USTAVNI SUD

KI235/19, Podnosilac zahteva: Osiguravajuće društvo “Allianz Suisse Versicherungs-Gesellschaft AG”, ocena ustavnosti presude [E. Rev. br. 32/2019] Vrhovnog suda od 31. jula 2019. godine

KI235/19, presuda od 28. aprila 2021. godine, objavljena 16. juna 2021. godine

Ključne reči: individualni zahtev, pravo na pravično i nepristrasno suđenje, doslednost sudske prakse, pravna sigurnost, pravo na obrazloženu odluku

Okolnosti konkretnog slučaja povezane su sa saobraćajnom nezgodom iz 2009. godine, u kojoj je osiguranik podnosioca zahteva, odnosno Sh.Z., izgubila život. Odgovornost za saobraćajnu nesreću je pala na H.K., osiguranika KBO-a, koji je, 2010. godine, osuđen za krivično delo ugrožavanje javnog saobraćaja. Podnosilac zahteva je isplatio obeštećenje porodici pokojne u iznosu od 36.000,00 evra. U vezi sa ovim iznosom, podnosilac zahteva se 2015. godine obratio KBO-u sa zahtevom za naknadu na osnovu prava na subrogaciju utvrđenog ZOO-om, a usled nepostizanja sporazuma, on se tužbom obratio Osnovnom sudu. Osnovni i Apelacioni sud su dali za pravo podnosiocu zahteva, potvrdivši obavezu KBO-a da isplati podnosiocu zahteva naknadu u gore navedenom iznosu, a takođe i obavezu da plati kamatu od dvanaest odsto (12%) godišnje, počev od 5. juna 2015. godine pa do konačne isplate. Takođe, Vrhovni sud je konačno potvrdio pravo podnosioca zahteva na odgovarajuću naknadu na osnovu subrogacije, ali je preinačio presudu Osnovnog i Apelacionog suda u pogledu zatezne kamate. Vrhovni sud je utvrdio da kamata treba da iznosi osam odsto (8%) godišnje na osnovu člana 382. ZOO-a, a ne dvanaest odsto (12%) godišnje na osnovu člana 26. Zakona o obaveznom osiguranju, kao što su odlučili nižestepeni sudovi. Ovo utvrđenje Vrhovnog suda u vezi sa visinom zatezne kamate, podnosilac zahteva osporava pred Sudom, navodeći povredu člana 31. Ustava u vezi sa članom 6. EKLJP, zbog (i) povrede načela pravne sigurnosti kao rezultat neusaglašenosti u relevantnoj sudskoj praksi Vrhovnog suda; i (ii) nepostojanja obrazložene sudske odluke.

Sud je ocenio navode podnosioca zahteva koji se odnose na pravnu sigurnost i pravo na obrazloženu odluku, kao jednu od garancija utvrđenih članom 31. Ustava u vezi sa članom 6 (1) EKLJP, zasnivajući ovu ocenu na sudskoj praksi Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLJP). Sud je razradio opšta načela koja potiču od ESLJP-a i njegove sudske prakse u pogledu sudske doslednosti i prava na obrazloženu odluku.

Povodom navoda o povredi načela pravne sigurnosti, Sud je utvrdio: (i) da u slučaju koji se razmatra nije dokazano postojanje “dubokih i dugotrajnih razlika” u vezi sa doslednošću sudske prakse Vrhovnog suda; (ii) da postoji mehanizam za pravilno sprovođenje pravde i za razmatranje promena sudske prakse; (iii) da je Vrhovni sud, dana 1. decembra 2020. godine, izdao “Pravno mišljenje o kamati u vezi sa primenljivim zakonom, visinom i periodom obračuna“ na osnovu člana 14. 2.10 Zakona o sudovima; (iv) da je mogućnost oprečnih odluka svojstvena karakteristika svakog sudskog sistema zasnovanog na mreži osnovnih i žalbenih sudova, sa ovlašćenjima u okviru svoje teritorijalne nadležnosti; (v) da to koji se zakon mora primeniti na okolnosti konkretnog slučaja predstavlja prerogativ i dužnost Vrhovnog suda; i (v) da je uloga Vrhovnog suda da rešava takve sukobe.

Povodom navoda o povredi prava na obrazloženu odluku, Sud je ocenio da je (i) Vrhovni sud naveo pravni osnov i objasnio zašto se u slučaju podnosioca zahteva primenjuje norma koja utvrđuje zateznu kamatu od 8%; (ii) da osporena presuda Vrhovnog suda sadrži logičnu vezu između pravnog osnova, obrazloženja i izvedenih zaključaka; (iii) da je kao logičan tok između pravnog osnova, obrazloženja i zaključaka proizašlo da osporena presuda Vrhovnog suda ispunjava kriterijum obrazložene odluke; i, (iv) da to da li se podnosiocu zahteva priznaje pravo na zateznu kamatu od 12% ili 8% predstavlja pitanje primene i tumačenja zakona i diskreciono pravo Vrhovnog suda u suđenju, koje kao takvo, samo po sebi, nije u suprotnosti sa pravom na pravično i nepristrasno suđenje.

Na kraju, Sud je utvrdio da u okolnostima konkretnog slučaja nije došlo do povrede člana 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] Ustava u vezi sa članom 6 (1) (Pravo na pravično suđenje) EKLJP-a.