponovo ne podnosi nijedan dokument kojim bi pokrepio žalbu, kao što je obaveštenje o raskidu radnog odnosa od strane KAP-a, kopija radne knjižice, bilo koji dokaz kojim se potvrđuje visina potraživanih zarada ili bilo koji drugi dokaz kojim se potvrđuje da je radio u DP do dana privatizacije preduzeća. Tužilac čak ni u žalbenom postupku uz svoju žalbu koju je podneo 8. decembra 2020. godine, nije dostavio sudu nijedan dokaz kojim bi pokrepio svoju žalbu. […] Tužilac je na osnovu člana 42.2 ZPK-a i člana 7. ZPP-a imao teret dokaza da dokazima potvrdi svoje navode iznete u žalbi […].”

 

77. Sud primećuje da je Žalbeno veće PKVS-a, oslanjajući se na stav 2. člana 42. Zakona o PKVS-u, u suštini, navelo da stranka koja tvrdi određenu činjenicu ili događaj, snosi teret dokazivanja i istinitosti takve tvrdnje, dostavljanjem materijalnih dokaza (fizičkih i dokazanih dokumenata), koje je podnosilac zahteva propustio da dostavi. S tim u vezi, Žalbeno veće PKVS-a je utvrdilo da podnosilac zahteva nije dostavio nijedan dokaz kojim bi potkrepio svoju žalbu, kao što je obaveštenje o prekidu radnog odnosa od strane KAP-a, kopija radne knjižice, bilo koji dokaz kojim bi potvrdio visinu potraživanih zarada ili bilo koji drugi dokaz kojim se dokazuje da je on radio u DP do dana privatizacije preduzeća.

 

78. Sud, u ovom slučaju, podseća da na osnovu prakse ESLJP-a i Suda, isti ne zahteva detaljan odgovor na svaki prigovor koji je predočio podnosilac zahteva. Međutim, ta obaveza podrazumeva da stranke u sudskom postupku mogu očekivati konkretan i izričit odgovor na one svoje navode koji su odlučujući za ishod sprovedenog postupka (vidi slučaj Suda KI209/21, gore citiran, stav 76).

 

79. U konkretnom slučaju, Sud primećuje da podnosilac zahteva prvobitno u svojoj žalbi na odluku Organa za likvidaciju smatra da je trebalo primeniti član 40. Zakona o KAP-u, koji navod je takođe istakao i u svojoj žalbi Žalbenom veću PKVS-a. U svojoj žalbi Žalbenom veću PKVS-a, podnosilac zahteva se, između ostalog, pozvao i na slučaj N.Z., navodeći da je Žalbeno veće obavezalo KAP da licu N.Z. isplati odgovarajući iznos na ime neisplaćenih zarada, prema prioritetima utvrđenim zakonom. Isti navod podnosioca zahteva, Žalbeno veće je citiralo u svojoj presudi, ali je Žalbeno veće u obrazloženju odgovorilo u vezi sa dostavljanjem relevantnih dokaza od strane podnosioca zahteva, koji nije pružio relevantne dokaze kojima bi potvrdio svoje navode.

 

80. Sud, uzimajući u obzir okolnosti konkretnog slučaja, smatra da odgovor u vezi sa slučajem lica N.Z. nije bio presudan i odlučujući u odnosu na okolnosti podnosioca zahteva jer se na početku, Žalbeno veće, na osnovu člana 42. Zakona o PKVS-u, moralo osloniti na relevantne dokaze kako bi odlučilo o slučaju podnosioca zahteva (vidi, u vezi sa pitanjem presudnih i odlučujućih navoda, slučaj KI195/20, podnosilac Aigars Kesengfelds, vlasnik nebankarske finansijske institucije “Monego”, presuda od 19. aprila 2021. godine, stavovi 126, 128 i 135). Za razliku od toga, u slučaju koji je citirao podnosilac zahteva – KI145/18, Sud je smatrao da je navod podnosilaca u tom slučaju o nejednakom tretiranju pred sudovima bio suštinski i zasnovan na materijalnim dokazima (vidi presudu KI145/18, gore citiranu, stav 57).

 

81. U tom kontekstu, Sud, na osnovu gore navedenih objašnjenja, a posebno uzimajući u obzir navode koje je pokrenuo podnosilac zahteva i činjenice koje je on predočio, kao i prethodno izložena obrazloženja redovnih sudova, smatra da osporenu presudu Žalbenog veća ne karakteriše odsustvo obrazložene odluke. Kao rezultat toga, navod podnosioca zahteva o odsustvu obrazložene sudske odluke je očigledno neosnovan na ustavnim osnovama usled “jasnog ili očiglednog odsustva povrede” kako je utvrđeno pravilom 39 (2) Poslovnika.

 

Povodom navoda o povredi člana 24. Ustava

 

82. Što se tiče navoda o povredi prava zagarantovanih članovima 24. Ustava, Sud podseća da prema dobro uspostavljenoj sudskoj praksi ESPLJ-a, Sud proglašava zahtev neprihvatljivim, kao očigledno neosnovan, u skladu sa kriterijumom (iii) “nepotkrepljeni ili neobrazloženi“ navodi kada je ispunjen jedan od dva karakteristična uslova i to:

 

31. kada podnosilac/teljka zahteva jednostavno navede jednu ili više odredaba Konvencije ili Ustava, ne objašnjavajući pritom na koji način su one povređene, osim ukoliko je na osnovu činjenica i okolnosti predmeta to sasvim očigledno (vidi, u tom smislu, predmet ESLJP-a Trofimchuk protiv Ukrajine (odluka) 4241/03 od 31. maja 2005. godine, takođe, vidi, predmet Baillard protiv Francuske (odluka) br. 6032/04 od 25. septembra 2008. godine);

 

1. kada podnosilac/teljka zahteva propusti ili odbije da predoči materijalne dokaze kojima bi potkrepio/la svoje navode (to naročito važi za odluke sudova ili drugih domaćih vlasti), osim ukoliko postoje izuzetne okolnosti koje su van njegove/njene kontrole i koje ga/je sprečavaju da to učini (na primer, ako zatvorske vlasti odbiju da predoče Sudu dokumente iz spisa predmeta zatvorenika o kome je reč) ili ako Sud sam ne odredi drugačije.
2. Kao što je prethodno navedeno, podnosilac zahteva navodi da su mu osporenom presudom Žalbenog veća PKVS-a povređena prava zagarantovana članom 24. Ustava. Međutim, podnosilac zahteva samo pominje dotični član, ali ne objašnjava dalje kako je i zašto došlo do povrede ovog relevantnog člana Ustava. Sud podseća da je dosledno naglašavao da samo pozivanje i pominjanje članova Ustava i EKLJP-a nije dovoljno da se izgradi osnovana tvrdnja o ustavnoj povredi. Kada navode takve povrede Ustava, podnosioci zahteva moraju dati obrazložene navode i ubedljive argumente (vidi, u ovom smislu, slučajeve Ustavnog suda KI187/18 i KI11/19, podnosilac: Muhamet Idrizi, rešenje o neprihvatljivosti od 29. jula 2019. godine, stav 73; KI125/19 podnosilac: Ismajl Bajgora, rešenje o neprihvatljivosti od 11. marta 2020. godine, stav 63; i nedavni slučaj KI175/20, podnosilac: Kosovska agencija za privatizaciju, rešenje o neprihvatljivosti od 26. marta 2021. godine, stavovi 79-82).

 

84. Sledstveno navedenom, Sud smatra da je navod o povredi prava na “jednakost pred zakonom”, podnosilac zahteva, u stvari, razradio na osnovu člana 31. Ustava, dovodeći u vezu povredu ovog osnovnog prava sa nedoslednom sudskom praksom Žalbenog veća PKVS-a, zbog čega je Sud prethodno utvrdio da se u ovom delu zahtev mora proglasiti očigledno neosnovanim, na ustavnim osnovama, i shodno tome, neprihvatljivim, iz gore navedenih razloga.

 

85. Stoga, Sud utvrđuje da u vezi sa ovim navodom podnosioca zahteva o povredi prava zagarantovanih članom 24. Ustava, Sud zaključuje da se ovaj deo zahteva mora proglasiti neprihvatljivim, kao očigledno neosnovan, pošto se ovi navodi kvalifikuju kao navodi koji spadaju u kategoriju (iii) “nepotkrepljeni ili neobrazloženi” navodi, zato što je podnosilac zahteva jednostavno citirao član 24. Ustava, ne objašnjavajući kako je on povređen. Shodno tome, isti su očigledno neosnovani, na ustavnim osnovama, kao što je propisano u stavu (2) pravila 39. Poslovnika.

 

Zaključak

 

86. U zaključku, Sud, uzimajući u obzir sve gore navedena izlaganja i nalaze, zaključuje da navodi podnosioca zahteva koji se odnose na nedoslednu sudsku praksu i odsustvo obrazložene odluke, a koji spadaju u delokrug primene člana 31. Ustava i člana 6.1 EKLJP, spadaju u drugu kategoriju (ii) navoda koje karakteriše “jasno ili očigledno odsustvo povrede”, pa se stoga isti moraju proglasiti očigledno neosnovanim, na ustavnim osnovama, u skladu sa pravilom 39 (2) Poslovnika.

 

87. Što se tiče navoda o povredi člana 24. Ustava, isti se moraju proglasiti neprihvatljivim kao očigledno neosnovani jer se ovi navodi kvalifikuju kao navodi koji spadaju u kategoriju (iii) “nepotkrepljenih ili neobrazloženih” navoda.

 

88. Shodno tome, zahtev se u celini mora proglasiti neprihvatljivim.

 

 

IZ TIH RAZLOGA

Ustavni sud, u skladu sa članom 113.1 i 113.7 Ustava, članovima 20. i 47. Zakona i pravilima 39 (2) i 59 (b) Poslovnika, na svojoj sednici održanoj dana 26. jula 2022. godine, većinom glasova

 

ODLUČUJE

 

1. DA PROGLASI zahtev neprihvatljivim;

 

1. DA DOSTAVI ovo rešenje stranama;

 

• DA OBJAVI ovo rešenje u Službenom listu, u skladu sa članom 20.4 Zakona;

 

1. Ovo rešenje stupa na snagu odmah.

 

 

 

 

 

Sudija izvestilac                                            Predsednica Ustavnog suda  

 

 

 

 

Safet Hoxha                                                                 Gresa Caka-Nimani