USTAVNI SUD

KI05/21, Podnosilac: Islam Krasniqi, Ocena ustavnosti presude Vrhovnog suda Kosovo  ARJ-UZVP. br. 32/2020 od 16. marta 2020. godine

Ključne reči: individualni zahtev, privremeni zahtev, pravo na imovinu

Okolnosti konkretnog slučaja su povezane sa iniciranjem upravnog spora od strane podnosioca zahteva zbog administrativnog ćutanja, odnosno zbog nedonošenja administrativne odluke od strane opštine Priština za 1. naknadu nepokretne imovine – dvorišta i štete kao rezultat eksproprijacije imovine za izgradnju puta; kao i 2. zahteva za određivanje privremene mere bezbednosti za blokiranje računa za opštinu Priština u sumi od 70.000 evra. Upravni departman Osnovnog suda je tražio od podnosioca zahteva da tačno precizira zahtev za odlaganje izvršenja odluke, kao i da precizira odluku, ističući da u ovom postupku sud ne odlučuje o meri bezbednosti, već o zahtevu za odlaganje pravosnažne odluke u upravnom postupku..

Nakon preciziranja tužbe od strane podnosioca zahteva, Osnovni sud je odbacio, kao nedozvoljen, predlog podnosioca zahteva kojim je tražio da se obaveže opština Priština da mu nadoknadi nepokretnu imovinu, dok se ne donese konačna sudska odluka po tužbi podnetoj Osnovnom Sudu u vezi sa ovim pitanjem. Postupajući po relevantnoj žalbi i zahtevu za vanredno preispitivanje, Apelacioni sud, a što je potvrdio i Vrhovni sud, odbio je, kao neosnovan, zahtev podnosioca. Konačno, Vrhovni sud je u svom obrazloženju pojasnio da se odlaganje nepostojeće odluke ne može zahtevati i usvojio je kao pravičnu odluku Osnovnog suda i Apelacionog suda da se odbaci, kao nedozvoljen, zahtev podnosioca do donošenja presude zasnovane na meritumu po tužbi podnosioca zahteva.

Podnosilac zahteva je pred Sudom osporio zaključke redovnih sudova, tvrdeći da je došlo do povrede člana 31 [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] i člana 46 [Zaštita imovine] Ustava, kao rezultat nenaknade njegove imovine.

U proceni navoda podnosioca zahteva, Sud primećuje da u vezi sa glavnim zahtevom tužbenog zahteva podnosioca zahteva, odnosno u vezi sa administrativnom ćutnjom opštine Priština o njegovom zahtevu za naknadu kao glavnim pitanjem kojom se prilikom tvrdi da je došlo do povrede člana 46 [Zaštita imovine] Ustava, redovni sudovi još uvek nisu doneli odluku u meritumu. Dakle, na osnovu tužbe podnete od strane podnosioca zahteva u vezi sa „ćutanjem i zanemarivanjem za naknadu imovine“ bilo novcem, ili zamenom „zemljište za zemljište“,  pred Osnovnim sudom, još uvek nema konačne sudske odluke po ovom pitanju. Samim tim, zahtev podnosioca zahteva u vezi sa ovom tvrdnjom je neblagovremen, i treba se proglasiti neprihvatljivim, zato što podnosilac zahteva nije iscrpeo pravna sredstva u skladu sa članom 113.7 Ustava, članovima 20 i 47 Zakona i pravilom 39 (1) (b) Poslovnika o Radu.

U nastavku, što se tiče navodnih povreda prava na pravično i nepristrasno suđenje koje je propisano u članu 31 Ustava, podnosilac zahteva ne objašnjava specifično kako je došlo do povrede ovog člana Ustava. S tim u vezi, Sud podseća da je da je dosledno naglašavao da samo pozivanje i spominjanje članova Ustava nije dovoljno za utvrđivanje osnovane tvrdnje o ustavnoj povredi. Kada se navode takve povrede Ustava, podnosioci zahteva moraju da iznesu potkrepljene navode i ubedljive argumente. Stoga, što se tiče ovog navoda, zahtev podnosioca zahteva se mora proglasiti neprihvatljivim, kao očigledno neosnovan, jer se on smatra navodom koji pripada kategoriji „nepotkrepljenih ili neobrazloženih“ navoda, pošto je podnosilac zahteva samo citirao odredbu Ustava, ne objašnjavajući na koji način je ona povređena. Stoga je ovaj navod očigledno neosnovan na ustavnim osnovama, kao što je propisano u stavu (2) pravila 39 Poslovnika o Radu.