Kontakt

Rešenje o neprohvatljivosti

Ocena ustavnosti presude Vrhovnog suda Kosova Rev. br. 443/21 od 10. januara 2022. godine

br. predmeta KI37/22

podnosiocu: “Energetska korporacija Kosova DD“

Preuzimanje:
PërmbledhjeVendimi tekst

Priština, dana 26. septembra 2022. godine

Ref.br.:RK 2047/22

 

 

 

 

 

REŠENJE O NEPRIHVATLJIVOSTI

 

u

 

slučaju br. KI37/22

 

Podnosilac

 

„Energetska korporacija Kosova DD“

 

 

Ocena ustavnosti

 presude Vrhovnog suda Kosova

Rev. br. 443/21 od 10. januara 2022. godine

 

 

USTAVNI SUD REPUBLIKE KOSOVO

 

 

u sastavu:

 

Gresa Caka-Nimani, predsednica

Bajram Ljatifi, zamenik predsednika

Selvete Gërxhaliu-Krasniqi, sudija

Safet Hoxha, sudija

Radomir Laban, sudija

Remzije Istrefi-Peci, sudija i

Nexhmi Rexhepi, sudija

 

 

Podnosilac zahteva

 

  1. Zahtev je podnela „Energetska korporacija Kosova DD” (u daljem tekstu: KEK), sa sedištem na adresi, Trg „Nena Tereze“, br. 36 u Prištini (u daljem tekstu: podnosilac zahteva). Podnosioca zahteva zastupa, Milot Podvorica, vršilac dužnosti Direktora pravne kancelarije KEK-a.

 

Osporena odluka

 

  1. Podnosilac zahteva osporava presudu [Rev. br. 443/21] od 10. januara 2022. godine, Vrhovnog suda Kosova (u daljem tekstu: Vrhovni sud), u vezi sa presudom [Ac.br.666/19] od 23. jula 2021. godine, Apelacionog suda Kosova (u daljem tekstu: Apelacioni sud) i presudom [C. br. 3443/12] od 26. decembra 2018. godine, Osnovnog suda (u daljem tekstu: Osnovni sud).

 

  1. Podnosilac zahteva je osporenu presudu Vrhovnog suda primio 20. januara 2022. godine.

 

Predmetna stvar

 

  1. Predmetna stvar ovog zahteva je ocena ustavnosti osporenih presuda, kojima se navodno,  podnosiocu zahteva povređuju prava i osnovne slobode koje su zagarantovane članom 31. [Pravo na pravično suđenje], članom 54 [Sudska zaštita prava],i članom 102. stav 3. [Opšta načela sudskog sistema], Ustava Republike Kosovo (u daljem tekstu: Ustav).

 

  1. Pored toga, podnosilac zahteva traži i uvođenje privremene mere navodeći da; “Energetska korporacija Kosova smatra  da presude  sudskog postupka, sa posebnim naglaskom na konačnu presudu Vrhovnog suda, dolaze u sukob sa Ustavom Republike Kosovo, eventualno izvršenje tih presuda bi prouzrokovalo nepopravljivu štetu zato što je većina od tužilaca već postigla penzijsku starost i u slučaju eventualnog protiv izvršenja tužena ne bi mogla nikada da ostvari iznose za koje sada postoji opasnost da će biti izvršeni”.

 

Pravni osnov

 

  1. Zahtev je zasnovan na stavu 4 člana 21. [Opšta načela],  stavovima 1 i 7, člana 113. [Jurisdikcija i ovlašćene strane] Ustava, članovima 22. [Procesuiranje podnesaka], 27. [Privremene mere]  i 47. [Individualni zahtevi] Zakona br. 03/L-121 o Ustavnom sudu Republike Kosovo (u daljem tekstu: Zakon) i pravilu 32 [Podnošenje podnesaka i odgovora] i 56. [Zahtev za uvođenje privremenih mera]Poslovnika o radu Ustavnog suda Republike Kosovo (u daljem tekstu: Poslovnik).

 

Postupak pred Ustavnim sudom

 

  1. Dana 17. marta 2022. godine, podnosilac zahteva je podneo svoj zahtev Ustavnom sudu Republike Kosovo (u daljem tekstu: Sud).

 

  1. Dana 23. marta 2022. godine, predsednica Suda, je Odlukom [GJR.KI07/22] imenovala sudiju Bajrama Ljatifija za sudiju izvestioca i Veće za razmatranje, sastavljeno od sudija: Selvete Gërxhaliu-Krasniqi (predsedavajuća), Radomir Laban i Remzije Istrefi-Peci (članovi).

 

  1. Dana 24. marta 2022. godine, Sud je obavestio podnosioca o registraciji zahteva i tražio od njega da dostavi Sudu popunjen formular zahteva, kao i dodatna dokumenta. Istog dana, jedna kopija zahteva je poslata i Vrhovnom Sudu.

 

  1. Dana 12. aprila 2022. godine, podnosilac zahteva je podneo Sudu popunjen formular zahteva kao i dopunske tražene informacije i dokumenta.

 

  1. Dana 8.septembra godine, Veće za razmatranje je razmotrilo izveštaj sudije izvestioca i jednoglasno iznelo preporuku Sudu o neprihvatljivosti zahteva.

 

Pregled činjenica

 

  1. Iz spisa predmeta proizilazi, da su radnici KEK-a duži vremenski period bili radno angažovani tokom vikenda, za šta im nisu bile isplaćene nadoknade od strane poslodavca. Shodno tome 31.decembra 2012. godine, 1318  radnika KEK-a, podnelo je tužbeni zahtev Osnovnom sudu protiv svog poslodavca KEK-a, u kome su tražili  nadoknadu u vidu dodatnih plata  za rad tokom vikenda, u ukupnoj vrednosti od 3.331.633,30 evra.

 

  1. Dana decembra 2018. godine, održana je glavna raspravna sednica Osnovnog suda, gde su tužioci precizirali svoj tužbeni zahteva, dok je tužena KEK, preko svog ovlašćenog zastupnika, osporila  tužbeni zahtev tužilaca kao neosnovan, navodeći, “[…] da su tužioci i tužena zaključili ugovor o radu i da isti imaju definisane sve obaveze i odgovornosti gde je određena i mesečna plata kao i dodatne plate zaposlenih kod tužene, stoga zahtev za dodatnu platu za rad tokom vikenda i za noćnu smenu je bez zakonske osnove i neopravdan…“

 

  1. Dana 26. decembra 2018. godine, Osnovni sud je doneo presudu [C. br. 3443/12], kojom je u tački I. Delimično prihvatio tužbeni zahtev tužioca, u tački II. Obavezao je tuženu KEK, da tužiocima isplati nadoknadu u vidu dodatnih plata  koje nisu bile isplačene za rad tokom vikenda za vremenski period od 01.oktobra 2011. godine,  do 30.septembra 2017. godine,  u tački III. Odbio je tužbeni zahtev za naknadom za određeni broj radnika, u tački IV. Prihvatio je tužbeni zahtev naslednika tužioca za one prvobitne tužioce koji su u međuvremenu preminuli.

 

  1. U obrazloženju presude [C. br. 3443/12],Osnovni sud je naveo:

 

„[…] Važećim zakonom, zaposleni ima pravo da dobije dodatne isplate – isplate će biti izvršene po procentu osnovne bruto plate za čas zaposlenog, koja treba da bude u skladu sa obavezujućim normama važećeg zakona. U slučaju da se može primeniti važećim zakonom više od jedne obavezne norme, onda će zaposleni raditi samo po jednoj normi, koja će biti sa višim procentom – na primer, ako zaposleni radi tokom noći (koji ima normu od 30 %) koji se poklapa sa službenim praznikom (koji ima normu od 50 %), on ili ona će dobiti dodatnu platu od 50 % osnovne bruto plate za njegove časove, sud je našao da je tužba i tužbeni zahtev tužilaca pravičan i zasnovan na zakon, stoga je isti i prihvatio.

 

Svoje ubeđenje sud je stvorio zasnivajući se na činjenicu da je tužena u članu 39. Kodeksa o radu i u ugovoru o radu br. 5761/0 od 01.03.2011. god., u članu 6., predvidela naknadu dodatnih isplata uključujući i naknadu dodatne plate za rad koji se vrši tokom vikenda.

 

Pošto član 56., stav 1. Zakona o radu br. 03/L – 212 (važeći zakon u vremenu kada tužiocima nije nadoknađen dodatni dohodak za rad koli su obavljali tokom vikenda),predviđa da: „Za produženi rad duži od punog radnog vremena, za rad u danima državnih praznika i za noćni rad, zaposleni ima pravo na nadoknadu, u skladu sa ovim Zakonom, Kolektivnim Ugovorom, i Radni Ugovor“, stav 2. istog zakona predviđa da: „ Zaposlenom sleduje nadoknada, povećana u procentima osnovne plate.

 

Stoga zasnivajući se na ovu zakonsku odredbu i na član 6. ugovora o radu br. 5761/0 od 01.03.2011. god. gde se predviđa da: „zaposlenom sleduje dodatna plata u procentu osnovne plate, i to za dežurstvo, 20 % po času, za rad tokom noći 30 % po času, za rad van radnog vremena 30 % po času, za rad tokom prazničnih dana 50 % po času i za rad tokom dana vikenda 50 % po času. Dodatne isplate tokom vikenda, praznika i slobodnih dana po zakonu isključuju jedna drugu“. Zaposleni odlučuju o obliku nadoknade, kao i u članu 39. Kodeksa rada Energetske korporacije Kosova D. D. br. 343. od 04.10.2011. god. gde se predviđaju dodatne isplate, u stavu 1. istog člana predviđa se da: „Za rad obavljen od zaposlenog u noćnoj smeni ili preko radnog vremena, po ugovoru o radu sa poslodavcem, tokom službenih praznika ili tokom nekog drugog vremena koji se opisuje u Zakonu […]”

 

[…] ugovora o radu treba da bude u skladu sa odredbama tog zakona […]“

 

  1. Tužena KEK, je protiv presude [C. br. 3443/12] Osnovnog suda izjavila žalbu Apelacionom sudu navodeći bitna  kršenja odredbi parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno  utvrđivanje činjeničnog stanja i pogrešnu primene materijalnog prava.

 

  1. Dana 23. jula 2021.godine, Apelacioni sud je doneo presudu Ac.br. 1666/19, kojom je žalbu tužene KEK, odbio kao neosnovanu, dok je presudu Osnovog suda [C.br. 3443/2012] odobrio u celosti.

 

  1. U obrazloženju presude [C.br. 3443/2012] Apelacionog suda stoji:

 

„Prvostepeni sud je od izvedenih dokaza utvrdio da tužioci poseduju ugovore o radu sa kojima se argumentuje da isti rade u smenama, tako da je od finansijskog veštačenja utvrđeno da su oni radili i danima, tokom vikenda (tokom subota i nedelja), zavisno od vremena rada, odnosno smena, a tužena im nije nadoknadila (50 % za radne časove tokom vikenda) i takođe nije ima dala neko slobodni dan na ime dodatne nadoknade. Stoga neplaćanje dodatne nadoknade za rad tokom vikenda od strane tužene je u suprotnosti sa članom 6. ugovora o radu tužilaca, članom 39. Zakona o radu i gore navedenim zakonskim odredbama. U spisima predmeta sud je utvrdio i ugovor o radu br. 3754/0 od 01.06.2013. godine, gde u članu 6. ovog ugovora, predviđaju se dodatne nadoknade, „u slučaju da se zaposlenom traži da radi prekovremeno, u noćnoj smeni, u dodatnoj smeni, tokom vikenda, tokom zvaničnih praznika ili vikenda (zaposlenima sa smenama se ne primenjuje član 56. stav 2, tačka 2.5, Zakona o radu, njima pripadaju dodatne naknade ili dani odmora, shodno sa Zakonom o radu. Sud ovom ugovoru nije poklonio poverenje jer je ovaj ugovor u suprotnosti sa samim Zakonom o radu (Priručnik rada) br. 1.343 od 04.10.2011. godine.

 

Ne stoji žalbeni navod u odnosu sa finansijskim veštačenjem, jer isto je izrađeno na osnovu naučnih pravila, zasnivajući se na dokaze a koji su u spisima predmeta,

 

Ne stoji žalbeni navod tužene u odnosu sa odbijanjem prvostepenog suda za saslušanje ili postupak da se sasluša u svojstvu svedoka, rukovodilac odeljenja za plate, jer ovo ne predstavlja neku relevantnost i saslušanje istog ne bi imao uticaja na mišljenje veštaka je veštak povodom izrade veštačenja je imao kao izvor utvrđivanja činjenica koje se odnose danima rada u vikend za tužioce, registara tužene kao poslodavca.

 

Ne stoji žalbeni navod da sa pobijenom odlukom, sud bi mogao da utiče na operisanje tužene ili na tržišnu ekonomiju, jer bi se kvalifikovalo kao mešanje, ovo nikako ne stoji, sud u svakoj svojoj odluci namerava da zavede red i garantiranje prava. Upravo drugačije odlučivanje od  onog koje je doneo prvostepeni sud bi doveo tužioce, ali ubuduće i ostale zaposlene, u nepovoljan položaj jer bi im uskratio njihova prava iz radnog odnosa…“

 

  1. Tužena KEK, je podnela zahtev za reviziju Vrhovnom sudu protiv presude [C.br. 3443/2012] Apelacionog suda i presude [C. br. 3443/12] Osnovnog suda navodeći  suštinske  povrede odredbi parničnog postupka i pogrešnu primenu materijalnog prava, sa predlogom da se prihvati revizija, da se presude nižih instanci preinače tako da se odbije tužbeni zahtev tužilaca kao neosnovan.

 

  1. Ovlašćeni zastupnik tužilaca, je podneo odgovor na reviziju tužene KEK-a, u kome je osporio navode iz revizije, sa predlogom da se ista odbije kao neosnovana.

 

  1. Dana 10.januara 2022.godine, Vrhovni sud je doneo presudu [Rev. br. 443/21], kojom je odbio kao neosnovanu reviziju tužene KEK.

 

  1. U obrazloženju presude [Rev. br. 443/21] Vrhovnog suda stoji;

 

„Predmeta razmatranja u Vrhovnom sudu Kosova, bili su navodi iz revizije u vezi sa bitnim povredama proceduralnih odredbi ZPP-a. Ovaj Sud ocenjuje da te presude nisu obuhvaćene manama i nejasnoćama ni u izrekama a niti u njihovim obrazloženjima, razlozi koji su dati su jasni, dovoljni za pravne činjenice koje su važeće za pravično suđenje stvari, koje su prihvatljive i za revizioni sud. Tako da se revizija poziva na suštinske povrede odredbi ZPP-a (koji se izričito predviđaju odredbama iz člana 182. ZPP), ali se u njoj ne specifikuje nijedna konkretna povreda osim što se naglašava na opšti način da je odluka doneta suštinskim povredama odredbi ZPP-a, stoga kao takvi, navodi nisu održivi.

 

Takođe ne stoji ni sledeći navod tužene, da radnicima – tužiocima ne pripada dodatna naknada za rad tokom vikenda, zato što oni rade u smenama u okviru redovnog radnog vremena od 40 časova nedeljno, i može da im padne da rade i u danima vikenda sve dok ne ispune 40 časova nedeljno, i dr. To iz činjenice što je takvo gore navedeno pravo radnika, ovde tužilaca, bilo predviđeno i ugovorom o radu (2011. godine), član 6., zatim i po članu 39. 1. Kodeksa o radu tužene, u kojem se, između ostalog, u vezi sa dodatnim isplatama, kaže da: „Za radove koji su izvršeni od zaposlenog za noćnu smenu; ili preko radnog vremena po ugovoru sa poslodavcem; tokom zvaničnih praznika, ili tokom nekog drugog vremena koje se opisuje važećim zakonom, zaposleni ima pravo da dobije dodatne isplate – isplate će biti izvršene po procentu osnovne bruto plate za sat zaposlenog, koja treba da bude u skladu sa obavezujućim normama važećeg zakona…“. I kada smo tu, treba naglasiti da i po odredbama iz člana 4. Zakona o radu, između ostalog se predviđa da odredbe kolektivnog ugovora, internog pravilnika poslodavca i ugovora o radu treba da budu u skladu sa odredbama ovog zakona (član 4., stav 1. ZR-a), odnosno „Interni akt poslodavca i ugovor o radu mogu da sadrže odredbe kojima se utvrđuju više povoljnih prava i uslova, od prava i uslova utvrđenih zakonom, osim ako je drugačije određeno ovim zakonom“, (član 4. 3. ZR).

 

Takođe u gore navedenom kontekstu, treba naglasiti da odredbom iz člana 56., stav 2., Zakona o radu, izričito se predviđa da: „Zaposlenom sleduje nadoknada, povećana u procentima osnovne plate: 2. 1. 20 % po času za dežurstvo; 2. 2. 30 % po času noćnog rada; 2. 3. 30 % po času za preko radno vreme 2. 4. 50 % po času za rad tokom prazničnih dana; 2. 5. 50 % po času za rad tokom vikenda“. Iz toga, Vrhovni sud Kosova je ocenio da zaposlenima, u konkretnom slučaju tužiocima pripada dodatna plata od 50 % na sat za rad tokom vikenda. U međuvremenu, kod nas, u Republici Kosovo, kao i u većem delu kontinenata, subota i nedelja su određeni kao dani vikenda, u kojima se po pravilu (načelno) ne radi, osim u slučajevima kada je zakonom drugačije uređeno, kao što je postupio i naš zakonodavac, na gore navedeni način“.

 

Navodi podnosioca

 

  1. Sud podseća da podnosilac zahteva navodi da su mu povređena prava zagarantovana članom 31. [Pravo na pravično suđenje], članom 54 [Sudska zaštita prava], i članom 102. stav 3. [Opšta načela sudskog sistema], Ustava.

 

Navodi o povrdi člana 31 Ustava

 

  1. Podnosilac zahteva ističe „da su redovni sudovi doneli presude koje nisu bile u potpunom skladu sa zakonskim obavezama, tako da delo obrazloženja je bilo manjkavo i nisu uspeli da ni izbliza obrazlože izreku, tačnije, nisu uspeli da razrađuju tvrdnje tužene stranke, EKK. Obaveza sudova da donose presudu sa strukturiranim i razrađenim obrazloženjem, nastaje iz člana 160. stav 4, Zakona o parničnom postupku. […] Sudovi su povodom donošenja sudskih odluka, učinili usko tumačenje odredbe člana 56. stav 2, pod stav 2.5, i nisu je povezali i analizirali sa drugim odredbama Zakona o radu, kao što su članovi: 20. [Određivanje rasporeda rada], 23. [Rad duži od punog radnog rasporeda], 24. [Podela i sistematizacija radnog vremena], 27. [Noćni rad], 31. [Nedeljni odmor]“.

 

  1. U prilog tome podnosilac objašnjava šta se po njegovom tumačenju smatra radnim  rasporedom, te shodno tome  dodaje;

 

„Određivanje radnog rasporeda za zaposlene u smenama, tužena obavlja u skladu sa članom 20. stav 2, Zakona o radu gde se navodi da „Puni radni raspored traje četrdeset (40) časova u nedelji, ako ovim Zakonom nije drugačije određeno“. Sa članom 24. stav 1 i 2, predviđa se podelu radnog vremena u okviru radne nedelje određuje poslodavac, i u skladu sa ovim odredbama, tužena je podelila sa smenama radni raspored, pošto njena delatnost nameće rad u smenama u cilju stabilnosti oko snabdevanja sa električnom energijom. Dakle, tužioci i zaposleni tužene koji rade sa smenama, početak radne nedelje prirodno ne mogu imati u ponedeljak i prirodno da 40 sati radne nedelje, mogu da ih ne ispunjavaju od ponedeljka – petka. Vikend za tužioce koji rade sa smenama je naredni dan nakon onog kada oni ispunjavaju 40 sati u nedelju a odmor može hipotetički biti utorak ili sreda, dakle svi zaposleni tužene koji rade sa smenama, uživaju dva dana odmora i ova činjenica nije sporna ni za radnike koji su stranka u ovom postupku“.

 

  1. Podnosilac zahteva tvrdi, „da su redovni sudovi, donošenjem gore navedenih presuda, doneli sudsku praksu koja stvara novo pravilo koje je u suprotnosti sa zakonom pošto određuje novi način nadoknade zaposlenih koji rade u smenama. Ova sudska odluka je stvorila novu praksu u suprotnosti sa Zakonom o radu, koja je podstakla radnike svake institucije i javnog preduzeća koji rade u smenama da podnose tužbu, sada se pozivajući u sudsku praksu stvorenu sa odlukom Rev.br. 443/2021 Vrhovnog suda Kosova, a koje sada, EKK D.D., smatra da ista krši i ustavnost naše zemlje pošto tuženoj, u ovom postupku nije garantirana zaštita njegovih prava u sudskom postupku, koji je proizveo pogrešnu praksu i u potpunoj suprotnosti sa Zakonom o radu. Takođe, smatramo da su redovni sudovi presudili u suprotnosti sa opštim načelima pravosudnog sistema.“

 

Navodi o povredi člana 54 Ustava

 

  1. U prilogu navodu o povredi člana 54 [Sudska zaštita prava] Ustava, podnosilac zahteva navodi da „Energetska korporacija Kosova nije uživala ustavno pravo zakonske zaštite jer su joj se stvorile obaveze koje nisu podržane u zakonske odredbe Zakona o radu, stoga ocenjujemo da su presude u suprotnosti i sa članom 54. Ustava Republike Kosova.”

 

Navodi o povredi člana 102. stav 3. Ustava

 

  1. U prilogu navoda o povredi člana stava 3. Ustava, podnosilac zahteva navodi „da u poglavlju VII. Ustava, konkretnije kod dela gde se tretira pitanje pravosuđa, u članu 102. određuju se opšta načela pravosuđa. U stavu 3 istog ovog člana, izričito se predviđa da sudovi sude na osnovu Ustava i Zakona. u konkretnom slučaju, sudovi su postupili u suprotnosti sa odredbom člana 102. stav 3. Ustava.“

 

Navodi podnosioca zahteva o neophodnosti uvođenja privremene mere

 

  1. Što se tiče opravdanosti zahteva za uvođenjem privremene mere, podnosilac zahteva je naveo; “Pošto Energetska korporacija Kosova smatra da presude sudskog postupka, sa posebnim naglaskom na konačnu presudu Vrhovnog suda, dolaze u sukob sa Ustavom Republike Kosovo, eventualno izvršenje tih presuda bi prouzrokovalo nepopravljivu štetu zato što je većina od tužilaca već postigla penzijsku starost i u slučaju eventualnog protiv izvršenja tužena ne bi mogla nikada da ostvari iznose za koje sada postoji opasnost da će biti izvršeni”.

 

  1. Na kraju, podnosilac zahteva traži od Suda da odobri privremenu meru, da ukine izvršenje presude Vrhovnog suda [Rev. br. 443/2021] od 10.decembra 2022. godine, kao i presude Apelacionog suda, [Ac. br. 1666/19] od 23.jula 2021. godine.

 

Relevantne ustavne i zakonske odredbe

 

Relevantne Ustavne odredbe i odredbe EKLJP

 

 

USTAV REPUBLIKE KOSOVO

 

Član 31

[Pravo na pravično i nepristrasno suđenje]

 

„1. Svakom se garantuje jednaka zaštita prava pred sudom, ostalim državnim organima i nosiocima javnih.

  1. Svako ima pravo na javno, nepristrasno i pravično razmatranje odluka o pravima i obavezama ili za bilo koje krivično gonjenje koje je pokrenuto protiv njega/nje, u razumnom roku, od strane nezavisnog i nepristrasnog, zakonom ustanovljenog, suda.
  2. Suđenje je javno, osim u slučajevima kada sud, iz posebnih razloga, smatra da je isključivanje štampe ili javnosti, u korist pravde, ako bi njihovo prisustvo moglo naškoditi javnom redu ili nacionalnoj sigurnosti, interesima maloletnika, ili zaštiti privatnog života stranaka u postupku, na zakonom propisan način.
  3. Svako ko je optužen za krivično delo ima pravo da ispituje prisutne svedoke i da zahteva obavezno pojavljivanje svedoka, veštaka i ostalih lica, koja mogu razjasniti činjenice.
  4. Svako ko je optužen za krivično deo će se smatrati nevinim, sve dok se ne dokaže njegova/njena krivica, u saglasnosti sa zakonom.
  5. Besplatna pravna pomoć će se omogućiti svim licima koja za to nemaju dovoljno sredstava, ako je takva pomoć neophodna za obezbeđivanje efikasnog pristupa pravdi.
  6. Sudski postupci koji se odnose na maloletnike se regulišu zakonom, poštujući posebne uredbe i procedure za maloletnike.“

 

Član 54

[Sudska Zaštita Prava]

 

“Svako ima pravo na sudsku zaštitu u slučaju kršenja ili uskraćivanja nekog prava koje je garantovano ovim Ustavom, kao i pravo na efikasne pravne mere ukoliko se utvrdi da je pravo prekršeno.”

 

Poglavlje VII

 

Pravosudni Sistem

 

Član 102 [Opšta Načela Sudskog Sistema]

 

“[…]

 

“3. Sudovi sude na osnovu Ustava i zakona.”

 

 

EVROPSKA KONVENCIJA O LJUDSKIM PRAVIMA

 

Član 6

(Pravo na pravično suđenje)

 

„1. Prilikom utvrđivanja građanskih prava i obveza ili osnovanosti bilo kakve krivične optužbe protiv njega, svako ima pravo na pravičnu i javnu raspravu u razumnom roku […]“.

 

Relevantne zakonske odredbe

 

Zakon br. 03/L- 006 O PARNIČNOM POSTUPKU

 

„[…]

 

160.4  Obrazloženje presude sadrži: zahteve stranki, činjenice koje su podneli, i predloženi dokazi, koje je od tih činjenica potvrdio, zašto i kako je potvrdio te činjenice ,a ako ih je potvrdio putem dokaza koje je dokaze koristio i kako je njih vrednovao”

 

[…]”

 

Zakona o radu br. 03/L – 212

 

 

Član 56

Dotatak na platu

 

„1. Za produženi rad duži od punog radnog vremena, za rad u danima državnih praznika i za noċni rad, zaposleni ima pravo na nadoknadu, u skladu sa ovim Zakonom, Kolektivnim Ugovorom, i Radni Ugovor

 

  1. Zaposlenom sleduje nadoknada, povećana u procentima osnovne plate:

 

2.1. 20 % po času za dežurstvo;

2.2. 30 % po času noċnog rada;

2.3. 30 % po času za preko radno vreme

2.4.50 % po času za rad tokom prazničnih dana;

2.5.50 % po času za rad tokom vikenda

 

[…]“

 

Prihvatljivost zahteva

 

  1. Sud prvo razmatra da li je podnosilac zahteva ispunio uslove prihvatljivosti koji su utvrđeni Ustavom, propisani Zakonom i dalje predviđeni Poslovnikom.

 

  1. U tom smislu, Sud se poziva na stavove 1 i 7 člana 113. [Jurisdikcija i ovlašćene strane] Ustava, koji propisuje:

 

“1. Ustavni sud odlučuje samo u slučajevima koje su ovlašćene strane podnele sudu na zakonit način.

[…]

 

  1. Pojedinci mogu da pokrenu postupak ako su njihova prava i slobode koje im garantuje ovaj Ustav prekršena od strane javnih organa, ali samo kada su iscrpeli sva ostala pravna sredstva, regulisanim zakonom”.

 

  1. Sud se takođe poziva i na stav 4 člana 21 [Opšta načela] Ustava, koji propisuje: “Ustavom utvrđena prava i osnovne slobode važe i za pravna lica, onoliko koliko su izvodljiva”.

 

  1. U tom smislu, Sud primećuje da podnosilac zahteva ima pravo da podnese ustavnu žalbu pozivajući se na navodne povrede njegovih osnovnih prava i sloboda, koja važe i za pojedince i za pravna lica (vidi slučaj Ustavnog suda br. KI41/09, podnosilac zahteva: Univerzitet AAB-RIINVEST L.L.C., rešenje o neprihvatljivosti od 3. februara 2010. godine, stav 14).

 

  1. Sud takođe razmatra da li je podnosilac zahteva ispunio uslove prihvatljivosti, kao što su propisani u Zakonu. U tom smislu, Sud se prvo poziva na članove (Individualni zahtevi), 48. (Tačnost podneska) i 49. (Rokovi) Zakona, koji propisuju:

 

Član 47

(Individualni zahtevi)

 

“1. Svaka osoba ima pravo da od Ustavnog suda zatraži pravnu zaštitu ukoliko smatra da njena Ustavom zagarantovana prava i slobode krši neki javni organ.

 

  1. Osoba može da podnese pomenuti podnesak samo nakon što su iscrpljena sva ostala zakonom određena pravna sredstva”.

 

Član 48

(Tačnost podneska)

 

“Podnosilac podneska je dužan da jasno naglasi to koja prava i slobode sumu povređena i koji je konkretan akt javnog organa koji podnosilac želi da ospori”.

 

Član 49

(Rokovi)

 

“Podnesak se podnosi u roku od 4 meseci. Rok počinje od dana kada je podnosilac primio sudsku odluku … ”.

 

  1. Što se tiče ispunjenja ovih zahteva, Sud utvrđuje da je podnosilac zahteva ovlašćena strana, koja osporava akt javnog organa, odnosno presudu Vrhovnog suda [Rev. br. 443/21] od 10. januara 2022. godine, nakon što je iscrpeo sva pravna sredstva. Podnosilac zahteva je takođe naglasio prava i slobode za koje navodi da su mu povređena, u skladu sa zahtevima člana 48. Zakona i podneo je zahtev u skladu sa rokovima propisanim u članu 49. Zakona.

 

  1. Pored toga, Sud se poziva i na pravilo 39 (Kriterijum o prihvatljivosti) Poslovnika. Pravilo 39 (2) Poslovnika propisuje:

 

“(2) Sud može smatrati zahtev neprihvatljivim, ako je zahtev očigledno neosnovan, jer podnosilac nije dovoljno dokazao i potkrepio tvrdnju”.

 

  1. Sud prvo ističe da gore navedeno pravilo, na osnovu sudske prakse Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLJP) i Suda, omogućava poslednje navedenom da proglašava zahteve neprihvatljivim iz razloga koji se odnose na meritum slučaja. Tačnije, na osnovu ovog pravila, Sud može proglasiti zahtev neprihvatljivim na osnovu i nakon ocene njegovog merituma, odnosno ako isti oceni da je sadržaj zahteva očigledno neosnovan na ustavnim osnovama, kao što je propisano u stavu (2) pravila 39 Poslovnika.

 

  1. Na osnovu sudske prakse ESLJP-a, ali i Suda, zahtev se može proglasiti neprihvatljivim kao „očigledno neosnovan“ u celini ili samo u odnosu na određeni navod koji zahtev može sadržati. S tim u vezi, tačnije je nazivati ih „očigledno neosnovanim navodima“. Poslednje navedeni se, na osnovu sudske prakse ESLJP-a, mogu svrstati u četiri različite grupe: (i) navodi koji se kvalifikuju kao navodi „četvrtog stepena“; (ii) navodi kategorisani „odsustvom očigledne ili evidentne povrede“; (iii) navodi koji su „nepotkrepljeni ili neobrazloženi“; i na kraju, (iv) „konfuzni i nejasni“ navodi.

 

  1. U smislu ocene prihvatljivosti zahteva, odnosno, ocenjujući da li je isti očigledno neosnovan na ustavnim osnovama, Sud će se prvo podsetiti na suštinu slučaja sadržanu u ovom zahtevu i na relevantne navode podnosioca zahteva, pri čijoj oceni će Sud primeniti standarde sudske prakse ESLJP-a, u skladu sa kojima je, prema članu 53. [Tumačenje odredbi ljudskih prava] Ustava, dužan da tumači osnovna prava i slobode zagarantovane Ustavom.

 

  1. Vraćajući se na konkretan slučaj Sud podseća da se okolnosti ovog slučaja odnose na tužbeni zahtev koji su podneli 1318  radnika protiv svog poslodavca KEK-a, u kome su tražili isplatu  nadoknade u vidu dodatnih plata  za minuli rad koji su obavljali tokom vikenda, za  vremenski  period od 01.oktobra 2011. godine,  do 30.septembra 2017. godine, u ukupnoj vrednosti od 3.331.633,30 evra. Osnovni i Apelacioni sud su  usvojio tužbeni zahtev tužilaca kao osnovan. Podnosilac zahteva je podneo zahtev za reviziju Vrhovnom sudu, koju je on presudom [Rev. br. 443/21] od 10. januara 2022. godine odbio kao neosnovan, čime je sudski postupak u ovoj pravnoj stvari i okončan.

 

  1. Imajući u vidu ovakav ishod sudskog postupka, podnosilac zahteva smatra da su presude redovnih sudova njemu povredile prava i slobode garantovane članom 31. [Pravo na pravično suđenje], članom 54 [Sudska zaštita prava], i članom 102 stav 3. [Opšta načela sudskog sistema], Ustava.

 

  1. Shodno tome, Sud će u nastavku rešenja pojedinačno sagledati osnovanost navoda podnosioca zahteva u kontekstu navodnih povreda pomenutih članova ustava.

 

Navodi o povredi člana 31 Ustava u vezi sa članom 6 EKLjP

 

  1. Sud nalazi da podnosilac zahteva povredu  člana 31 Ustava dovodi u vezu sa činjenicom  da su redovni sudovi doneli presude koje nisu bile u potpunom skladu sa zakonskim obavezama člana 160. stav 4. ZPP,  da  su sudovi vrlo usko tumačili odredbe člana 56. stav 2, podstav 2.5,  Zakona o radu, te da ovu zakonsku odredbu nisu  povezali i analizirali sa drugim relevantnim odredbama  Zakona o radu.

 

  1. S tim u vezi Sud podseća da relevantna odredba člana 160. stav 4 ZPP, u relevantnom delu glasi:

 

“Obrazloženje presude sadrži: zahteve stranki, činjenice koje su podneli, i predloženi dokazi, koje je od tih činjenica potvrdio, zašto i kako je potvrdio te činjenice ,a ako ih je potvrdio putem dokaza koje je dokaze koristio i kako je njih vrednovao”.

 

  1. Imjući to u vidu, Sud primećuje da člana 160. stav 4. ZPP, uređuje suštinu i sadržaj sudske presude, odnosno šta  jedna  sudska presuda po svojoj sadržini trebala da ima,  kao  i principe kojih se sudovi u tom pravcu moraju pridržavati. Na osnovu toga se može zaključiti, da podnosilac zahteva povredu člana 31 Ustava dovodi u vezu sa činjenicom da sve presude redovnih sudova nisu obrazložene shodno zakonskoj obavezi člana   stav 4. ZPP, i to iz razloga  “što  su sudovi vrlo usko tumačeili odredbe člana 56. stav 2, pod stav 2.5, te da ovu zakonsku odredbu nisu  povezali i analizirali sa drugim odredbama  člana  20,23,24,27 i 31 Zakona o radu”.

 

  1. Iz toga proizilazi da podnosilac zahteva navedenu povredu člana 31 Ustava u kontekstu neobrazložene sudske odluke člana 160. 4. ZPP, dovodi  u vezu sa presudama Osnovnog, Apelacionog i Vrhovnog suda. S tim u vezi, nameće se obaveza  Sudu, da sve presude    „razmatra u celini“  u kontekstu navedenih povreda član 31 Ustava,  a što je u skladu sa praksom Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLjP), koja kaže da je „zadatak Su da da razmotri postupak u celini, što u konkretnom slučaju obuhvata sve odluke redovnih sudova  u jednom postupku” (vidi, između ostalog, presudu ESLjP u predmetu Helmers protiv Švedske , od 29. oktobra 1991. godine, aplikacija br. 11826/85, Serija A br. 212, str. 15, st. 31).

 

  1. Dakle sagledavajući navode podnosioca zahteva, u kontekstu neobrazloženih sudskih odluka, Sud, navodi, da nije sporna činjenica da prema ustaljenoj praksi ESLjP  i Ustavnog suda, član 6. stav 1. EKLjP obavezuje sudove, između ostalog, da obrazložu svoje presude. Ova obaveza, međutim, ne može biti shvaćena kao obaveza da se u presudi iznesu svi detalji i daju odgovori na sva postavljena pitanja i iznesene argumente. Mera u kojoj ova obaveza postoji zavisi od prirode odluke (vidi presudu ESLjP  Ruiz Torija protiv Španije, aplikacija br. 18390/91 od 9. decembra 1994. godine, stav 29). ESLjP  i Ustavni sud su u brojnim odlukama ukazali da domaći sudovi imaju određenu diskrecionu ocenu u vezi s tim koje će argumente i dokaze prihvatiti u određenom predmetu, ali istovremeno imaju obavezu da obrazlože svoju odluku tako što će navesti jasne i razumljive razloge na kojima su tu odluku zasnovali (vidi presudu ESLjP, Suominen protiv Finske, aplikacija br. 37801/97  od 1. jula 2003. godine).

 

  1. Međutim, i ako ESLjP tvrdi, da član 6, stav 1 EKLjP, obavezuje sudove da daju razloge za svoje presude, on je takođe smatrao da se to ne može razumeti kao zahteva za detaljnim odgovorom  na svaki izneseni argumenat (Vidi: slučajeve ESLjP, presudu  Van de Hurk protiv Holandije, aplikacija br. 16034/90, od 19. aprila 1994. godine, str. 61.,  presudu Higgins i drugi protiv Francuske, aplikacija br. 134/1996/753/952, od 19. februara 1998. godine, stav 42).

 

  1. Stepen u kojoj se ova dužnost redovnih sudova primenjuje,  može varirati u zavisnosti od prirode odluke i mora se odrediti u svetlu okolnosti slučaja (Vidi: slučajeve ESLjP, i to ; presudu Garcia Ruiz protiv Španije, aplikacija br. 30544/96, od 21. januara 1999. stav 29; presudu Hiro Balani protiv Španije, aplikacija br.  18064/91 od 9. decembra 1994. godine).

 

  1. Vraćajući se na konkretan slučaj, i sagledavajući prvo presudu [C. br. 3443/12], Osnovnog suda u svetlu  navoda podnosioca, da presuda nije obrazložena  u skladu sa članom   stav 4 ZPP,  Sud opaža, da je Osnovni sud prihvatio tužbeni zahtev tužilaca za naknadom, pri čemu je i  doneo presudu u kojoj je obavezao tuženu KEK, “…da na ime nadoknade dodatnih plata  za rad tokom vikenda isplati svakom tužiocu obračunati novčani iznos […] „.

 

  1. Sud nalazi da je Osnovni sud svoju presudu [C. br. 3443/12], zasnovao između ostalog i na činjenici, da je on  tokom  izvođenja dokaza nedvosmisleno utvrdio da tužioci poseduju ugovore o radu zaključene sa tuženom KEK, sa kojima se argumentuje da isti rade u smenama, takođe,  da je finansijskim  veštačenjem  utvrđeno, da su oni radili i danima, tokom vikenda (tokom subote i nedelje), zavisno od vremena rada, odnosno smena, a da im tužena KEK, nije obračunala i isplatila dodatne nadoknade u visini od 50 % za radne časove tokom vikenda, a nije im ni dodelila slobodne  dane,  kao jedan vid kompenzacije na ime dodatne nadoknade.

 

  1. Šta više, Sud primećuje da je Osnovni sud  uvidom u samu sadržinu  ugovora o radu zaključenog između tužioca i tužene KEK, tačnije član 6 ugovora,  našao, da su u njemu  taksativno nabrojani svi slučajevi kada zaposleni imaju pravo na  dodatne nadoknade, a to su;  „u slučaju da se zaposlenom traži da radi prekovremeno, u noćnoj smeni, u dodatnoj smeni, tokom vikenda, tokom zvaničnih praznika ili vikenda“, ali da ih tužena KEK, nije primenjivala kao osnov za obračun i isplatu dodatne nadoknade zaposlenima. Time,  pomenuti član 6 ugovora o radu,  tužena KEK  nije primenjivala nad svojim  zaposlenima i pored činjenice što je  ona od njih zahtevala dodatni rad.  Shodno tome zaključak Osnovog suda je  bio „da se i pored postojanja obaveza predviđenih članom  6 Ugovora, on nije ni  primenjivao od strane tužene KEK,   što samo po sebi vodi zaključku, da se   nije primenjivala ni zakonska odredba člana 56. stav 2, pod stav 2.5. Zakona o radu, na osnovu koje tužiocima pripadaju dodatne naknade ili dani odmora, shodno  Zakonu o radu.

 

  1. Za ovaj Sud dakle, nije sporna činjenica da sam Zakon o radu dopušta mogućnost da poslodavac  od zaposlenog  tražiti da radi  i onim  danima  koji su Zakonom o državnim i drugim praznicima, kao i  vikendi,  određeni kao neradni dani, ali takođe za ovaj Sud nije ni sporna činjenica, da  se takav rad  mora platiti daleko više od zarade koja je utvrđena kao osnovna zarada zaposlenog.

 

  1. Prema tome kada realne okolnosti nalažu obavljanje posla i na dan praznika i vikendom, koji je po zakonu o radu  neradan, poslodavac ima dopuštenje zakonodavca da organizuje rad, ali mora da zaposlenog plati shodno relevantnoj zakonskoj odredbi, kao i na osnovu obaveza koje proističu iz ugovora o radu,  koji  po mišljenju Osnovog suda “treba da bude u skladu sa odredbama zakona”.

 

  1. Upravo u prilog tome Sud podseća da „pravo na uvećanu zaradu“, kao sastavni deo zarade za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, zaposleni ostvaruje u skladu sa članom 56. stavom 2 (Dodatak na platu) Zakona o radu, u kome  je propisano da, zaposleni ima pravo na uvećanu zaradu u visini utvrđenoj opštim aktom i ugovorom o radu, i to u sledećim  procentima:

 

„ 20 % po času za dežurstvo;

30 % po času noćnog rada;

30 % po času za preko radno vreme

50 % po času za rad tokom prazničnih dana;

50 % po času za rad tokom vikenda“

 

  1. Shodno tome Sud, zaključak Osnovnog suda u presudi [C. br. 3443/12], da tužiocima pripada nadoknada ne nalazi kao proizvoljnim, i to iz razloga što se članom 56. stavom  podstavom  2.5  Zakona o radu,  jasno uređuje pitanje  „Dodatka na platu“, pri čemu se svakom  zaposlenom ukoliko radi tokom vikenda daje mogućnost da ostvari pravo  na 50% nadoknade za takav rad, a koga  se  u konkretnom slučaju tužena  KEK, po zaključcima Osnovog suda nije  pridržavala.

 

  1. Sud je takođe mišljenja da presuda Osnovog suda [C. br. 3443/12], nije neobrazložena  shodno člana  stav 4. ZPP, kako to podnosilac u zahtevu navodi, i to iz razloga  što je Osnovni sud, na pravičan način uzeo u razmatranje sve uslove koje zakonska odredba pomenutog člana propisuje, a to su; i) da je razmatrao „zahteve stranke”, ii) da je “razmatrao  činjenice i dokaze koje su stranke podnele”, iii) da je u presudi “obrazložio na kojim je dokazima utvrdio činjenice”, i iv) da je u presudi objasnio “kako je on te dokaze vrednovao”.

 

  1. Sagledavajući dalje presudu [C.br. 3443/2012] Apelacionog suda u kontekstu neobrazložene presude, odnosno člana 160. stava 4. ZPP, Sud primećuje da se Apelacioni sud upravo bavio pitanjem primene člana 56. stava 2, podstava 5  Zakona o radu, koji uređuje pitanje dodatka na platu, a za šta podnosilac u zahtevu smatra da Apelacioni sud propustio da uradi.

 

  1. S tim u vezi, Sud nalazi, da je stav Apelacionog suda po pitanju ovog žalbenog navoda u presudi  [Ac.br.666/19]  bio da, član 56. stav 2, podstav 2.5 Zakona o radu, jasno određuje: „50% po času za rad tokom vikenda“, stoga, tumačenje ove odredbe po mišljenju Apelacionog suda bi podrazumevalo, da svakom kome  radni raspored pada tokom  vikenda, pored mesečne nadoknade, njemu pripada i dodatna nadoknada od  50% po času, jer vikend je činjenica da su subota i nedelja i ovo važi za sve poslodavce, bez obzira na način organiziranja posla, radnog rasporeda i radne nedelje.

 

  1. Takođe, Sud nalazi da je   Apelacioni sud, svoj  zaključak u vezi sa obavezom  tužene KEK, da isplati  nadoknadu tužiocima zasnovao i na osnovu proizašle obaveze iz  člana 39. Kodeksa o radu  kao i člana 6 Ugovoru o radu br. 5761/0, od 01.marta 2011. godine,  koji je on zaključio sa tužiocima,   gde se jasno određuje „da za rad u noćnoj smeni, preko radnog rasporeda, tokom praznika ili bilo koje drugo vreme (a ovo prema zakonu je tokom vikenda), radnicima pripada dodatna nadoknada, ili njegovo pravo na odmor umesto isplate“.

 

  1. Pored toga, Sud ne  može a da ne primeti  još jednu bitnu  činjenicu, a koja je proizašla kao rezultat uporedne analize relevantnih zakonskih odredbi Zakona o radu i pojedinih kategorija zaposlenih u  različitim sektorima,  koju  je uradio Apelacioni sud, pri čemu je  zaključio da, ukoliko  se tužiocima koji su radili i rade  tokom vikenda ne isplaćuje dodatna naknada, a zaposlenima u zdravstvu, koji  rade vikendom  isplaćuje nadoknada, predstavljalo bi „dovoljan razlog i osnov za diskriminaciju“.

 

  1. Dalje, Sud takođe nalazi da se Apelacioni sud u presudi [Ac.br.666/19]  pored ostalog  dotakao i žalbenog navoda  koji podnosilac zahteva  pokreće i pred ovim sudom, a koji se tiče tvrdnji da „Određivanje radnog rasporeda za zaposlene u smenama, tužena obavlja u skladu sa članom 20. stav 2, Zakona o radu.  U prilog tome Apelacioni sud  je odgovarajući na ovaj navod  konstatovao da „Pravo poslodavca za organiziranje radne nedelje, radnog rasporeda, ne utiče na njihovo pravo za neplaćanje zaposlenih, koji u određeno vreme, radni raspored pada danima vikenda a koji se računaju kao dani vikenda“.

 

  1. Sagledavajući dalji postupak pred Vrhovnim sudom u kontekstu navoda podnosioca zahteva, Sud nalazi da ne stoje njegovi žalbeni navodi da Vrhovni sud u revizionom postupku nije na adekvatan način sagledao  i analizirao relevantnu zakonsku odredbu člana 56. stav 2. Zakona o radu, po pitanju  dodeljivanja  kompenzacije tužiocima. U prilog tome Sud nalazi da je analiza ovog navoda podnosioca zahteva, rezultiralo sledećim zaključcima Vrhovnog suda;

 

  1. „[…] pravo radnika, ovde tužilaca na naknadu, je bilo predviđeno i ugovorom o radu (2011. godine), član 6., zatim i po članu 39. 1. Kodeksa o radu tužene, u kojem se, između ostalog, u vezi sa dodatnim isplatama, kaže da: „Za radove koji su izvršeni od zaposlenog za noćnu smenu; ili preko radnog vremena po ugovoru sa poslodavcem; tokom zvaničnih praznika, ili tokom nekog drugog vremena koje se opisuje važećim zakonom, zaposleni ima pravo da dobije dodatne isplate – isplate će biti izvršene po procentu osnovne bruto plate za sat zaposlenog, koja treba da bude u skladu sa obavezujućim normama važećeg zakona“.

 

  1. „[…] odredbom iz člana 56., stav 2., Zakona o radu, izričito se predviđa da: „Zaposlenom sleduje nadoknada, povećana u procentima osnovne plate: 2. 1. 20 % po času za dežurstvo; 2. 2. 30 % po času noćnog rada; 2. 3. 30 % po času za preko radno vreme 2. 4. 50 % po času za rad tokom prazničnih dana; 2. 5. 50 % po času za rad tokom vikenda“. Iz toga, Vrhovni sud Kosova je ocenio da zaposlenima, u konkretnom slučaju tužiocima pripada dodatna plata od 50 % na sat za rad tokom vikenda“.

 

  1. Shodno navedenom, Sud navode  podnosioca zahteva da  presude Osnovnog Apelacionog i Vrhovnog suda nisu u skladu sa članom 160 stava 4. ZPP, kvalifikuje kao navode  koji spadaju u kategoriju (iii) “nepotkrepljeni ili neobrazloženi” navodi,

 

  1. S tim u vezi, Sud zaključuje da se navodi podnosioca zahteva o povredi  člana 31 Ustava u vezi sa članom 6 EKLjP u kontekstu neobrazloženih sudskih presuda, trebaju proglasiti neprihvatljivim kao očigledno neosnovanim, shodno Pravilu 39 (2) Poslovnika, jer se ovi navodi kvalifikuju kao navodi koji spadaju u kategoriju; (iii) “nepotkrepljeni ili neobrazloženi” navodi.

 

Navodi podnosioca zahteva o povredi člana  54 [Sudska zaštita prava] i člana 102. stav 3. [Opšta načela sudskog sistema] Ustava

 

  1. Sud takođe nalazi da podnosilac zahteva smatra da je njemu povređeni  član 54 Ustava,  „jer   su  sudovi stvorili  obaveze koje nisu podržane u zakonske odredbi Zakona o radu, čime se povređuje član 54 Ustava“.

 

  1. Dok, što se tiče navoda o povredi člana 102. stava 3. Ustava, podnosilac zahteva navodi da „u stavu 3  člana 102 Ustava izričito se predviđa da sudovi sude na osnovu Ustava i Zakona, u konkretnom slučaju, sudovi su postupili u suprotnosti sa odredbom člana 102. stava 3. Ustava.“

 

  1. Sud, sagledavajući ove navode u kontekstu Ustavnosti, primećuje jednu bitnu karakteristiku svojstvena za oba navoda podnosioca zahteva, a ona se tiče činjenice, da podnosilac nije na adekvatan način obrazložio navodne povrede pomenutih članova ustava,  što samo po sebi ograničava Sud da se u nastavku rešenja bavi njihovom osnovanošću u kontekstu mogućih ustavnih povreda.

 

  1. Konkretnije, što se tiče navoda o povredi člana 54 Ustava, po mišljenju Suda podnosilac  zahteva nije naveo ili objasnio  koje su to stvorene novonastale obaveze koje su proizašle iz sudskih odluka, a koje  kao takve nisu podržane u zakonskim odredbama Zakona o radu, te kako  su one doprinele povredi prava garantovanih članom 54 Ustava. Dok što se tiče navoda o povredi člana 102. stava 3. Ustava, po mišljenju suda podnosilac zahteva nije objasnio niti obrazložio, kako su to sudovi postupili suprotno zakonu ili suprotno ustavnoj odredbu na koju se on poziva da je povređena.

 

  1. Imajući to u vidu, Sud podseća da prema uspostavljenoj sudskoj praksi ESLJP-a, Sud proglašava zahtev neprihvatljivim kao očigledno neosnovan u skladu sa kriterijumom (iii) “nepotkrepljeni ili neobrazloženi” navodi kada se ispuni jedan od dva karakteristična uslova, i to;

 

  1. a) kada podnosilac zahteva jednostavno navede jednu ili više odredaba Konvencije ili Ustava, ne objašnjavajući pritom na koji su način one prekršene, osim ukoliko je na osnovu činjenica i okolnosti predmeta to sasvim očigledno (vidi: u tom smislu, predmet ESLJP-a Trofimchuk protiv Ukrajine (odluka) br. 4241/03 od 31. maja 2005. godine, vidi, takođe, Baillard protiv Francuske (odluka) br. 6032/04 od 25. septembra 2008. godine);

 

  1. b) kada podnosilac zahteva propusti ili odbije da predoči materijalne dokaze kojima bi potkrepio svoje navode (to naročito važi za odluke sudova ili drugih domaćih vlasti), osim ukoliko postoje izuzetne okolnosti koje su van njegove kontrole i koje ga sprečavaju da to učini (na primer, ako zatvorske vlasti odbiju da predoče Sudu dokumente iz spisa predmeta zatvorenika o kome je reč) ili ako Sud sam ne odluči drugačije (vidi slučaj KI166/20, podnosilac Ministarstvo rada i socijalne zaštite, rešenje o neprihvatljivosti od 5. januara 2021. godine, stav 42).

 

  1. U kontekstu konkretnog slučaja, podnosilac zahteva je samo naveo povrede članova  54 i 102. stava 3. Ustava, pri tome pružajući navode koji na jasan način ne      obrazlažu kako je došlo do povrede ovih članova. Povodom ovih navoda, Sud primećuje da podnosilac zahteva samo pominje relevantne članove, ali ne razrađuje dodatno kako i zašto je došlo do povrede ovih relevantnog člana Ustava. Sud podseća da je on dosledno isticao da samo pozivanje na članove Ustava i EKLJP i njihovo pominjanje nije dovoljno da se izgradi argumentovana tvrdnja o ustavnoj povredi. Kada se tvrde takve povrede Ustava, podnosioci zahteva treba da osiguraju obrazložene navode i ubedljive argumente (vidi, u ovom kontekstu, predmete KI175/20, citiran gore, stav 81; KI166/20 citiran gore stav 52, KI 04/21 citiran gore stav 38- 39).

 

  1. Shodno tome, Sud utvrđuje da, što se tiče navoda podnosioca zahteva o povredi prava koja su zagarantovana članovima 54 i 102. stav 3. Ustava, oni se trebaju proglasiti neprihvatljivim kao očigledno neosnovanim jer se ovi navodi kvalifikuju kao navodi koji spadaju u kategoriju (iii) “nepotkrepljeni ili neobrazloženi” navodi jer je podnosilac zahteva jednostavno naveo jednu ili više odredbi Konvencije ili Ustava, pri tome ne objašnjavajući ih.

 

Zaključak

 

  1. Stoga, Sud zaključuje, da su navodi podnosioca zahteva o povredi prava zagarantovanih članom 31 Ustava u vezi sa članom 6 EKLJP-a, kao i navodi  o povredi člana 54. i člana 102. stav 3. Ustava, navodi koji se kvalifikuju kao (iii) “nepotkrepljeni ili neobrazloženi” Prema tome zahtev se u celosti treba proglasiti neprihvatljivim kao očigledno neosnovanim  na ustavnim osnovama, kao što je propisano u stavu (2) pravila 39 Poslovnika.

 

Zahtev za privremenu meru

 

  1. Sud podseća da podnosilac zahteva takođe traži od Suda da uvede privremenu meru, tvrdeći da „Energetska korporacija Kosova smatra da presude sudskog postupka, sa posebnim naglaskom na konačnu presudu Vrhovnog suda, dolaze u sukob sa Ustavom Republike Kosovo, eventualno izvršenje tih presuda bi prouzrokovalo nepopravljivu štetu zato što je većina od tužilaca već postigla penzijsku starost i u slučaju eventualnog protiv izvršenja tužena ne bi mogla nikada da ostvari iznose za koje sada postoji opasnost da će biti izvršeni”.

 

  1. Međutim, Sud je upravo zaključio da se zahtev podnosioca treba proglasiti neprihvatljivim na ustavnim osnovama.

 

  1. Stoga, u skladu sa članom 27.1 Zakona, i u skladu sa pravilom 57. (4) (a) Poslovnika o radu, zahtev podnosioca za privremenu meru treba da se odbije, jer isti ne može da bude predmet razmatranja pošto je zahtev proglašen neprihvatljivim.

 

IZ TIH RAZLOGA

 

Ustavni sud, u skladu sa članom 113.1 i 113.7 Ustava, članovima 20 i 27.1 Zakona i pravilima 39. (1) (d) i (2) i 57. (1) Poslovnika o radu, na zasedanju održanom 8. septembra 2022. godine, jednoglasno

 

ODLUČUJE

 

  1. DA PROGLASI zahtev neprihvatljivim;

 

  1. DA ODBIJE zahtev za privremenu meru;

 

  • DA DOSTAVI ovo rešenje stranama;

 

  1. DA OBJAVI ovo rešenje u Službenom listu, u skladu sa članom 20.4 Zakona;

 

  1. Ovo rešenje stupa na snagu odmah. 

Sudija izvestilac                                                                  Predsednica Ustavnog suda

Bajram Ljatifi                                                                                            Gresa Caka-Nimani

podnosiocu:

“Energetska korporacija Kosova DD“

Vrsta zahteva:

KI – Individualni zahtev

Vrsta akta:

Rešenje o neprohvatljivosti

Član 31 - Pravo na Pravično i Nepristrasno Suđenje

Vrsta postupka koji je sproveden pred drugim institucijama :

Civilni

Ustavni sud Kosova je osnovan januara 2009 godine.

Svojom nadležnošću za razmatranje zakona i individualnih zahteva o kršenju prava, sud čini najviši organ kontrole izvršne i zakonodavne vlasti na Kosovu, kao i najvišeg arbitara za tumačenje ustavnih odredbi zaštite ljudskih prava i sloboda.

"Perandori Justinian", nr. 44. 10000 Prishtina, Republika Kosovo

  • Tel: +383 (0) 38 60 61 62
  • Mob: +383(0) 45 200 595; +383(0) 45 200 576
  • Fax: +383(0) 38 60 61 70
  • [email protected]

© Ustavni sud

© Ustavni sud